Košava

Vetar duva danima. Možda će sutra prestati. Jutros, duvalo je niz ulicu. To mi je uvek draže, neka duva nizbrdo, sva mi je logika na nizbrdici, kad je vetar u pitanju. Celu noć sam, povremeno se budeći, slušao kako šiba po roletnama, kablovima koji vise s druge zgrade, po jednoj kesi što komšinici visi s prozora i proizvodi ritam u skoro pravilnim intervalima, ali ona ne čuje, tako stvari stoje kod nje. Duvalo je preko oluka, kroz neku, očigledno odgovarajuće oblikovanu površinu, koja je zviždala. Najjači, glavni zvuk bio je ukupan huk vetra koji teče niz ulicu. Ništa mi nije smetalo, možda može da se kaže i da mi je nedostajalo još zvukova.

Tako sam spavao, na levoj strani, da sam otvorio oči pravo prema prozoru, a taj prozor je veliki, a sad se kroz njega videlo samo zeleno lišće u pokretu.

Lišće je sveže, mlado, dobro pričvršćeno za grane, i ne otpada na na vetru, a grane su povijene, ne znam koliko još mogu da izdrže a da se ne otkinu od drveta. A lišće, toliko brzo leprša na tim peteljkicama, da mi se na trenutke čini da stoji u mestu. Zvuk je jači i od jutarnjih zvukova saobraćaja. Kao da smo u šumi.

Na ulici, na stanici, autobus je stao, vrata su se otvorila, a onda je došao nalet vetra, i ljudi koji su izašli, to je mogao da vidi svako ko je gledao, izgledali su kao da ih je vetar izduvao iz autobusa. Njih dvadesetak, izgledali su kao pilići koje nosi vetar. Kaputi su se prevrtali preko glave, jedan šešir je odleteo, jedna kolica za pijacu su ispala iz ruke i drškom udarila o asfalt, po sredini bare, i isprskala gospođi hulahopke. Jedan mladić se sagnuo da joj dohvati kolica, pa mu se jakna prevrnula preko glave. Jedna devojčica je vrisnula, jer su joj odleteli rajf, lutka i kačket.

Tata je reagovao munjevito i sve pokupio, vratio rajf na kačket, kačket na glavu, a lutku je zadržao u svojim rukama, tako da je bar ta stvar bila rešena.

Autobus je krenuo i otvorio put vetru ka otvorenim kontejnerima za đubre. Iz prvog je odmah izleteo dvostruki list dnevnih novina i zalepio se za leđa jednoj od dve drugarice koje su stajale na stanici. Druga je pokušala da joj novine skine s leđa, međutim, novine su bile mokre od nečega iz kontejnera, pa je i ona vrisnula i sklonila ruku. Onda je ova s novinama na leđima počela da viče – Šta je bilo? Šta je bilo? – A drugarica je rekla – Ništa, ništa! – A prva je vikala – Pa zašto vičeš? – I onda je ova rekla da je mokro i to je tek zakomplikovalo situaciju, sa sve skidanjem jakne, pa jakna preko glave, pa one novine na lice, pa onda stvarno nekoliko potpuno intuitivnih pokreta koji su se gotovo isključivo oslanjali na sreću, a srećom, sreće je bilo u blizini, i devojka se odbranila od napada novina iz kontejnera, s minimalnom štetom na nečemu što je skoro sigurno bila nova jakna. Onda je vetar na kratko utihnuo, dajući nam svima vremena da se saberemo.

Posle, u toku dana, gledao sam kako vetar nosi šešire, kese, poklopac frižidera za sladoled, tendu iznad kioska za novine i raspaljuje žar u jednom metalnom kontejneru. U prolazima kroz Klinički centar Srbije, nosio je golubove i vrapce. Za to vreme, visoko iznad grada, kružio je jedan orao. Zakleo bih se da je orao belorepan, ali bez dvogleda ne mogu da tvrdim. Svakako, za njega su tamo gore važila potpuno drugačija pravila nego za nas, pešadiju.