Infrastruktura

Šta sam radio? Šta sam radio? Leteo sam helikopterom, eto to sam radio. Sedim i mislim se kako da vam kažem odakle sam gledao Beograd sa tolike visine, i napišem da sam leteo helikopterom i onda obrišem, kao ne zvuči mi logično, jer otkud ja u helikopteru, i to jeste česta situacija, ne može čovek da napiše onako kako jeste, jer to kako jeste zvuči neverovatno, i onda kad se napiše kako nije, onda zvuči kao da je baš tako bilo, ako me razumete.

E pa, ovog puta nećemo tako – leteo sam helikopterom, iznad Beograda, pre dve noći, noću. Do toga je došlo, naravno, spletom neverovatnih okolnosti, srećnih okolnosti po mene, jer za sve ove godine što sam živ nisam namirisao ni daleku šansu da letim helikopterom, nije se ukazala ni u kakvoj daljini, a evo, i to mogu da kažem, nisam ni posebno poželeo da se to desi.

Međutim, kad se ukazala prilika, prihvatio sam je, a kad su krenuli da se predomišljaju, bio sam spreman i da molim, ali nije bilo potrebe, poveli su me sa sobom. Oni su imali da obavljaju neka svoja redovna posla, a ja sam mogao da sedim i da gledam. Gledao sam.

Sve je drugačije iz te perspektive. To nema veze s gledanjem sa visoke zgrade, nema veze s pogledom iz aviona, prvo je mrak drugačiji. Čim smo se digli postao sam svestan gustog mraka, na trenutak sam pomislio da bih mogao da mu osetim ukus, leteli smo kroz mrak i izgledalo mi je kao da nas on drži u vazduhu, a ne propeleri.

To sam im i rekao, a oni su se smejali, rekli su mi da napišem pesmu o tome, ali ja sam je već znao napamet, nenapisanu, pesmu bez reči. I to sam im rekao, a to im nije bilo smešno, rekli su mi da i oni znaju tu pesmu, i da je za svakog različita, kao što i mrak ničiji nije isti. Pesnici na svakom koraku, šta ćemo.

Iznad grada postoje zone zabranjenog leta, to su sve one zone iznad kojih bi čovek želeo da leti. Ne sme da se leti iznad centralnih gradskih opština, mada prostor u vazduhu valjda nije izdeljen po opštinama. Međutim, mi smo leteli iznad centra grada, jer te večeri to je bio zadatak, pregledati tamo neke stvari, da vam ne pričam sad, ni meni nisu do kraja objasnili, mada me je zanimalo.

Kad sam već bio tu, hteo sam da se osećam manje kao turista, a više kao ne znam ni ja šta, to sam im i rekao, pa su se smejali, a onda mi se od‌jednom ukazao grad u kome sam odrastao u nekoj za mene nepoznatoj skici svoje ukupnosti.

Dok sam gledao njegove svetlosne vene i arterije i kao beskrajne tačkice osvetljenih prozora i uličnih svetiljki, i ljudi, ljudi u automobilima, ljudi u autobusima, kamionima, ljudi u helikopteru, jedna reč je počela da mi se mota po glavi – infrastruktura.

Evo jedne od definicija infrastrukture – mreža resursa gde je sistem kao celina namenjen da bude neograničeno održavan specifičnim standardom usluge kontinuiranom izmenom i promenom svojih delova. U tu se definiciju odlično uklapa i ono nisam mogao da vidim iz vazduha, na primer vodovodna mreža, elektroenergetski sistem, kanalizacija i takve stvari, jedino se ljudi ne uklapaju, jer infrastruktura je za ljude, tako sam to do sada shvatao, ali sad evo vidim da mi se ljudi najbolje uklapaju, ako uzmemo da je infrastruktura za grad, a tako mi je izgledalo, za to veliko telo koje nas melje i mazi, koje nas čini, i mi njega.

I to sam im rekao. To im je bilo najsmešnije od svega. Rekli su mi ovako – E ako smo te poveli da letiš.