Situacije

Njih dvojica se poznaju. Ovaj što je završio, u gaćama je, samo što se istuširao, i kaže ovom što je tek došao – "Šta da ti kažem? Radio sam nešto, koliko sam mogao." Onda se pozdrave, šake pljesnu jedna o drugu. Muškarac koji je tek stigao vadi iz torbe mokar peškir i kaže – "Ne znam gde da raširim peškir, da mi se prosuši dok vežbam. Je l’ ima negde neki radijator ili nešto, brate?"

Drugi kaže – "Nema, brate, nema, podno i klima, ali idi tamo na pult pitaj ih da ti rašire negde. U stvari, nemoj da ih pitaš, reci im šta da urade, jer kad pitaš, odmah počnu da razmišljaju, a kad im samo kažeš, urade." Ovaj s peškirom digne pogled s peškira, pogleda u mudrog čoveka i kaže – "Jeste, brate, u pravu si, samo ću da im kažem." Ovaj drugi kaže – "Pa da."

U teretani, u srednjoj sali za vežbanje, dvojica se istežu. U pitanju su lumbalni pršljenovi, jasno je iz razgovora i položaja koja im tela zauzimaju.

Stoje jedan naspram drugog, ovaj ga je obuhvatio rukama oko struka, desna ruka mu je stisnuta u pesnicu, levom šakom je obuhvatio tu pesnicu, i steže, u isto vreme gurajući kukove napred i penjući se na nožne prste. Ovaj drugi mu govori – "Niže, niže, još niže, još malo niže. To!" Čuje se zvuk krckanja, svi okolo ga čujemo kao da je naša kičma u pitanju, i svima nam lakne.

Na pijaci, čovek prilazi proširenom kiosku u kome se prodaju kolači, pite, kiflice, gibanica i proja. Žuta proja, tvrda, starinska, fina, malo zagorela na jednom ćošku. Čovek želi baš taj ćošak. Po kratkim koracima kojima prilazi kiosku, načinu na koji vadi novčanicu iz novčanika, po načinu na koji su novčanice u novčaniku složene, po tome šta zna tačnu cenu, po svemu se vidi da je jedva čekao ovaj trenutak. Nikoga nema oko njega, ipak, žuri da kupi to parče, ne izlaze baš takvi ćoškovi često u toj radnji, a ovo je idealan ugao, s dve dugačke tamne korice, znam kako krcka pod zubima, dobro, malo lepljivo, hranljivo parče proje. On plaća, uzima proju u belom papiru, prvi korak mu je unazad, onda se okreće prema zimskom suncu koje greje štedljivo, razmakne ivice papira, zagrize, i dok mu se korica topi u ustima, on zatvori oči. O, kakvo uživanje!

Na pijaci, u ribarnici, žena traži jednu veću pastrmku. 234 grama – kaže prodavačica koja, između ostalog, pravi najbolju i najskuplju krompir salatu na svetu. Žena se misli, mala joj je ta pastrmka, a još jedna joj je previše. Prodavačica nalazi drugu pastrmku, od 267 grama. Ta je dobra. Može.

Dok prelazi u aluminijumsku foliju, pastrmka se očeše o ivicu vage, otpadne joj glava, i sad to više nije 267 grama. Dve žene se gledaju. Prodavačica zanemari glavu, doda onu prvu pastrmku u paket i naplati samo 267 grama. Te dve žene, i te dve pastrmke, u tom trenutku, predstavljaju sve najbolje što možemo da dobijemo od ovog sveta.

U tramvaju, sva su sedišta zauzeta i niko ne stoji. Tramvaj, gospodski prevoz. Čovek razgovara telefonom dovoljno glasno da ga svi čuju. Možda i malo glasnije od toga. Ovako kaže – "Ti često koristiš medicinske izraze, a ne znaš tačno šta znače. Reci boli me, reci na srpskom da te ceo svet razume. Dobro, znači želiš da ti se smanji intenzitet bola. Ne možeš da koristiš takve izraze. Kaži neću da me boli. Kaži, zašto nećeš?"

Onda se veza prekida i on prestaje da govori. Telefon zvoni, on se javlja, i prvo sluša, pa onda kaže – "Vidi kakav je dan, sija Sunce po gradu. Doći ću kod tebe kući, da te sredimo. Ja želim da budem s tobom. U kolima." Onda se veza opet prekida, tramvaj staje na semaforu, telefon opet zvoni, on se opet javlja, opet sluša, i onda kaže: "A šta misliš, da ti kupim neku, neku baš dobru pljeskavicu?" Tada se ja okrećem da vidim ko priča. To je jedan pogrbljen čovek, smežuran, od oko 65 godina, s kapom, evidentno dosadan tip, ali to je čovek koji je upravo izgovorio pobedničku rečenicu.