Slanina

Što se Slaninijade u Kačarevu tiče, sto puta mi je pala na pamet, ali uvek bih je iz nekog razloga promašio, a i mislio sam kakvo nam je vreme u kome živimo, takva nam je i Slaninijada, nisam očekivao da tamo nađem dobru slaninu, pre sam očekivao vašar i slanine iste kao po pijacama, samo skuplje.
SlaninaGetty © Owen Franken

Ko voli da jede slaninu, i ko je nekad u životu jeo dobru slaninu, a nema uslove da je sam pravi, na velikim je mukama sada. Znate na kakvu slaninu mislim? Ne na kuvanu, barenu, hamburšku slaninu, mada i nju volim, nego na suvu slaninu, ne od potrbušine, nego od rebara, običnu slaninu, najobičniju, samo da je osušena kako treba, i da nema ko zna čega sve u sebi.

Ovo je vreme žilave slanine na pijacama. Manje ili više, ali ne može da se žvaće. Meni te slanine više ni na oko ne izgledaju lepo, ko zna odakle im te boje. Slanine po supermarketima da ne pominjem, one osim što su žilave i bezukusne, preskupe su. To što očigledno ima ljudi koji ih kupuju je neka druga tema.

Ja sam već dugo bio pomiren s činjenicom da možda više nikada neću jesti dobru slaninu. Nije da bi bila velika tragedija da se to desi, ali bilo bi mi žao. Mislim, ponekad se desi da na nekoj pijaci naletim na neko parče koje je kako treba osušeno, i to verovatno greškom, jer sve oko njega su ti brzopotezno sušeni komadi.

I to su uvek delovi od drugih komada mesa, kao što je na primer gronik, ali to je drugi tip slanine i ima druge namene, bar u mom svetu. Onda, dešava se da naletim dobro osušenu belu slaninu, često od mangulice, to je ona slanina samo od masnoće, i to je u redu, ali opet, nije to to, ali može da posluži da vam objasnim kakvu slaninu želim – želim da se topi u ustima kao bela slanina, ali da bude 50 procenata prošarana mesom – eto takvu. I jeo sam je nekad davno, dakle znam da je moguća.

Što se Slaninijade u Kačarevu tiče, sto puta mi je pala na pamet, ali uvek bih je iz nekog razloga promašio, a i mislio sam kakvo nam je vreme u kome živimo, takva nam je i Slaninijada, nisam očekivao da tamo nađem dobru slaninu, pre sam očekivao vašar i slanine iste kao po pijacama, samo skuplje.

Ove godine sam ipak otišao, prvi put. Jeste, vašar, parkiranje po dvorištima, i gužva, ne može da mrdne čovek. Došao sam gladan, naravno, i nisam odmah uzeo da jedem, čekao sam malo, i onda kobasica, prže ih okolo, nikakva, u bajatom hlebu, skupa, naravno. Onda sam ubrzo uzeo još jednu, ta je bila mnogo bolja, i jeftinija. Gledao sam slanine, sve žilave, nema greške, i skupe.

I onda sam, između kukova ljudi koji su se gurali, na drvenoj tezgi, ugledao nju, slaninu kakvu sam tražio. Nije bilo nikakve sumnje da je to ona, osim ako nisam imamo priviđenje. Polako, mirno, sačekao sam da mi se put otvori i korak po korak, stigao sam do tezge. Slanina je bila tu. Nisam morao da je probam, ali sam je probao. To je bila ona.

Kupio sam kilogram slanine za 2.000 dinara. Za te pare se po supermarketima prodaje bukvalno mačka u džaku od onih salama u šarenim omotima. A ovo je bila slanina pobednica, ali uopšte o toj kupovini slanine nisam hteo da vam pišem, nego o tome kako smo je opet nabavili kad smo ovaj kilogram pojeli.

Ta slanina može da se kupi samo tako što se ode kod tog čoveka kući, tamo se sedne s njegovom ženom, popriča se malo, proba se šunka i kulen i neka dečija salama, popije se kafa i rakija, i tek se onda kupi slanina i ide se kući. Oni žive u Crepaji, to je taman da se čovek provoza iz Beograda.

Posle smo usput bili na nekom jezercetu koje je bilo puno žaba i vodenih komaraca, te komarce prvi put u životu vidim, kao da klizaju po površini vode, tako izgledaju, a žabe da vam ne pričam kolike su ove godine, kao da ih je ova toplota kad joj nije vreme načinila dvostruko većim. Sve je od‌jekivalo od njihovih ljubavnih dozivanja, toliko da na momente nije moglo da se priča.  

Slanina je bila tačno onakva kakvom sam je zamišljao, odnos masnoće i mesa pola pola, čvrsta slanina koja se topi u ustima. Već sam i zaboravio ukus takve slanine, ali evo, sad se nadam da ću imati priliku da zaboravim ove druge ukuse. To što ćemo stalno morati da se vozimo i družimo da bismo je kupili, pa to je možda i najbolje u celoj priči.

image