Nadžak

U povratku s Peloponeza, otišli smo po dete u Skoplje, tamo gde smo ga u odlasku i ostavili.

U Skoplju smo se neplanirano zadržali i ja sam napokon uspeo da obavim nešto što nikad nisam. Koliko god puta da smo dolazili, i koliko god puta da sam prošao pored kafane koja se zove Nadžak, ja nikad u nju nisam seo. A to je kafana koja mi se možda i najviše sviđa tamo.

Nekoliko puta sam bio na korak od toga da sednem, ali ne, uvek bi se nešto isprečilo. Toliko često prolazim tuda da sam već počeo i konobarima da se javljam, i oni meni. Kafana je na jednom takoreći trgu, mada mislim da nije tako klasifikovan taj prostor, ali kružni tok je tu, i u njegovom centru je nešto kao parkić. Preko puta je Nadžak. Kafana je na uglu, hvata dve ulice, stolovi u bašti su u stvari na samom trotoaru, bez konstrukcije, što možda i najviše volim. Mesto je prometno, naročito za pešake, i to najviše volim, planirao sam da gledam pešake.

Tog dana sam seo. Ustao sam ujutru, otišao sam u Nadžak i sto koji mi se najviše sviđao bio je prazan, i seo sam. Eto me, prvi put tamo. Bio sam srećan. Žena mi je dosta puta reklamirala njihov doručak, rekla mi je da je to najobičniji doručak, kajgana ili jaja na oko, ali rekla je – Imaju ukus.

Nisam bio siguran da ću doručkovati, znao sam da ću piti kafu, pušiti i gledati šta se dešava.

Odmah sam ugledao dva nepropisno parkirana automobila na najbližoj raskrsnici. Pauk je tu, montiraju kuke na točkove, i dok stavljaju poslednju stiže vozač. Ne čujem ih ali vozač maše rukama, policajac se podbočio, radnik parking servisa čeka šta je presuda. Policajac se ne pomera, u jednom trenutku svi stoje kao zamrznuti, onda se policajac okreće vozaču i kaže mu nešto, ovaj odlazi nekuda van vidika i ubrzo se vraća s nekim papirom, Taj papir je bio dovooljan, skidaju kuke i razilaze se. Pre nego što su počeli da stavljaju kuke na drugi automobil, vozač dolazi i izvlači se bez napora. Dok on odlazi, u raskrsnicu ulazi auto i skreće pored policajca u jednosmernu ulicu. Policajac se krsti, duva u pištaljku i dere se. Auto se vraća u rikverc i kaže valjda da ga nije video. Policajac mu kaže da treba da ide kod psihijatra, to mu je rekao, svaku reč sam čuo. Radnici parking servisa se smeju, policajac odmahuje rukama i svi se razilaze.

Nailazi devojka s psom, belim buldogom, priča telefonom, u farmerkama je, uskoj pocepanoj majici, s golim stomakom, na nogama su joj patike iste kao moje, samo manje, i s drugom šarom, pogrbljena, premešta se s jednog ćoška na drugi, sklanja se od prolaznika, jedan pas usput napadne njenog psa, ona to vešto izbegne, važan je razgovor u pitanju, vidi se. Vidi se i da bi trebalo da se ispravi, lepotica, sve je u redu s njom, ima lepo lice, zgodna je, lepo se kreće, ali moraš da se ispraviš devojko.

U parkiću u kružnom toku dve devojke uvežbavaju plesnu koreografiju, treća sedi na klupi, nju ne vidim dobro od drveća. U pitanju je moderan ples, tako se igra po spotovima sad, odsečni pokreti, mnogo se stoji u mestu, kao da su ušrafljene u zemlju, ali im se tela kreću gipko i spretno. Ne smeta mi što nema muzike, odlično izgledaju. Povremeno podsećaju na lutke od papira pričvšrćene za postolje kroz koje u njihova tela struji vazduh. Koreografija se razvija, pa im je po jedna noga fiksirana, pivot ples. Ima ih više, tek sad vidim, tu je njih najmanje šest.

Prolaze majka i otac s detetom od oko 2 godine u dečjim kolicima. Otac gura kolica. Mali ne liči na oca, on je isti otac, samo mali. U suprotnom smeru od njih, po ulici, prolazi devojka devojka na motoru. BMW f800gs, ovogodišnji model, sivo crven, ludnica. Devojci plava kosa proviruje ispod mat crne kacige. Na pešački prelaz staje žena s dvoje male dece. Na ahilovim tetivama ima tetovaže, na levoj nozi sunce, na desnoj mesec.

Muškarac seda za sto pored mog. Konobar dolazi, ovaj ne uspeva da naruči iz dva puta. Lomi se između kafe i jaja na oko, ne zna da li prvo da popije kafu pa da doručkuje, ili obrnuto. Konobar ga ostavlja na nekoliko minuta. Odlučio je da doručak bude prvi, pita kakva sve jaja mogu da mu naprave, pa da li ima ljute vezene sveže paprike, pa da li bi mogli da mu malo proprže papriku prvo pa onda jaja da ubace. Može sve. Ipak, on nije siguran, mora još malo da razmisli. Onda u jednom trenutku odlučno pozove konobara, konobar ne stiže odmah, on je nestrpljiv da saopšti svoju odluku, konobar dolazi i ovaj mu kaže veliko hladno pivo i dupli džoni voker bez leda, led sa strane. U sledećih 45 minuta popio je tri takva kompleta i otišao, što bi se reklo – s anđelima.

Oko jedan se raščistilo sve, utihnula je ulica, i parkić, automobili su se proredili, a to je zatišje pred buru, za pola sata će sve da se napuni, neće imati igla gde da padne, po stolovima u Nadžaku i drugim kafanama koje odavde vidim su rezervacije a po svojim kućama je bar još toliko ljudi koji se spremaju da krenu na ručak. Leto je gotovo, svima je jasno da su dani za sedenje napolju izbrojani.

A onda, sa zvučnika počinje pesma Lady Barbara – Renato E I Profeti – i baš tada prolazi starija gospođa u zelenoj haljini, haljini za udobnost u retkoj nijansi zelene, gega se u ritmu duvačkih instrumenata u pesmi, rekao bih da su violine u pitanju, prolazi i ne okrećem se za njom, da je ne uznemiravam. Što se mene tiče, ona se zove Barbara.