Petak

Video sam je dok smo ulazili u ustanovu kulture u kojoj je se održavaju časovi baleta za decu. Sedela je na klupici pored ulaza.

Mršava žena s prekrštenim nogama, onako kako samo mršavim ljudima mogu da budu prekrštene, desna preko leve, jedan lakat je naslonila na butinu i lice je držala šakom te ruke. U drugoj joj je bila cigareta koju je držala u visini uveta. Glava joj je bila pognuta, kao da je zaboravila na tu cigaretu koja je gorela. Kosa joj je crvena od kane, prepoznajem tu boju, sa sedim izrastkom od dva centimetra.

Klonula osoba, znao sam da nije sela da se odmori. Nije primećivala svet ko sebe, nije tražila ništa ni od koga. Na trenutak sam pomislio da deluje tužno, ali ne, nije bila ni tužna, izgledalo je kao da ju je i tuga odavno napustila. Samo je postojala tu, takva kakva je, i to je sve što ima da se kaže o njoj.

Posle baleta vratili smo se kući a ja sam počeo da se spremam za još jedan zadatak koji je trebalo da izvršim tog petka, danas. Trebalo je tetki da odnesem lek. Eto, stvarno, to mi je bio zadatak. Lek je stizao na autobusku stanicu, trebalo je da sačekam autobus, od vozača uzmem paketić, i odnesem ga na određeno mesto.

Pripreme su se sastojale od toga da saznam kad autobus stiže, a to nije bilo lako. Tetka je imala svoje vreme, na informacijama su mi dali drugo, a iskustvo putnika koji su se vozili tom linijom govorilo je treće. Otišao sam spreman na čekanje. Tetka je insistirala da sve to obavim taksijem. Trebalo je dosta dugo da se vozim po gradu. Od kuće do stanice pa od stanice tamo negde do Ade i onda nazad kući.

Vozio sam se a nisam vozio, a to se retko dešava. Mogao sam da obraćam pažnju na okolinu. Prvo sam u Dalmatinskoj, na prozoru u prizemlju, video muškaraca. Stajao sa u okviru prozora kao slika, boje su bila takve kao da je u pitanju ulje na platnu. U sivoj trenerci, držao se za svoj veliki stomak kao što se trudnice drže, s izrazom lica kao da ga nešto boli, zagledan u daljinu, u nešto van ovog sveta. Imao je sedu bradu.

Na semaforu kod Skupštine dečko u uskim farmerkama, majici s dugačkim rukavima i preko nje perjani prsluk. Mlad, trudi se da deluje opasno, kao neko s kim se ne treba kačiti. Nervozan je na način za koji sigurno nema racionalnog osnova. Premlad je i prenežan za takvu nervozu. Nije namršten, više deluje kao da je zabrinut što će po ko zna koji put morati da se bori protiv nadmoćnijeg neprijatelja i da će po ko zna koji put nesumnjivo pobediti. Mladost je često otežavajuća okolnost, tako je govorila jedna žena koju sam poznavao.

Ubrzo smo prošli pored kafane koja se zove – Kriza. Sad više nisam siguran da li sam tamo video dvojicu kako sede za stolom i psa pored njih. Jedan je pušio lulu, ako su uopšte bili tamo.

Na autobuskoj stanici, na dolaznom peronu, prvo sam video migrante, ili neke ljude koji liče na migrante, kako igraju krajcarice ili neku igru koja na to liči, bacali su nešto ko će bliže, to je sigurno, možda zatvarače za pivo, tako se čulo, a dobro se čulo jer su bili tihi.

Kafana u kojoj sam se nadao da ću sedeti i čekati zatvorila se četiri minuta pre nego što sam stigao. Nadao sam se da ću popiti vinjak i kafu i popušiti nekoliko cigareta dok čekam. To se nije desilo. Ipak, kad zatvore, ostavljaju stolove i stolice napolju, pa sam seo.

Pored stuba odmah pored ugledao zeleno žuti ceger. Niko nije stajao dovoljno blizu da pomislim da je ceger njegov. Ničiji ceger na autobuskoj stanici, nezgodna stvar u današnje vreme. Počinjem da zamišljam putanje šrapnela ili takvih nekih ubojitih delića kojim bih mogao biti pogođen ako je u pitanju eksplozivna naprava.

Nišanim malo, kao sklanjam se pa onda mislim kako sigurno nije ništa nego su unutra neki džemperi ili tako nešto. Ipak, sklonim se. Kao da sam jedini koji se bavi tim cegerom, ostali se slobodno kreću oko njega, jedan čovek je seo na stolicu sa koje sam se sklonio.

Autobusi dolaze, pozdravljaju se ljudi, dve žene se grle, jedna devojka se saplete i ispusti telefon. Skoro vrisne. Sagne se i dohvati ga. Gledam ljudska tela podložna zakonima fizike. Svi ti pokreti posledice su delovanja određenih sila koje se mogu opisati jednačinama. Ako ceger nije samo ceger sa džemperima, i on ima svoje zakone fizike, i svoje jednačine. Neko bi možda trebalo da pozove policiju, možda baš ja.

Već sam dosta dugo sedeo, pa sam pronašao broj telefona vozača autobusa koji sam čekao. Čovek se zove Braca. Braca se javio i rekao da je stigao, stajao deset minuta na stanici i otišao. Promašili smo se i verujem da se to desilo zbog cegera.

Rekao sam mu da je važno da uzmem lek. Rekao mi je da je krenuo ka pumpi, tu odmah preko mosta, da sipa gorivo. Dogovorili smo se da se nađemo na toj pumpi. Petak je, nije bilo taksija, svi su mi odmahivali rukom a ni na poziv ih nije bilo. Onda smo se opet čuli i rekao mi je da samo pređem železnički most i da ga sačekam na Starom sajmištu, kod onih malih prodavnica čim se pređe most.

Stigao sam pre njega, sačekao ga, a on se pojavio u autobusu. Nije mi palo na pamet da je otišao u autobus da sipa gorivo, ali to je bilo logično. Preuzeo sam lekove kroz njegov otvoren vozački prozor. Osećao sam se važno što je neko došao autobusom da se nađe sa mnom.

Taksi mi je došao brzo, lako me je našao mada sam bio na mestu bez prave adrese. Otišli smo preko Novog mosta. Mirna površina Save bila je preplavljena odsjajima grada. Grad svetli kao da je sve u redu. Možda i jeste.