Matka

Svaka reka je hladna u januaru, bar ovde kod nas gde je u januaru zima. Nikad se nisam kupao u reci u januaru, jednom sam upao do kolena, odeven, slučajno, i to je to.

Dogovorili smo se da idem s njima na kupanje. Oni idu svake godine, a ja sam ih zamolio da me povedu i pristali su. Nisam znao ništa o tome, čovek je bio kod nas u gostima, na odlasku je rekao e ja ne mogu u petak idem da se kupam u Treski, ja sam pitao kakvo kupanje, on mi je rekao kupanje u reci, ja sam pitao da li mogu ja s njim, on je rekao da može. Nisam dalje ništa pitao a on nije ništa pričao. Znam za kupanje u hladnim vodama zimi, gledao sam fotografije, gledao sam snimke, gledao sam Skandinavce, Ruse i druge severnjake kako se čeliče po hladnim vodama. Mislio sam to je, šta ima da pitam.

Malo smo kasnili u odnosu na vreme koje sam ja predvideo da bi bilo odgovarajuće za kupanje u hladnoj reci, ali to sam samo ja koji to nisam nikada radio, ovi koji znaju nisu bili pod tim pritiskom, a oni su odredili da se kreće u jedanaest ujutru.

Bio sam spreman mnogo ranije, pa sam već u petnaest do jedanaest mogao da budem na dogovorenom mestu, ali sam umesto da čekam, izabrao da obrnem jedan krug kolima, jer sam išao kolima, oko jednog dela Skoplja, jer se sve ovo dešava u Skoplju. Krenuo sam od kvarta koji zove Debar Maalo, preko sva tri Karpoša, kroz Taftalidže jedan i dva, i onda nazad, na mesto sastanka, koje je bilo u ulici Partizanski odredi, a to se ovde kaže Partizanska, kod Simpa, a to se ovde kaže – kaj Simpo.

Ceo taj krug obišao sam mirno, tačno onako kako sam poželeo, tačno onako kako nikad ne vozim i kako verovatno niko ne vozi. Poštovao sam sve propise, baš sve. Predivan je osećaj to prepuštanje ograničenjima. Svi ti trube, realno usporavaš saobraćaj jer niko ne poštuje propise, ali imaš utočište u zakonu o bezbednosti saobraćaja, i ako se stvarno prepustiš tom zagrljaju, sva nervoza zamre. Nervoza u vožnji dolazi od očekivanja koja imamo od drugih ljudi, a očekivanja generalno vode u razočaranja, a u gradskoj vožnji je to vidljivo kao na dlanu. Posle svega, mogu da kažem da je poštovanje svih ograničenja vrhunsko dostignuće u civilnoj vožnji.

Bio sam na vreme na dogovorenom mestu. Prošli su pored mene kolima, javili mi se, pa sam ih pratio. Išli smo u kanjon reke Treske, a taj kanjon se zove Matka. Matka na makedonskom znači materica. To za matericu mi niko nije naglasio, niti je to prva ni druga stvar koja se nađe na netu, ali kad čovek pogleda mapu, jasno mu je, taj kanjon po svom obliku podseća na ljudsku matericu.

Mislio sam da idemo nas trojica i ne znam šta sam mislio kako će to sve da izgleda. Darko mi je rekao da ćemo da se kupamo pa posle možda da pijemo nešto i to je to. U svojim mislima video sam mol sa metalnim stepenicama i posle kafanu. Nije bilo tako.

Išli smo kod Jakova koji živi tamo, u svojoj kući. Kad smo stigli, zatekli smo mnogo ljudi, možda i više od pedeset, u nečemu što bi možda moglo da se nazove letnja kuhinja, s ložištem u kome je bila vatra, ispred koga je bio dugačak sto s rakijom, vinom, pitama, mandarinama, šakom pečenog svinjskog mesa, čvarcima koji se ovde zovu đimirinki, pivom i vodom. Svako je doneo nešto. Ispostavilo se da je u pitanju tradicija. Jakov organizuje okupljanje, kupanje i druženje svakog petog januara već preko trideset godina, i evo, danas sam bio deo toga.

Primili su me kao da oduvek dolazim, mada, ruku na srce, ja sam se tako i osećao. Malo smo pili i jeli, kako ko, a onda smo sišli do reke. Silazak je već sam po sebi nezgodan, uska staza, kamenita i blatnjava, zove da se oklizneš. Bio sam pažljiv, noge sam držao ukrućene, tačno onako kako me je otac učio da se hoda po klizavom terenu. Iskoristio sam iskustvo predaka da bezbedno stignem na odredište.

Odredište je bilo betonska ploča na levoj obali reke Treske. Sve oko ploče je blato, na ploči je tanak sloj blata, a u reci oštro kamenje. Nema tu nikakvih pogodnosti, a meni je palo na pamet da će biti, jer računam kad se već odvažiš da se kupaš u ledenoj reci u januaru, zamišljao sam da će sve ostalo ličiti koliko toliko na komfor.

Jedino što je u toj priči komforno je samo kupanje. Skineš se u blatu, paziš da izvučeš živu glavu dok bos hodaš po blatnjavom betonu i onda ti je hladna reka spas, bestežinsko stanje. A u reci, odmah te peče koža od hladnoće, taj je osećaj neuporediv, samo u ledenoj vodi tako peče koža. Telo se brzo hladi, dah ti se ubrzava i početnika kao što sam ja hvata panika. Odmah mi zaličilo na osećaj kad pojedeš nešto mnogo ljuto. Ne znaš dokle će da se diže intenzitet i plašiš se, ali u isto vreme ne bi voleo ni da odmah prestane, jer zanima te šta ima dalje.

Isto kao kod ljutine, ide donekle, i onda stane, i tu i dalje boli, ali prija. Ne znam da li prija zato što stvarno prija ili prija zato što ti se sviđa što možeš da izdržiš, ali to mu valjda dođe na isto, ako se mnogo ne pitaš.

Izlaska se ne sećam, utrnuo sam. Napolju mi je bilo toplije nego u vodi. Dok sam se oblačio imao sam utisak da lebdim i taj me je utisak držao možda i ceo sat posle, ne znam, možda me i sad drži, dok vam pišem, a sada je već skoro ponoć.

Dole smo se slikali svi koji smo se kupali, plus Jakov kao domaćin. Onda nam je podelio crvene majice za uspomenu, pa smo se popeli nazad do letnje kuhinje njegove kuće. Tamo je bilo najbolje, ako te gradacije mogu da postoje u ovakvim situacijama.

Jakov je svirao dirljivo precizno naštimovanu akustičnu gitaru, pevao je makedonske pesme i održao kratak govor o tradiciji, poštovanju, zahvalnosti i ljubavi. Posle su se gitare hvatali drugi ljudi, isto fini, nežni, retki ljudi u ovom vremenu, ljudi koji se ne stide da otvore dušu pred neznancima. Jedan je recitovao svoje stihove dok ga je Jakov pratio na gitari.

Rastali smo se mirno, bez velikih reči. Treska je napravila Matku, a Matka nas je danas zagrlila kao majka.