Zimske priče

Ulica u kojoj živimo sada široka je, prava gradska ulica, s pravim, jakim uličnim svetiljkama. Te svetiljke nam noću prave ceo novi svet po zidovima, jer ispred prozora imamo drvo, to drvo ima grane, te grane nekad imaju lišće, nekad ptice, a nekad samo svoje grančice čije se senke ocrtavaju na našim zidovima. Kako god da je, senke imamo.

Meni je zima došla mnogo posle prvog snega. Došla mi je danas. Krenula je sinoć, jer temperatura se vrti oko one kad će da padne sneg, miriše na sneg, ali sneg ne pada.

Stariji ljudi bi rekli – muči se vreme. Ti stariji ljudi, to sam sad ja. Ta kategorija starijih ljudi uvek je postojala, ali kako sam ja stario, starila je i ona, i nikad to nisam bio ja. Nekad su mi stariji ljudi imali trideset godina, kad sam ja imao dvadeset, pa onda četrdeset, kad sam ja imao trideset, pa razumete kako je to išlo, ali sad ja imam pedeset, i nemam gde da smestim te starije ljude, nego ti stariji ljudi, to moram biti ja.

A kako znam da sam stariji čovek? Tako što sam stavio zimske gume na auto. To sam uvek video kao nepotreban trošak. Nikad nisam vozio toliko dobar auto da bih osećao razliku, uvek sam mogao da ne vozim kad padne sneg, ili sam vozio letnje sve vreme pa šta bude, bio sam i na planini po snegu s letnjim gumama i ništa se posebno nije desilo, ali evo ove zime me je pritislo – ne voze mi se letnje gume zimi pa to ti je.

Znam, neko će reći da sam se samo normalno povinovao propisima, neko će se čuditi što je to uopšte predmet rasprave, i oni će biti u pravu, ali ja pišem vama, a ne njima, a vama kažem da je to kod mene simptom starosti.

Od kako sam video one prve pahuljice počeo sam sebe da ubeđujem da neću staviti zimske gume, jer zašto bih to radio kad nikad nisam, i čim sam počeo da se ubeđujem, znao sam da je samo pitanje trenutka kad će se to desiti.

Desilo se danas. Isplanirali smo put krajem decembra, i čim smo zakucali da idemo kolima, znao sam da neću mrdnuti bez zimskih guma. Evo ih na točkovima, zimske šare, duboke, odgovarajuće, spremne. I onda, sve je samo krenulo da se odmotava.

Od toga što se vreme muči boli me rame. To je novi bol, ove zime je došao. Boli me bez razloga, ranije sam uvek znao, to je zbog ovog ili onog pokreta, a sad znam, od starosti je, i od promene vremena. Žiga me ožiljak na glavi, iznad čela, desno u kosi, to sam se udario u neki lim pre sto godina u starom kraju, boli me levo oko, to sam se zakačio na iglice jednog bora na Divčibarama kad smo igrali žmurke, boli me nos što sam ga lomio devet puta, boli me levi skočni zglob od nekih basketa, boli me cevanica što sam se odrao na jednom brodu do koske.

Osim toga, mišići su mi tanji, prazniji, spava mi se posle ručka, sve više volim ljude i sve mi se manje provodi vreme s njima, rutine vidim kao spas, disciplinu kao slobodu, smrt kao mrežu ispod trapeza u cirkusu. Eto, kao što i sami vidite, starost mi kuca na vrata. Dobra, obična, svačija.

Pročitao sam da je Dejvid Bouvi rekao – Starenje je zadivljujući proces tokom koga postaješ čovek kakav je oduvek trebalo da budeš.

O, kako je to lepo rečeno, kako smelo i mirno iznedreno. Ipak, to je samo još jedna istina. Slova složena u reči, reči složene u rečenicu koja može da razveseli samo onoga kome je bila na vrh jezika.