Nedelja za Džeja i Donji Dorćol

Dorćol nije turistička šetnja od Kalemegdana do Skadarlije, iznad ulice Cara Dušana, u kojoj zaobiđete sve što nije reprezentativno, uglađeno, džentrifikovano. Pogotovo ne za nas koji smo tamo odrasli. 

Dorćol nije krug dvojke. To je samo jedan njegov deo, profil koji okrene za slikanje, kada se brani. Ispod šina dvojke, leži onaj drugi deo, ono srce odakle pumpa te fasade za dobre kadrove. Šarmira naivne.

Dorćol su i udžerice, haustori, podrumi u kojima se živi, pijaca, preprodavci, lokalni blejači i frizer, mesar i sleng – šatrovački, utrovački, URĆOL ZA DONjE. Kad te čuva komšija iz zgrade, jer ti nema starijeg brata u blizini, ako si drug onda si tu kad je najteže, delimo dok imamo… Znaš ceo kraj i znaš s kim se ne kačiš, jer taj neku svoju nepravdu ispravlja na ulici sam, kao lim uz neprijatan zvuk. Dorćol su i tramvaji, zanatske radnje i oronule fasade… miris memle i hladni salonski stanovi. Stanovi puni starih, požutelih knjiga, visoki plafoni i mebl koji je izlizan ili je zinuo. Parket koji škripi i čeka bolje dane. I uličari i profesori univerziteta u lokalnoj kafani. Zajedno. 

Dorćol su i Adam i Ćazim i David, koji više i ne žive tamo i nema ko da ih zameni. Tako ga ja pamtim. Bilo je to vreme kad su se mečki bacale pare sa terase, a deda Žika vikendom prodavao sir od vrata do vrata. Vreme u kojem sam u kuhinji zaticala nepoznate ljude, koje bi baka dovela sa ulice da se okrepe, pojedu i popiju nešto, kada bi u povratku sa pijace zaključila da tako treba. 

Specifična mikroklima ovog dela grada imala je da zahvali mešavini ljudi različitog porekla, socijalnih miljea, obrazovanja, koji žive jedni sa drugima. Jedni druge poliraju do nekog neobičnog sjaja.

Posebnu čar unelo je romsko stanovništvo koje je u velikoj meri naseljavalo onu dušu Dorćola, koja se nalazila ispod ulice Cara Dušana, dole, prema Dunavu. Skender Begova, težak život, ali i prihvatanje i osmeh u inat – bunt za pobedu. I udaranje u kontri, sinkopa po tarabuki. Muzika iz duše naših Cigana. Naše komšije, drugari i drugarice iz škole, bili su urbani Romi i Romkinje, koji govore srpski kao svoj jezik, zajedno sa nama ga oblikuju u "dorćolski dijalekat", žive život u srcu jednog grada i daju mu svoj pečat. Dobro su đuskali, dodirnuti nekom neverovatnom muzikalnošću i ritmičnošću, a u naše vreme to je bilo baš bitno. Čak je i Husa sa Ljubom držao kurs hip-hop plesa u "Baruhu" – školi, u koju je išao Džej.

Za mene, više nego ugledni pisci i umetnici, Dorćol je upravo Džej i emocija tog asfalta koju prenosi glasom napuštenog deteta. Deteta po koje u dom nedeljom, kada je dan za odlazak kući, ne dođe ni otac, ni majka, ni baba, ni tetka. Jedini koji će doći da ga obiđu biće drugari sa ulice, verovatno zato što ni oni nemaju nikoga pouzdanijeg od te ulične familije. Zato što iz te nataložene tuge seva osmeh i iskra u oku, a sjaj i raskoš ne izbrišu bedu i nemaštinu, nego postoje svi zajedno u jednom istom trenutku. Zato je on sinonim za Dorćol, a možda i za Beograd. Jer i Beograd je isti takav.

Zašto se toliko poistovećujemo sa njim? Džej jeste neka vrsta američkog sna, ali na dorćolski način. Ispravljena krivina, san o pravdi. Primer da se jedna nefer pozicija miljama iza startne linije može pobediti, a da si ostao čovek prema drugima. Sećanje na nekoga ko je delio svoje dok god je imao, plaćao klincima u kraju užine, ostavljao klopu beskućnicima svako jutro u pekari, pravio pazar i organizovao gužvu u kafani kolegama muzičarima kad ih svi zaborave. 

Možda nam je on utešni primer da smo i mi OK društvo, jer koliko god je bio na margini, tako mali, sitan, neugledan i sam na vetru koji lomi, Dorćol je tog dečaka voleo. Pao je na njegov šarm i fore kojima je zabavljao, dorćolska ulica ga je štitila i on je tako prolazio kroz život.

Primer da umemo da volimo i one drugačije boje kože i veroispovesti (mada je za njega bog bio jedan i molio mu se i u crkvi i u džamiji i slavio slavu) i da možemo biti bliski sa njima. Pustio nas je da osetimo i poverujemo da je pomalo naš, da malo pripada svakome od nas. Glas mladića koji ceo život sanja belu ženu koja mu je rođenjem zabranjena. Nikad dovoljno dobar za to i kad je najbolji. Koliko se svi prepoznajemo u tome? Čak i kolektivno, rođeni svi zajedno u jednoj opravdano ili neopravdano nepravednoj poziciji zemlje kojoj pripadamo. Koliko god dobri individualno, nije dovoljno. 

Džej je onaj Beograd koji volimo. Otvoren da da najbolje od sebe, izvrne svoju dušu i ne laže o tome ko je i šta je. Koliko je danas Beograd to što jeste? Šta glumi i čemu teži? Na koga liči? Sve manje ga osećamo kao svoj grad. 

Zašto ovoliko mitomanišemo? Možda zato što taj Dorćol više ne postoji ili zbog toga što je odlazak Džeja bio još jedan završni čin samog kraja nekog grada koji nestaje. Sve je više novih, premodernih zgrada, prelepih lokala i kafića, šetališta, a sve manje Beograda u svemu tome.

Film "Nedelja" izaziva upravo ovaj utisak. Paradoksalno, ali žal za nekim prošlim vremenima, koja bi po pravilu trebalo da ne žalimo, makar mi odrasli devedesetih. Nepravedno bi bilo poistovetiti ga samo sa ovom dekadom.

Dorćol je mnogo više i duže od toga.

Kad je preživeo sve do danas, hoće li preživeti i danas?

Objektivno, sad je kao neko bolje vreme, a da li se mi osećamo stvarno bolje u njemu?