Anketa 4: Kako se osećate?

Osećam se nepoželjno. Znaš kad dođeš negde, pozdraviš se sa skoro svima, svi se smeju, pitaju te kako si, sve je normalno, a ti sedneš, dobiješ piće, i ti se smeješ, ali imaš osećaj da nešto nije u redu, i onda, šta ćeš da pomisliš, nego da si nepoželjan, u mom slučaju nepoželjna. Samo što ja nigde nisam došla i niko mi se ne smeje, ja sam tu odavno, skoro oduvek, ali opet, imam taj osećaj. Ne kažem ti ja da sam nepoželjna, samo se tako osećam.

Sećam se, jednom ranije, dok sam išla na psihoterapiju, kažem terapeutu da kao mi nešto zuji u ušima. On me pita da li mi zuji ili kao da mi zuji, jer to je velika razlika, tako mi je rekao. E pa sad bih mu rekla da je ovo taj drugi slučaj – kao da sam nepoželjna. A taj terapeut je bio duhovit. Jednom sam mu rekla da sam počela da razgovaram sa svojim psom, i pitala sam ga da li je to problem. Rekao mi je da nije, da će problem biti ako pas počne da mi odgovara. Ne idem kod njega godinama, samo sam prestala, odjednom, samo nisam otišla. A nekoliko nedelja pre nego što sam prestala da idem, rekao mi je, dao mi je primer u stvari, rekao je da ako bih samo tako odjednom prestala da dolazim, bez objašnjenja, da bi on sigurno bio u određenoj meri uvređen.

Kristina, 33, vajarka

Evo do danas nisam sigurna da bih prestala da idem da mi nije to rekao, a to je bio samo jedan bezazleni primer, tema razgovora bila je sasvim nešto drugo. A ovo da sam kao nepoželjna, to ko zna šta je, on bi sigurno znao, ali ja ne znam. To će možda da prođe sad za pet minuta, a možda ću se celog života tako osećati. Evo sad da moram da kažem, da moram da odlučim da li je taj moj osećaj u stvari moj hir, rekla bih da sam to izmislila od duga vremena, što se kaže. Rekla bih da je zaludan mozak đavolovo igralište, rekla bih da sam dokona pa izmišljam. A imam posla preko glave, ne stajem u poslednje vreme, od jutra do sutra, samo, da znaš, da bi neko bio dokon ne mora da bude besposlen, evo ja sam ti živ primer, crkavam od posla a dokona sam. Evo ovo sad što sam ti rekla, nisam znala dok ga nisam izgovorila. Hvala ti što si me pitao. Osećam se pametno.

Mario, 38, programer

Je l me se sećaš? Ne sećaš me se, a? Bio sam na prvoj promociji tvog prvog romana, rekao sam ti da si mi spasao život. Pa promenio sam se, mnogo je prošlo od tada, a nisi ni ti isti. Jeste, ja sam taj. Imam ženu i dvoje dece, porodica, volimo se. Hvala, hvala, znam da ti je drago. Znam da i ti imaš ženu i dete. Bravo, uspeli smo, a? Dobro, da ti odgovorim kako se osećam, za novine, hoću. Znaš ti kako se ja osećam početkom avgusta. Imao sam deset godina kad su me spakovali na traktor, baba, mama i tata, brat, sestra i ja. Svi smo preživeli to, mislim, dedu su ubili dva dana pre polaska, a baba je umrla četrdesetog dana od dedine smrti, u Kraljevu, u prihvatnom centru. Svačija je to priča iz te kolone, sve smo ostavili, ništa nismo imali. A sad kad gledam, iz ove perspektive, pročistili smo se. Znaš, mogli smo i bez toga, lagodno, da živimo kao sav normalan svet, na dedovini, ali nije nam to bilo suđeno, suđeno nam je bilo nezamislivo, i mi smo ga prihvatili, i evo nas, dobro smo. Našim roditeljima se srce skamenilo i do smrti im je tako ostalo, to znam, ali mi, brat, sestra i ja, ostavili smo to iza sebe. Nismo mi ništa zaboravili, nikome, ali smo pustili, moraš da pustiš. Ja dečko ne znam ni šta se stvarno desilo, ja sam tek posle naučio gde su Banija, Lika, Kordun i Severna Dalmacija. Šta to meni znači? Ništa. Ja sam video šta sam video, može to da se zove kako hoće, i pustio sam, i to je to. Ne znam više ni kako se osećam početkom avgusta, nisam ni uznemiren, odrastao sam čovek, srećan sam, ne znam. Ne idem u Hrvatsku na more, moji brat i sestra idu, ja stalno mislim ajde da idemo ove godine, ali ne mogu da budem turista tamo, ja sam odande, ja znam ono tamo sve, tamo mi je detinjstvo. Tamo mi je deda. Ne mrzim nikoga, nije to, da bi pustio moraš da ne mrziš, mržnja je pakao. Otići ću kad budem spreman. A ti, kad će roman? Ajde pisac, dugo nisi napisao roman, čekam to, čita mi se tvoj roman, pa da se vidimo na promociji. Ajde živeo.

Tijana, 39, akaunt direktorka

Osećam se neočekivano dobro. Vratili smo se s puta prekjuče, muž, dete i ja. Od početka juna nismo skrpili više od dve nedelje u Beogradu. Tako sam i planirala, i hoću opet da idemo negde. Bili smo na moru malo, i onda po babama i dedama, i tetkama, na jezerima i planinama, gde god smo mogli, i sad kad je došlo vreme da se vratimo, muž i dete, oboje već danima su kukali kako hoće kući, pa hoće kući, a ja samo da se ne vraćamo, gledam kako da produžimo. Oboje radimo onlajn, dete propušta samo obdanište, nisam videla zašto bismo se vraćali, osim što su njih dvoje zapeli. I vratimo se prekjuče, i ovo moje dvoje počnu da mi zrače nekim mirom, idilu prave po kući. Osim toga, vratimo se sramno bez para, prazan frižider, dok danas nije stigla plata pretvorili smo se u palentu, ali zato je sreća na maksimumu. Eto, to ti je porodica u svojoj kući, sreća.