Roditeljski sastanak

Prošlo je već mesec dana, 3. maj ostavio je vodeni žig na sve datume koji su usledili za njim. A, nakon toga i 4. maj.

Dani se ne daju brojati kao pre.

Prošle nedelje stiže poziv za roditeljski sastanak. Tema: upoznavanje roditelja sa merama bezbednosti škole.

U prvi mah osetih otpor da odem, izazvan prethodnim iskustvima da uglavnom svi ćutimo i klimamo glavom, u naučenoj bespomoćnosti tj. uverenju da ne možemo ništa da uradimo, da su promene nemoguće i van naše kontrole.

Treći maj odlučno mi se suprotstavlja, ne dozvoljava da tako mislim više nikad u životu. Ta era se za mene lično završila.

Krećem hrabro, govorim sebi  - fokusiraj se, prati, polako i smireno, bez upiranja prstom, ali aktivno, svi smo na istom zadatku, mora složno, ali nema više ćutanja. Često bih se ranije suzdržavala, jer od svih subjektivnosti ona najsubjektivnija se odnosi na našu biološku decu, pa se uvek pitaš da li to ometa tvoj racionalni sud i komentar u vezi sa svim školskim temama.

Osim toga, ja sam pristalica poštovanja institucije škole, razredne/og, nastavnice/nika, učiteljice/elja i njihovih nadležnosti. Poštujem njihovu profesiju i verujem da poznaju decu na način koji mi ne možemo da sagledamo iz roditeljske uloge.

Razredna u nebranom grožđu čita mere. Policajac je na glavnom ulazu prepodne, a u drugoj smeni dežura radnik obezbeđenja, objašnjava kad je koji ulaz otvoren.

Deca koja se ne osećaju dobro, ne mogu više ići kući samostalno, čak i ako su starijeg uzrasta, već samo u pratnji roditelja – razredna konstatuje da to neće baš biti uvek izvodljivo. Trebalo bi da joj deca svakog dana pred početak nastave predaju telefone do kraja nastave – ali, i to je neizvodljivo – često nisu u istoj smeni. I uglavom to je to.

Pitam – kako je moguće da ste Vi u situaciji da izlažete predloge koji su došli iz same škole, a za istu tu školu su uglavnom neizvodljivi?

Bez dileme ova žena je pristojna i čini se da razume da sve prethodno rečeno uglavnom maši temu. Samo slegne ramenima.

Uz dužno poštovanje volje da se nešto preduzme i razumevanje da je potrebno da se potegne i za policijskim merama, postoji verovatno i stručna procena o tome, ali, još od tog roditeljskog se morim mišlju – kako to da jedan školski kolektiv, sastavljen od direktora škole, nastavnika, pedagoga, psihologa i saveta roditelja pred nas iznese predloge koji liče na listu iza koje stoji kolektiv policijske stanice.

U navedenim predlozima uopšte nisam uspela da čujem glas ljudi, koji su svoj profesionalni život posvetili radu sa decom, iako znam da im je stalo i da i sami nisu najsrećniji s predlogom koji prezentuju. Kako se u predlozima ne prepoznaje uvid da je tragediju izazvalo dete, jedan od učenika neke škole? Zar nije glavno pitanje kako je dete dospelo do tog stanja i kako nam je to svima promaklo? Kako to ili nešto slično da se ne ponovi?

Sve izgleda kao da se spremamo za nekog neprijatelja koji dolazi "spolja". Ignorisanjem činjenice da je mentalno stanje dece nešto što zavisi od svih nas, odričemo se mogućnosti da bilo šta sredimo. Kako je izostala analiza koliko mu svi doprinosimo ili koliko ga narušavamo i na koji način? Gde su mere koje se toga tiču? Policajac zna šta treba da radi, ali šta mi radimo sa njima? Čemu ih učimo i kakav primer im dajemo?

Ovde ne izostavljam ni nas roditelje, ni nastavnike, kao ni celokupno društvo. Da li smo mi potpuno OK sa tim da ćemo sprovoditi šta god da je plan i program i kako god nam neko kaže i dalje? Zar nemamo konačno impuls da aktivno menjamo sve što nije dobro kako bi ono postalo bolje? Pogotovo ono što se direktno tiče naše dece.

Polemika se razvila kada sam pitala da li su razgovarali o tome da je pritisak koji škola proizvodi na decu veliki. Pričam o 7. razredu osnovnog školovanja. Da se ta tenzija prenosi i na roditelje, da pritiska porodični život i da se ocene jure kao da sve ostalo nije važno.

