Anketa 11: Kako se osećate?

E čekam da te sretnem, da znaš. Osećam se odlično jer sam te sreo. Pričao si sa mojom ženom, i izašlo je kod Rusa. Dragana, što slavi slavu. Je l’ se sećaš? E pa da, ona. Eeeeej, gde si bre Tokine, ne mogu da verujem. A rekao sam joj pa srešću ga i ja, on se tu mota, i evo.

Slušaj, imam priču za tebe. Popravio sam kola danas, jutros sam ga dovezao od majstora. Mnogo me je taj kvar sekirao, prošle godine smo kupili auto, polovan normalno, i svašta se ispostavilo da mu fali, ali sredilo se, i super je auto, mislim, radi nam posao, možemo svugde da idemo. I prošle nedelje se upali "ček endžin" lampica. Trepće. Znaš kad trepće to nije dobro.

Osećam ga da je lenj na gasu i štuca u leru. Meni odmah padne na pamet najgore, znaš ono, evo ga umire, gotovo je. U malom mozgu mislim da se otkačio neki kontakt, znaš mislim svećica ne radi, vozim na tri cilindra, samo treba da se nešto utakne u nešto, ali u velikom mozgu mislim da je gotovo.

Odvezem ga kod majstora, kažem mu provozaj ga, vidi kako ti izgleda. On ga upali i sluša ga, i mršti se. Kad se namrštio... Pa razumeš kako sam se osetio. I kažem ja deluje mi kao da vozim na tri cilindra. On kaže vidi moguće je, ali ne mora da znači. Čekao sam tri sata da mi javi šta je.

I javi mi – bobina. On to zove bombina, ali ko sam ja da ga ispravljam. Znaš šta je bobina? Dobro, a je l’ znaš da ih ima četiri, ako motor ima četiri cilindra? Ne znaš, pa da, nisam ni ja znao. Prvo to što sam saznao, a drugo nije strašan kvar, promenio je bobinu i sve četiri svećice. Znaš kako prede sad, predivno.

Kad sam ga parkirao, sedeo sam i slušao motor. Sve su svećice bile gotove, ovo je sad novi zvuk, lak je na gasu i miran u leru. Je l’ razumeš ti šta ti pričam? Je l’ voziš? Dobro, dobro, samo pitam, za svaki slučaj. Znaš, ja kad mi je pokvaren auto, ja to osećam i kad nisam u njemu. Kad sedim kod kuće i radim nešto, ja osećam to, pre nego što legnem da spavam, pomislim na to, kao da sam povredio nogu, na primer, sve vreme sam svestan te činjenice. U određenoj meri mi utiče i na samopouzdanje, tišti me, oduzima mi energiju. Ali sad je sve u redu. (Vanja, 44, dizajner)

Dobro sam, hvala. A zašto baš mene pitaš? Aha, dobro sam, dobro, a ti? Juče sam se vratio u grad, bio sam na selu. Skoro sedam meseci. U Ljuboviji, iznad Ljubovije u jednom selu, kod babe. Nisam dolazio uopšte. Pa išao sam da se izluftiram, ovde sam se izgleda zaleteo malo.

Brat me je odveo. Nisam baš dobrovoljno otišao, ali hvala mu, hvala svima, hvala celom svetu. Pa ništa, valjda sam upao u loše društvo, to je. A tamo prvo ništa nisam radio, baba mi je kuvala, uglavnom sam ležao. Posle sam počeo da čitam dedine knjige, a poslednja tri meseca sam čuvao volove komšijama.

Znaš koliki je vo? Jesi video nekad vola uživo? Mnogo je veliki. Ništa, odem do komšija ujutru, doručkujem s dedom, hleb i sir i dve male rakije, i vodim dva vola na ispašu. Pola sata peške do livade, tamo pet sati, i nazad. Imaju po prsten u nozdrvama, i lanac kojim ih vodim.

Na livadi ima jedan veliki ekser zakucan u zemlju, tu ih zakačim, i to je. Tamo čitam, gledam okolo, sedim tamo s volovima. Ja ako gledam kakvo su društvo volovi, mogu da ti kažem da je svako društvo u odnosu na njih loše. U prvo vreme je dosadno, a posle se okrenu stvari, ono što ti je bilo dosadno postane ti zanimljivo. Volovi su sigurna kuća. (Milan, 21, nezaposlen, po struci tesar)

Znaš šta me je pitala ćerka jutros? Pitala me je gde je bila kad nigde nije bila. Ima četiri godine. Mi joj pričamo priče, žena i ja, i u nekim pričama ima vreme kad se ona još nije rodila. Najviše voli priču kako smo se upoznali i kako sam ja jurio ženu da bude sa mnom, a ona se nećkala. I jutros me dete pita gde je bila kad nigde nije bila. I šta da joj kažem? Evo reci mi ti, šta da joj kažem? Gde je bila? (Miloš, 32, diplomirani likovni umetnik - vajar)

Slušaj ovo, evo ti slušalica, slušaj. A? Kineski pop. Dobro je, a? Moraš da se navikneš, nije lako na prvu, ali sad samo to slušam, i rumunski folk, to ne mogu sad da ti puštam. Slušala sam sve, najviše nojz, trens i francuski trep, ali dosta mi je svega, sad kineski pop u Rumuni. Neću više ništa da razumem, hoću da ne razumem. Lepo pevaju ljudi, ej Kinezi. A ti šta slušaš? Azru? Matori svaka čast, ti si na sahrani. (Milica, 17, učenica)