Turneja četiri pijace
Da čovek u toku jednog prepodneva obiđe tri pijace, to mi je možda i prihvatljivo, mada mi je i to sumnjivo, ali četiri pijace, to mi već deluje kao silovanje, kao da neko forsira ljubav prema pijacama, pa onda preteruje
Mislio sam se na šta li mi liči naša turneja, i evo sad ne mogu da setim druge reči a da nije turneja, a voleo bih, žudim da se setim neke druge reči, ali ne ide mi, jedina reč koja mi blješti u svesti je baš ta – turneja.
Nekako mi je palo na pamet da našu novogodišnju beogradsku pijačnu turneju povežem sa novogdišnjom turnejom četiri skakaonice. Nije mi odmah palo na pamet, trebalo mi je nekoliko dana da se setim te paralele. Odmah mi je bilo jasno da je neobično to što sam u jednom danu bio baš na četiri pijace.
Da čovek u toku jednog prepodneva obiđe tri pijace, to mi je možda i prihvatljivo, mada mi je i to sumnjivo, ali četiri pijace, to mi već deluje kao silovanje, kao da neko forsira ljubav prema pijacama, pa onda preteruje.
Sklon sam da evo odmah osudim svakoga ko se u roku od dva sata pojavi na četiri pijace. Teško je to razumeti, teško je evo ako ćemo da stvarno razmislimo o toj situaciji, teško je zamisliti razumnog čoveka koji će se naći na toliko pijaca za tako kratko vreme.
Svako ima svoju pijacu. Svako koga zanima pijaca voli svoju pijacu. Svako ko voli na pijaci da kupuje ima svoju Nadu sa Cvetka koja ima skoro kao italijanski guanćale, ima Veru s Kalenića s pilićima bez antibiotika, ima plavušu s Đerma koja sedi mirno pored najbolje stomačne slanine na svetu. To je ona plavuša koja ne reklamira ništa, ne bi ti ona rekla da slanina nije žilava ni da joj život zavisi od toga, a slanina nije žilava, istopiće ti se u ustima, nije ni kuvana, ni barena, nije tretirana vrućom parom, nije, prosto nije, samo je dobro osušena, i ne zove se panceta, zove se slanina i ima cenu koja joj pristaje samo uz tu njenu umiruću pijacu, a iz izloga priča svoju priču svakome ko priču slanine ume da čuje.
A koje su to četiri skakaonice? Da li se sećate? Ja se ne sećam. Uvek mogu da setim Garmišpartenkirhena, Insbruka i Obertdorfa. I uvek mi fali četvrta skakaonice, i uvek je nađem na netu – Bišofšofen. Evo sad da vam kažem – mene sva ta mesta asociraju na kobasice. Ide mi voda na usta kad se izgovori ime bilo kog od tih mesta. Ne znam ni da li su sva u Austriji ili ima neko koje je u Nemačkoj. Svakako tamo pada sneg, uvek. Ta su mi mesta mitska, kao što mi je, nas primer, Baden Baden mitsko mesto. To su ona mesta koja ne postoje, dok ne stigneš u njih. U Beden Badenu sam bio, mrtav hladan, baškario sam se tamo, i poverovao sam mu.
Ali tih mesta realno nema, ona postoje samo oko Nove godine, izmisle ih za turneju četiri skakaonice. Evo recite, da vam neko kaže da svi ti kirheni ne postoje, poverovali biste mu, šta biste drugo, osim ako niste bili tamo.
A kako se nama desila turneja četiri pijace? Teško, ali desilo se. Prvo i prvo, to uopšte nije bilo u planu da tako ispadne. Seli smo jutros oko tri jaja na oko, što nam je bio doručak, i dogovarali smo se gde ćemo šta da kupimo pre nego što krenemo u Skoplje. To je delovalo kao lak zadatak, ali samo je delovalo.
Vanilice su na Kaleniću, kod Ivana, Makedonca, u Mutapovoj. Meso je kod Baneta i braće, na Palilulskoj pijaci, u crnoj mesari preko puta. Džem od kajsije je na Bajlonijevoj pijaci, a girice, girice su na svakoj pijaci, ali samo na jednoj su dovoljno velike i dovoljno male, taman koliko treba uvaljane u brašno, taman pržene, taman za svako nepce, taman takve da ne smeju da se kupuju nigde drugde nego samo tamo, na Đermu, sjajne kao dukati, debele i tanke, spolja hrskave, a iznutra meke i nežne kao prva jutarnja rosa.
Mnogo je, evo na primer čak i meni, teško da nađem razloge za otići na četiri pijace istog dana. Svi ovi razlozi koje sam vam nabrojao – dobri su, odlični su, to je čist beogradski rezon, gde je dobro – tu kupuješ, ali dragi moji, treba se parkirati, ili ići tramvajem ili autobusom, treba se potruditi. Na kraju krajeva, kad bi nam neko tamo sve to što nam je potrebno delio besplatno, to bi bila dobra priča. A ovako? Ovako nam ostaje, bar meni, da pravim turneju preko četiri pijace, da se tamo na svakoj smejem, da uživam, da mi je lepo i kad nije, jer tamo se još uvek živi, na tim pijacama, svako ima svoje utočište, neko sedi mirno a neko galami, ali svi smo tamo, mirni i pokorni, naplaćujemo i plaćamo, glumimo i gledamo, i svi znamo – ko danas nije bio – propustio je sve.