Uz to, manji je problem to što imaju puno obaveza oko škole i treba da ih naučimo da budu marljivi i vredni, ali veći problem od toga što su deca opterećena je činjenica da su pogrešno opterećena. Da ogromna količina informacija koju bubaju napamet neke od njih zauvek demotiviše u odnosu na školu, dok nekima stvara preveliki stres u trci da ostvare sva ta očekivanja. Veština bubanja napamet nije potrebna apsolutno nikome od njih i neće im mnogo koristiti u budućnosti.

Oni su se rodili sa guglom. Kako da ukačimo kopču sa njima? Kad da budu više napolju? Pričali smo o tome da je tema za jedan ozbiljan vaspitno-obrazovni sistem i to šta znači biti dobar čovek, šta radiš kad je drugi u nevolji, imaš li osećaj i odgovornost da ne povrediš druge. Za mene to su teme i za stariji, ne samo za mlađi školski uzrast. Ja bih tome dodala i kako snaga zajednice leži u saradnji i odgovornosti, kako da se konstruktivno izlazi na kraj sa osećanjima koja nas muče, kako ih prepoznajemo i imenujemo, kao i popularne fenomene savremenog doba – njihovo lice i naličje.

Čuli smo i da su učenici oguglali na dojave o bombama, pa se postavlja pitanje da li će deca time manipulisati, budući da je nastupilo i pravilo da tog dana ne moraju da imaju pismene provere i ispitivanja. Mene je ovo dotkulo. Mnogo veći problem od toga je baš to što su oguglali i postaju tolerantni na nešto potpuno nenormalno, kao i mi 90-ih godina.

Nismo čuli nijednu meru koja se tiče toga kako ćemo uspostaviti bolji sistem poverenja koji će dete u nevolji motivisati da se obrati nekome od odraslih, kako ćemo uspostaviti bolji sistem detektovanja njihovih stanja. Imam lična iskustva da se neke stvari ne konstatuju ili se možda čeka da neko drugi iznese temu na sto. Kako ćemo vratiti autoritet u ruke nastavnika i obrazovanja kao takvog? Kako ćemo štititi nastavnike od nerazumnih roditelja, decu od istih takvih nastavnika ili nastavnike od nasilne dece? Kako izgledaju procedure u slučaju vršnjačkog nasilja i možemo li ih unaprediti?

Čuli smo da nastavnici nemaju zakonom/pravilnikom predviđen učinkovit način da se izbore sa mnogim problemima i kako su im ruke vezane. O svemu ovome bruji svaka školska zajednica godinama u nazad i nikom ništa. Čini se da postoji saglasnost sa raznih strana bar oko mapiranja problematičnih tačaka i to je već nešto.

U svim ovim pitanjima osetila sam prećutno slaganje nastavika, čija nemoć poziva na to da im pomognemo. Da mi insistiramo na tim pitanjima. Teško je raditi posao u kojem ne možete da nađete smisao, jer u dubini duše znate da je način pogrešan, a da je došlo neko novo vreme. Teško je dati svoju energiju i svoj maksimum deci u sistemu koji je prevaziđen, nije dovoljno funkcionalan, čak i kad ste svesni toga.

Teško je učiniti gradivo razumljivim, korisnim, podsticajnim i primerenim deci nove generacije i dečjem uzrastu, ako programe i udžbenike pišu ljudi akademskog nivoa bez konsultacija i korekcija ljudi iz prakse, a onda se ostavi njima da se snađu u Bermudskom trouglu između tog gradiva, dece i nas - roditelja. Teško je graditi autoritet, ako ga jedni drugima oduzimamo pred decom, a ceo društveni kontekst srozava i vas i vrednosti na kojima obrazovanje počiva.

Svi treba da guramo sistem ka pozitivnim promenama. Svako od nas u svojoj oblasti, svako u svojoj zajednici ili školi. Bez toga da posle svakog ovakvog roditeljskog sastanka iz svake odeljenske zajednice ne ode bar neki zapisnik ili apel, iza kojeg stoje i razredni i roditelji, a koji skreće pažnju na probleme Ministarstvu prosvete nećemo stići nigde dalje.

Potrebno je da se angažujemo i mnogo više od toga, da ostanemo uporni, jer je reč o našoj deci. Možda ne znamo tačno rešenje, al znamo koje su to zone na kojima treba da se radi. Znamo da nešto mora bolje i drugačije. Možda sve inicijative i korekcije treba da krenu od nas građana, ljudi sa imenom i prezimenom, koji ne čekaju nikog drugog, jer imaju određenu snagu u sebi, u zajednici kojoj pripadaju.

Verujem da bi nas u tome podržali mnogi. Verujem i nastavnici. Nema više koga ni šta da čekamo. Pomozimo jedni drugima. Sada smo svi na potezu.