Dva čoveka

Kad sam ušao u kupe, on je već sedeo pored prozora. Po načinu na koji me pogledao i javio mi se, bilo mi je jasno da ćemo morati da se upoznamo, samo sam se nadao da će se to desiti što kasnije.

Nadao sam se da ćemo sačekati malo, pre nego što nam se ukaže povod za početak razgovora. Mislio sam da ću umreti od dosade do kraja puta, čak mi je palo na pamet i da se premestim u drugi kupe.

Nije se dugo čekalo na povod, samo me je odjednom pitao – Da li volite vino? – i onda je počelo. O kako sam se samo prevario kad sam mislio da će biti dosadno.

On je iz Skradina. Tamo je rođen i odrastao, a sada kada je u penziji, tamo provodi najveći deo godine. Ja sam čuo za Skradin ali ne bih ga nikad našao na mapi, i potpuno su mi izvetrili iz glave i slapovi Krke i sve te lepote tamo.

Mislim da nikada nisam upoznao nekoga ko je toliko zaljubljen u svoje rodno mesto. Onda smo prešli na priču o vinu. On za sebe kaže da je vinar, ali da se bavi filozofijom vina.

Pažljivo me je uvlačio u priču, ostavljao mi je prostora da se povučem, ako poželim. Nije to izgovorio, ali mi je s merom povremeno pružao takve prilike. Nije mi padalo na pamet. Proveo me je kroz proces proizvodnje vina koji sam ja samo ovlaš poznavao, objasnio mi je sve faze fermentacije, od najmanje važne ka najvažnijoj.

Sad znam sve i o klasifikaciji vina. Objasnio mi je koliko ja važna nega vina, pričao mi je o sortnosti, teroaru, fizičko hemijskim osobinama vina. Onda mi je rekao da sve što mi je ispričao nije loše da se zna, ali da to sve nema nikakve stvarne veze s vinom, rekao mi je da ako čovek samo to zna, da onda ne zna ništa  vinu.

Zašto? Zato što je vino božanskog porekla. Rekao mi ja to nema veze s ukusom, nego da je vino stvarno poteklo od Boga.

Pričao mi je o svom duhovnom ocu Beli Hamvašu i pokazao mi je dve sveske matematičkih dokaza da je vino božanska stvar. Rekao mi je da ne očekuje da razumem te jednačine, ali na kraju mi je pokazao rešenje koje je označavalo beskonačnost.

Rekao mi je – Vidiš? Nije čekao odgovor od mene. Posle te jednačine više nije govorio. Nisam ni ja. Ćuteći smo sačekali kraj puta, a onda mi je rekao – Čovek treba da bude odgovoran prema svojim mislima. – Ja sam predložio da razmenimo brojeve telefona, ali mi je rekao da nema potrebe, da je dovoljno što smo se sad sreli i da ćemo se sresti opet, ako bude bilo potrebe. Pružili smo ruku jedan drugom i rastali se. To je bio prvi čovek.

Drugog čoveka upoznao sam u kafani u gradu u koji sam išao da završim taj posao.

Posao je trajao pola sata, pa sam otišao da ručam. Kafana je bila skoro prazna, samo za jednim stolom sedela su dva muškarca, ispostaviće se da su to glavni kuvar, koji i vlasnik kafane i njegov prijatelj.

Do upoznavanja je došlo tako što mi je kuvar prišao da od mene primi porudžbinu, taj se razgovor malo odužio, u njega se uključio prijatelj, pa se još malo odužio, pa su mi predložili da sednem s njima.

Seo sam, a kuvar je ubrzo morao u kuhinju, pa smo ostali nas dvojica. On je čovek Italijan, iz jednog malog ribarskog mesta na obali, u blizini Salerna. Kuvar je i ima svoj restoran. Govori simpatičan srpski, vlasnik kafane i on su kumovi.

Pričali smo o hrani. Razmatrali moj izbor za ručak, a to su bili juneći repovi. Bio je prezadovoljan tim izborom, pa me je pitao da li sam raspoložen da mi on spremi predjelo – špagete sa sosom od inćuna. Naravno da sam bio raspoložen.

Pozvao me je da dođem s njim u kuhinju, pa smo izašli u zadnje dvorište, gde je bila priručna letnja kuhinja. Pitao sam ga kakav je to sos od inćuna. To je sos koji pravi njegova majka. Ta obala sa koje je on, to je mesto poznato po najkvalitetnijim inćunima na svetu.

Inćuni se ređaju u drvenu kacu, koja liči na one za sir, pokazao mi je sliku. Red inćuna, red soli, i tako do vrha. Odozgo se pritisne i onda se čeka oko osam meseci. Tako se dobije sos od inćuna.

U letnjoj kuhinji nije bilo šporeta, a roštilj nije bio raspaljen. Rekao mi je da nam to ne treba, da će samo unutra skuvati špagete. U veliku činiju stavio je spljošten čen belog luka, grubo iseckan peršun, maslinovo ulje, kutlaču vruće vode i tri kašičice ulja od inćuna. Ulje od inćuna je jako i slano, probao sam kap. Onda je mešao nekoliko minuta.

Ostavio me je da čuvam činiju i otišao u kuhinju po špagete, u stvari špagetone, rekao mi je je to pravi izbor testenine za ovo jelo. Ubacio ih u činiju, sa malo vode od kuvanja. Onda mi je rekao da sad ide najvažniji deo, pa ih iz činije bacao u vis, mešajući temeljno sve sastojke.

Dok su špagetoni upijali ukuse, sos je postajao sve kremastiji. U jednom trenutku rekao je – Voala!

Pozvao je i kuma, servirao nam u tri tanjira, pa smo jeli. Nije me gledao i čekao reakciju na to božansko predjelo. Jeli smo stojeći u dvorištu. Kum i ja smo se povremeno gledali. Kum je rekao – E, ovo je umetnost. Ja sam klimnuo glavom. Italijan se nasmejao. Onda je kum otišao u kuhinju, Italijan je imao neka posla u gradu, a mene su na stolu čekali juneći repovi sa kostima, pečene ljute paprike i vruća lepinja. Imao sam još dva sata do polaska voza.