Žena u crnom

Promaja je ovog jutra precizna. Zavesa leprša na promaji, prozor je otvoren, od čvrstog materijala je zavesa, kao zastava, deo nje je čas napolju, lepi se za staklo prozora sa spoljne strane, pa se naglo vrati u sobu, udari o zid, pa se nakratko potpuno umiri, pa je onda opet napolju, skoro da su pravilni vremenski razmaci i položaji koje zauzima.

Nebo je plavo, nema oblaka, nema nijedne ptice koju bih mogao da gledam. Malo je parče neba koje vidim iz kreveta, a opet, kad bih mogao da vidim iza plavetnila, ko zna šta bih sve ugledao. Kad bih samo jednom mogao da vidim dalje od svega, sve što inače vidim drugačije bi izgledalo. Možda bi mi sve za šta znam postalo nevažno u odnosu na ono što bih saznao, tim bar jednim pogledom, i evo sad kad tako postavim stvari, jer ne znam kako bih ih drugačije postavio kad je ovakva stvar u pitanju, ne patim za takvim pogledom, mada sigurno ne bih lako odlučio da ga se odreknem.

I odmah, čim sam se uhvatio da u subotu ujutru mislim o ovakvim stvarima, skočim iz kreveta i kažem sebi – Pa ti ne znaš ni šta ćeš s onim što vidiš, a zbunjuješ se nekakvim izmišljenim pogledima u večnost. Saberi se dečko!

Brzo sam se sabrao, uvukao zavesu, sklonio je na stranu, zatvorio prozor i na autobuskoj stanici preko ulice imao sam šta da vidim.

Devojka u belim helankama do malo ispod kolena priča telefonom. Helanke su joj pripojene uz noge, svaki pregib se ocrtava, to je neka posebna vrsta materijala i kroja, kao da je gola, samo nije. Priča telefonom, mada deluje kao da peva, jer ruku s telefonom drži ispruženu, snima se dok priča, široko otvara usta dok govori, ne mogu da je čujem ali bih voleo. Potkolenice su joj gole a na stopalima ima duboke bele raspertlane patike. Ima belu majicu do pupka i preko nje teksas prsluk. Glavom radi levo desno dok priča, konjski rep joj leti po stanici. Ponaša se kao da je sama.

Ima još neko ko se ponaša kao da je sam. Na reklamni pano naslonjen je momak od oko 30 godina, ima jareću bradicu, sav je u crnom, ima slušalice preko cele glave. Sluša nešto teško, radi glavom u ritmu a ritam je brz. Kao da ga drma struja, ali kao da mu samo kroz glavu prolazi.

Na stanici sedi žena u crnom, s torbicom, ta se vraća s groblja, nema šta. Gleda u devojku koja prelazi ulicu, s druge strane, nesumnjivo je bila u mesari koja prodaje i pečeno meso u lepinjama. Nosi u rukama jednu takvu, rekao bih da je pljeskavica u pitanju, ali s mnogo dodataka koji cure, devojka se bori da se ne isfleka, jede dok prelazi ulicu, zaustavlja se na pešačkom ostrvu, jede, dolazi na stanicu, seda pored žene u crnom, nagnuta je napred, grize, žena u crnom prati svaki njen zalogaj. Dodaci polako prave blatnjavu masu ispred mesta gde devojka sedi.

Žena u crnom ustaje i približi se metalcu sa slušalicama. On je primeti i nakratko prestaje da radi glavom, preblizu mu je, vratila ga je u realnost. Ipak, on se ubrzo vraća u svoj svet, jer takva je muzika očigledno, mora da se ispoštuje ritam, i on nastavlja da radi glavom.

Žena u crnom se skloni i od njega, stane da čeka autobus između stanice i kontejnera. Međutim, samo što je stala, zaustavlja se auto, penje se na trotoar, hoće da zastane baš na to mesto gde stoji žena. Žena u crnom se sklanja, iz automobila izlazi devojka, nešto kaže ženi u crnom, izvinjava se sigurno, i odlazi i piljaru na ćošku. Kupuje cveće, dugačke kale. Vraća se u auto i odlazi. Žena u crnom se vraća na poziciju između stanice i kontejnera.

Na stanicu stiže majka sa troje male dece, ne čujem ih, ali po svemu se vidi da je cika i vriska u pitanju, jedno pravo jutarnje veselje. Zauzimaju poziciju pored žene u crnom. Deca se juri svuda, pa i oko žene u crnom. Jedno dete se krije iza njene haljine, majka pokušava da ih obuzda. Žena u crnom zeva. Da, kad se toliko stvari dešava, jedna za drugom, bez pauze, čoveku može da pripadne i dosadno.