Anketa 6: Kako se osećate?

Pitali smo vas kako se osećate. Na ulici, na pijaci, na tramvajskoj stanici, gde god da smo se sreli, ako ste bili raspoloženi za razgovor, a nekad i ako niste. Ovo su vaši odgovori.
Juče sam se vratila s mora i dosta mi je mora. Išli smo evo sad, vidiš, dohvatili smo malo i oktobra, i jeste divno je bilo, nema vrućine, nema gužve, znaš kako nas je poslužilo vreme, noću možeš da spavaš a danju možeš ceo dan na suncu da budeš. Našli smo plažu kakvu smo mogli da sanjamo. I vidi, jeftinije je, ali nije jeftino, stalno sam pod stresom. To ti je klackalica, hoću da dete ide na more, i hoću bre i ja da idem na more, ali realno kad pogledaš, mi nemamo pare za more, mi u stvari nemamo pare da živimo normalno, i to me uništava. Na kraju mi je to preveliki stres. Pola godine mislim kako ćemo da platimo to more, i onda još tri meseca posle se mučimo. Pa jel' to normalno? A radim, radi mi i muž, i opet muka živa. Ja ne znam šta bi bilo da neko izgubi posao. Ma šta da izgubi posao, jednu platu samo da propustimo, mi smo zavijeni u crno. To nije ni da živimo od prvog do prvog, mi živimo od prvog do dvaespetog, a onih pet dana sam sveti Bog zna kako nam je. Znaš čega se sećam? Ja sam bila mala kad se benzin prodavao na ulici, znaš kad su bile nestašice, i sećam se kako je tata jedom, kad su ga pitali koliko mu troši auto, rekao – Ja mu sipam pet litara a on nek troši koliko hoće. – E tako mi živimo.
(Ljilja, 37, frizerka)

Sad sam sedeo u kafani, tu ispod Skadarlije, pio sam kafu i popio sam jedan viski. Hteo sam da popijem rakiju ali ne možeš više ni rakiju da popiješ kao čovek, kažem dajte mi šljivu i odma neka pitanja, da li hoćete ovu ovu odležalu ovoliko, ili onu što pravi poznati glumac, ili imamo prvoklasnu iz ne znam odakle, mislim, daj mi čoveče rakiju i kafu da popijem ujutru kao čovek nisam došao da se družimo. I uzmem viski, šta ću. A pored mene su sedeli neki Francuzi, u stvari ja sam seo pored njih. Dvojica, jedna žena i dvoje male dece. Žena i deca su brzo otišli a ova dvojica su ostala i pričali su i pričali. Fini ljudi, rekao bih, ne pričaju ni preglasno ni pretiho, taman kako treba da se priča u kafani. Pili su kafe i sokove, jedan je doručkovao jaja i prepečen hleb. Ja ne znam ni reč francuskog, ne razumem o čemu pričaju, ali ih slušam. Melodičan jezik, pravi kafanski, da mogu da biram još jedan jezik da umem da govorim, to bi bez ikakve sumnje bio francuski. Slušam ih i mislim nešto svoje. A znaš šta je to moje? Ne znaš, kako bi mogao da znaš. Evo, reći ću ti. Pre nekoliko meseci sedimo kod kuće žena, dete i ja, žena nas gleda i kaže nam – Eh kakvi ste, obožavam vas, toliko vas volim da mi je muka od toga, nekad me boli stomak od vas – Ja je pitam što je boli stomak. I slušaj sad ovo, kaže – Pa sad više ne mogu, na primer, da odem odmah da se odselim sama da živim u Parizu. – Ej dečko, jesi čuo? Ne može da ide da živi u Parizu, možeš misliti, ajde sad odmah dan žalosti da proglasimo. Pošto ja evo mogu odmah u Mančester da se preselim i da igram za Junajted. I nisam hteo da talasam, da ne uznemiravam dete, a posle mi je bilo kasno, stvarno imam ja i drugih problema u životu osim njenog Pariza, ali sam joj zapamtio. Razumeš, što baš Pariz? Je l ima nekog u Parizu? Šta kao, mi ovde ne valjamo nego Francuzi valjaju? Brate, hrani psa da te ujede. Drugo, sad su mi svi Francuzi sumnjivi.
(Veljko, 49, građevinski preduzimač)

Kako se osećam? Odlično. Nikad mi u životu nije bilo bolje. A što tebe zanima kako se osećam? Što si baš mene pitao? Jesi znao da mi je dobro? Vidi se, a? Najbolje mi je na svetu. Napiši tamo Mihailo Jovanović, beskućnik i alkoholičar, sve je prošao i ne može mu niko ništa. Evo iskreno da ti kažem, samo ovim golubovima je bolje nego meni. A je l znaš zašto? Pa samo gledaju da jedu. Svaki dan ih gledam i znam ih, njih zanima samo jedno – da li ima hrane ili nema hrane. To je blagoslov, kad te zanima samo jedna stvar. Ne plaćaju stan, kupaju se po barama, piju vodu gde stignu, i samo čekaju penzionere da im donesu hleb. A penzioneri dečko kao da su proizvođači hleba, ja ne znam više odakle im toliki hleb. E to ti je, jednu stvar uhvatiš, toga se držiš i za tebe nema zime. Sva energija koju trošiš na druge stvari, ide samo na jednu stranu, i onda si tu najbolji. I samo jedno ne znam. Da li golubovi uživaju? Da li su srećni kad dobiju hleb ili im je isto kao i kad ne dobiju, samo su u jednom slučaju gladni a u drugom nisu? Jer ako uživaju, onda im nije bolje nego meni. Kad znaš za uživanje, znaš i za muku. Meni se to izjednačilo, istina još uvek primetim kad uživam a kad se mučim, ali nemam posebna osećanja prema tome. Sve mi je isto, gledam da preživim do smrti.
(Mihailo Jovanović, 64, beskućnik i alkoholičar)