Ogledalo realnosti u đačkoj peticiji

Da li nas je početkom oktobra, baš u dečjoj nedelji, iznenadila peticija za koju se pretpostavlja de je stigla od dece, sa zahtevom da se radna nedelja smanji na četiri dana? Ili nismo ni stigli da obratimo pažnju na nju u moru drugih dešavanja?

Uz pomenuti zahtev stiglo je i kratko objašnjenje da škola ne ostavlja dovoljno vremena za druge aktivnosti. Iza peticije stoji misteriozni optimističan nadimak Uspecemoo, koji meni zvuči autentično dečje i mladalački, kao i sam tekst predloga, iako ne znamo ko je zapravo uspešni pokretač ove inicijative. 

Za svega nekoliko dana skupilo se čak 50.000 potpisa, a pretpostavlja se da veliki postotak čine upravo đaci, koji su za sobom na linku https://www.change.org/p/škola-da-traje-4-dana-nedeljno ostavili veoma upadljive komentare na pomenutu temu. Svedočanstvo izgubljenog smisla obrazovanja u očima mladih ili dece.

Od uglavnom očekivanih "nemam vremena za uživanje" ili "premoren sam", može se pročitati i "zato što mi škola daje suicidalne misli i biram sa kog mosta ću da skočim", "jedino što dobijam od škole pored ocena i ispita jeste želja da me sahrane mladog" i sl.

Komentari su neprijatni na više nivoa i čini se da je ova peticija otvorila mnogo više od pitanja broja radnih dana.

Šta nam deca poručuju? Šta se radi sa ovakvim nezadovoljstvom? Nisu li oni fokus celog sistema koji se ovom temom bavi? Ukratko, meni sve zvuči u najmanju ruku kao da horski čujem decu koja kažu – naporno je, ne razumem poentu i gubim motivaciju! Ili - čemu to služi, a uz to i ne radi! – kao neki stari telefon koji je odavno izašao iz upotrebe. 

Pale se različite lampice na kontrolnoj tabli svih nas koji smo roditelji, čiji sistem naročito posle 3. maja više nikada neće biti na stend-baj režimu, jer zapravo u mnogim od komentara u velikoj meri prepoznajemo realnost koju živimo i mi, i naša deca.

Kao da se porodični život sa decom od starijeg školskog uzrasta odjednom podelio na privid normalnosti i harmoničnost u mesecima raspusta i neku opštu trku i presiju koja se preliva na sve članove porodice kad se u školskoj godini na starijeg osnovca zalaufa više predmeta nego što dete ima godina, svaki sa svojom ogromnom količinom različitih informacija za progutati bez žvakanja u što kraćem roku.

Lupi dete po leđima da se ne zadavi, šta ti drugo ostaje!

Otvorila se debata o tome ko je pisao peticiju, kako je predlog nepromišljen i kako će deca savladati gradivo za četiri kada ne uspevaju lako ni za pet. Ako ovako banalno posmatramo stvari odgovor će biti lak – neka se plan i program gura ko kocka kroz kružni otvor po svaku cenu pa kud pukne. Najavljuje se neka nova reforma, kao da smo one prethodno započete uspešno implementirali ili dovršili.

Znamo li gde su zastale, da li se radila neka ozbiljna evaluacija rezultata, da li ih je neko interpretirao javnosti, roditeljima, deci? Zar nisu deca najvažnija tema i zašto ne?

Veći problem od toga da li su deca preopterećena za mene je u tome što su potpuno pogrešno opterećena i što veštine koje razvijaju predviđenim planom i programom nisu u službi pripreme za zahteve realnosti koja ih čeka. I upravo to deca prepoznaju i vide jasnije od svih nas.

To je ono što nas sve zajedno onemogućava da branimo koncept u koji ni sami više ne verujemo, jer ga je realnost srušila.

U eri Gugla, a sada i veštačke inteligencije, potpuno je prevaziđeno učiti veliku količinu podataka napamet, ali nije prevaziđeno učiti decu da barataju informacijama koje su im na raspolaganju, nije prevaziđeno učiti ih da selektuju i analiziraju informacije, da se pitaju kako i čemu mogu da im koriste. Kada se bude tražilo od njih da smisleno operišu dostupnim informacijama neće izostati ni memorisanje onoga što je suštinski važno da znaju.

Čemu služi bubanje naziva laboratorijskog posuđa koje nikad nisi video u prvoj lekciji iz biologije u 5. razredu kada se kao nekim pogrešnim hirurškim zahvatom spoje smajlići i cvetići koji su vladali do 4. sa preobimnim i naglo apstraktnim pojmovima i definicijama već naredne školske godine, dva meseca kasnije? 

Šta se desi sa poražavajućim rezultatima naših đaka na PISA testovima, pa da mi ko bez brige i dalje lagano teramo po starom? Ko snosi odgovornost za to?

Rasterećenje školskog programa traže ne samo deca, tražili su ga i sindikati i Društvo direktora škola Srbije, ali se opet ništa ne desi. Ali, osim rasterećenja, vreme je da preispitamo ceo koncept na kojem školstvo počiva.

Posle ove peticije sve više razmišljam o tome kako je tek samo privid da deca i mladi nisu društveno angažovani. Oni zapravo već menjaju realnost, kao što primetno već menjaju radno okruženje i uslove na tržištu rada. 

U Alternativnom izveštaju iz 2023. godine navodi se da mladi u Srbiji sledeće teme izdvajaju kao goruće društvene probleme: obrazovani sistem, sistem vrednosti i stanje životne sredine.

Dakle, nisu isključeni, reaguju na dešavanja u društvu, izgleda da su samo forme angažovanja drugačije. U tom svetlu ova peticija ne pojavljuje se možda slučajno baš u ovom trenutku kada oni vide da više nije potrebno da si u kancelariji jer je tehnologija omogućila da radiš i od kuće ili sa plaže, u trenutku kada se puno priča o balansu poslovnog i privatnog života.

I konačno u trenutku kada sve više ljudi ima upravo mogućnost da radi četiri dana u nedelji, dok je peti dan neka vrsta relaksiranijeg radnog angažmana ili kraćeg radnog vremena. Za to vreme njihova škola izgleda skoro isto kao u naše vreme, toaleti pogotovo.

U tom smislu ovu peticiju treba posmatrati iz pozitivnog ugla. Pokrenuli su pitanje koje ih se tiče, iskoristili su platforme sa kojih se u današnje vreme zaista i utiče na svest i društvo, koje mogu da dobace do većeg broja ljudi ako se tema pogodi i dobro adresira. A, izgleda da jesu pogodili i temu! Stiže još jedan challenge sa njihovog terena, na koji još jednom propuštamo priliku da uđemo. A ne bi bilo loše da odraslima ovo bude inspiracija, a ne frustracija, pa da ih nekad nešto i pitamo i podelimo taj challenge sa njima.