Kriza srednjih godina ili kriza smisla

Priče o alergijskim kijavicama smatrala sam bespotrebnom dramom! Ovo je trajalo sve dok me i samu nije razvalio ozbiljan alergijski rinitis izazvan polenom ambrozije. Od tada moja godina ima pet godišnjih doba - proleće, leto, ne vidim na oči, jesen i zima. 

Slično je bilo i sa pričom o krizi srednjih godina! Kakav konstrukt za prodavanje magle i priče o podmlađivanju! Neiskusno-aroganatni stav, i ovaj put. Ipak su to samo godine, sve je u glavi! U međuvremenu, mislim da me razvalilo i to.

I nije sve u glavi, ima baš dosta toga u hormonima, hemiji, ćelijama, biologiji i gravitaciji. I sad mi više ne deluje smešno, ni naivno, ni kao bespotrebna drama! Sad mi je stvarno drama, ambrozija je pala u drugi plan.

Tek što se čovek oporavi od puberteta, neki novi ga opet snađe! Vreba sa novim hormonskim promenama i istim pitanjima. Potrebom da promeni životni stil u kojem je do sada bio prilično miran i spokojan,  željom da uradi nešto novo i drugačije, nezadovoljstvom, sklonošću ka osećanju tuge,  zbunjenosti, anksioznosti, nemirom, razdražljivošću, nesanicom, preteranom ili sniženom ambicijom i seksualnošću i preteranim konzumiranjem alkohola i sl.

Ko sam ja? Da li je ovo moje telo i čije je ovo lice? Šta mi se dešava? Osećaj zbunjenosti i izgubljenosti sad kad sam konačno postala sigurna u sebe, mudrija, pametnija i svesna sebe?

Jedini koji vas dobro razumeju, jer ih muče iste muke, jesu vaši vršnjaci. Na ovu temu ne morate sa njima ništa ni da izgovorite, znate o čemu se radi već po uzdahu, prepoznajete problematiku u kapcima, tonusu lica, pogledima i ramenima koja govore: Kako je i kad pre prošlo? Koliko nam je još ostalo? Koji je smisao svega što smo do sada radili? Kako, brate? – baš ovako možda i još češće izgovaramo mi, žene. Kako to da već starimo, kad još nismo stigli ni da shvatimo da smo stvarno odrasli? Kako sad iz mladosti pravo u starost?

Pršte maratoni, meditacije, bockanja, režimi ishrane, hiperpažnja na krvnu sliku i zdravstveno stanje… pršte razvodi, nove i stare ljubavi, egzotična putovanja, otkazi, profesionalni zaokreti, fotke iz noćnog života #kaonekad, fotke bez dece, fotke bez partnera, fotke – ja kao devojka, fotke – ko sam sve ja! Dakle, ima tu i dobrog provoda, ima uzbuđenja, samospoznaja, dobrih promena, ima nekih novih momenata u životu i to ovaj period čini i dosta interesantnim!

Ima svojih prednosti kad prolaziš kroz pubertet za odrasle sa ovim životnim iskustvom i pameću. Ceniš one dobre delove i dobro ih koristiš, nagaziš na gas! Najveći broj nas, čini mi se, klacka se između jedne i druge gore pomenute faze iz dana u dan ili još dinamičnije iz sata u sat, ponovo kao u pubertetu. Drugi lagano tonu u neku melanholiju, patetiku, depresivnost i mirenje sa sudbinom! Oni se prosto ne vide.

Nismo više toliko opterećeni prihvatanjem od strane vršnjaka, već više percepcijom onih koji nam deluju kao da smo vršnjaci, dok su oni, međutim, dosta mlađi od nas. Pitamo se – kako li ja njima izgledam i pokušavamo da uporedimo sebe sa nekim ko je imao 40-50 dok smo imali dvadesetak. Dakle, sve zvuči kao da nam je više od prihvatanja od strane vršnjaka potrebno da prihvatimo sami sebe, kao npr. gospođu u petoj deceniji života. Strašno nam nedostaje ta naša mlađa verzija i čini nam se da smo tada bili u svom piku, da smo u stvari to bili stvarno mi, a posle toga smo sve nešto morali zbog drugih.

Svesni smo varljivosti ovih predstava, veći deo života sami smo birali i oblikovali po svojoj meri i uz sve to, sad još i baratamo nekim znanjima o onome kroz šta prolazimo, informisani smo, ali ipak nas ljulja sve to, preplavljuje, a dešava se i da malo ponekad gubimo kontrolu nad sobom. Donekle je utešna svest da je sve to bukvalno niz očekivanih simptoma krize srednjih godina i da će to stanje proći. Onda vas opet porazi to što ćete biti još stariji kad se završi.

Sve životne faze pripremale su nas za one koje su usledile dalje, a naša osećanja u funkciji su pokretanja na akciju, poput nekog našeg unutrašnjeg glasa ili signala na kokpitu koji nas navode kako da usmerimo let dalje u skladu sa sopstvenim bićem. Verujem da sve ovo ima upravo tu funkciju.

Ukoliko malo zastanemo i razmislimo šta nam ta bura osećanja i zbunjenosti poručuje, rekla bih da nas poziva da ne propustimo momenat da uradimo sve što nismo, a želimo ili da ne radimo sve što jesmo, a više ne želimo i to je svetla strana toga kroz šta prolazimo, koja nam možda malo promiče! Postajemo vrlo određeni i životno vešti za tu određenost. Priprema nas na spoznaju da jesmo apsolutni vladari svog života, ali da nema više vremena ni prostora za pronalaženje izgovora i opravdanja u drugima.

Sveta produktivnost i kvaziodmor

Ovo može biti šansa za kvalitetniji život ako smo spremni da preuzmemo odgovornost da ga stvarno živimo, za šta je uvek potrebno i malo hrabrosti. Život u kojem dobro poznaješ i ceniš svoje potrebe i svoje granice, svoje ljude, svoje odnose, svoje ljubavi, svoje hobije, strasti i interesovanja i svoj mir i u kojem iznad svega ceniš svoje vreme, jer ti je sad jasnije nego ikad pre da to jeste tvoj najvredniji, ali ograničeni resurs. I tako počneš i da ga tretiraš. Kao suvo zlato, jer svest o prolaznosti i smrti postaje opšteprisutna.

Razni stručnjaci i gurui pričaju veoma zanimljivo o ovoj temi sa aspekata psihologije, endokrinologije, neurologije, duhovnosti, life-coachinga itd. Meni se javio moj brat Marko, kao da ga je neka viša sila poslala, da mi kao i obično raščisti maglu jednostavnim rečima. Zvučalo je otprilike ovako:

 - Kriza srednjih godina, što ne kažeš!? Imam recept!

 - Smanji ambicije – znači ambicija treba da ti bude npr. šetnja sa drugaricom, piće sa društvom, večera sa dragim ljudima

- Smanji društvene mreže na minimum

- Konzumiraj kulturu u što većoj meri i uvedi neke nove edukacije, jezike, hobije i putovanja kad god možeš, nije bitan luksuz

Probala sam ovaj recept i podelila sam ga. Čini nam se da pije vodu. Srećan nam novi pubertet! Nađite svoj recept! Sve može, samo bez naglih pokreta. U svakom smislu.