Australijan open - priča o prkosu i ponosu - kad zabranjeni uzvraćaju udarac

Teniske šampionke dočekale su ceremoniju dodele pehara bez prava da istaknu zastavu svoje zemlje i povratak prognanog teniskog kralja sa "imunitetom krda", kome je otac nakon pritiska javnosti napustio turnir - tako bi mogao da glasi kratak opis dešavanja sa dvonedeljnog Otvorenog prvenstva Australije u tenisu.

Iako je Australija deo podneblja zaštićen krunom Komonvelta i pripada kolektivnom Zapadu, ima nečega u toj istočnjačkoj karmi od koje se ne može pobeći. Baš takav fenomen bumeranga se zakuvao godinu dana od kako se, prema tvrdnji Novaka Đokovića, desio najveći izazov u njegovoj karijeri. Ipak je ostalo nešto u toj viteškoj pravdi u sportu, barem u tragovima, koliko god politika ili neke više sile pokušavale da skroje novo lice "jedne istine".

Fenomen Nolburn

Kada se u finalu turnira u kategoriji ženskih juniorki nađu dve Ruskinje, a u seniorskoj ženskoj konkurenciji pobedi Beloruskinja, kojima je zabranjeno da istaknu obeležja svoje zemlje, dok su se u muškom finalu susreli Grk - Stefanos Cicipas, čija je majka Julija Apostoli rođena u Rusiji i koja je između ostalog nastupala i pod zastavom Sovjetskog Saveza, i sa druge strane stane Novak - teniski kralj koji je prethodne godine bio politički talac poslednjeg krika "demokratije", možemo slobodno da kažemo da zabranjeni uzvraćaju udarac.

Režiju ove drame potpisuju prkos i snaga volje - začini bez kojih se ne može uspeti, barem ne na ovakav način. Novak je u govoru nakon osvajanja titule potencirao upravo da niko nema pravo da bilo kome ukrade snove i da je nekad teško detinjstvo, verovatno aludirajući na sopstveno odrastanje, zapravo potencijalno pozitivna stvar koja može da vas učini samo superiornijim i jačim.

Finale za najbolju mladu teniserku između Aline Kornejeve i Mire Andrejeve bilo je jedno od najdramatičnijih ikada. Posle meča igračice, a van terena prijateljice, pohrlile su jedna ka drugoj u zagrljaj i prasnule u suze osetivši naboj emocija, poput onog Novakovog posle njegovog finalnog meča.

Beloruskinja Arina Sabalenka se izborila za svoj prvi grend slem turnir i najavila buduću blistavu karijeru, dok je Novak deseti put uklesao svoje ime na ušatom trofeju čime se upisao u istoriju Melburna, za koji možemo da kažemo da je sada "malo i naš" grad i da bi komotno mogao da promeni ime u "Nolburn".

Maligni višak slobode i(li) akutni višak istorije

Militantna demokratija australijskog tipa je vrlo specifična. Sav svoj "sjaj" pokazala je po neretko brutalnim scenama koje su kružile internetom u pokušajima policije da sprovede vladine anti-kovid mere u delo.

Naučili smo da nepisano pravilo u Australiji glasi, da niste dovoljno uređena i slobodna zemlja, ako vam na ulazima na stadione ne stoji uputstvo koje su zastave zabranjene, i zašto.

Sve me manje čudi što su emui "digli ustanak" protiv Australije tridesetih godina prošlog veka i volšebno pobedili.

Taj animalni i anticivilizacijski princip uputstva o zabrani zastava na ulasku na stadione, uz obaveštenje koje stoji sa prikazom zastava koje možda liče na rusku i belorusku ali nisu zabranjene, neki bi u manje pristojnim državama nazvali primerom rasizma.

Iako su srpski navijači imali problema sa zastavama naše zemlje tokom turnira, jer je suviše ličila na rusku, najveće posledice na svojoj koži zbog usputne i kurtoazne fotografije sa navijačima koji su, ispostavilo se, nosili zabranjene zastave, osetio je Novakov otac - Srđan Đoković.

Usputno fotografisanje sa "zabranjenim zastavama" tretira se kao nepotrebni višak slobode od strane vlasti sa ekspresnom društvenom presudom i pozivom na deportaciju počinioca prekršaja.

Nakon velikog pritiska javnosti, Srđan Đoković se nije više pojavljivao na turniru, dok su se brže-bolje oglasili razni novinari, političari i branioci demokratije, koji su jedva čekali da nasrnu na Novaka i neminovno izvrše psihički pritisak na srpskog tenisera, što je kod njega pokrenulo, kako je sam rekao, lavinu emocija.

Zaboravili su samo na jednu komponetnu Novakove ličnosti. Prkos, koji je kao i ranije, dao rezultat suprotan očekivanjima onih koji su hteli da ga uzdrmaju.

Maligni višak istorije, koji se Srbiji spočitava iz zapadnih ambasada deluje benigno, kada se uporedi sa malignim viškom demokratije, koja je bila na delu u Australiji.

Greška u Matriksu je moguća, ili: kako (ne) popiti pilulu

Ovaj svet ne bi bio toliko zanimljiv i nepredvidiv da ne postoje greške u Matriksu.

Za razliku od kultnog filma, u ovom svetu ne postoje crvene i plave pilule, već izbor da se borimo po pravilima koja su postavljena, ne nužno pravedna, ali daju prostor za pobedu onima koji ne odustaju i nakon svih prepreka na koje su naišli.

Novak je kreirao svoju istoriju, priču i realnost pred očima miliona, između ostalih i Bila Gejtsa, koji je prisustvovao finalnom meču u Melburnu.

Glavni zagovornik imunizacije i navodni filantrop gledao je na delu jednog izvornog sportistu koji ne uzima "pilule" da bi živeo po tuđim pravilima, već živi da postavlja sopstvena.

Novak nije kiborg, da jeste, ta lažna savršenost verovatno bi odustala od nastupa u finalu jer to ne bi bilo racionalno nakon povrede koju je osetio nakon polufinala.

Novakov trener Goran Ivanišević je na konferenciji za novinare rekao da bi nakon magnetne rezonance zadnje lože, posle polufinala, 97 odsto tenisera odustalo od finala, ali ne i Novak, za koga je rekao da je sa druge planete.

Prosto je: savršene nesavršenosti čine čoveka nepobedivim u bitkama koje racio ne može da objasni, i koje se ljudima sa strane čine kao unapred izgubljene.

Ta rečenica Novakovog trenera podsetila me je na nemile januarske scene koje su se desile srpskom narodu na KiM i u Sarajevu.

Mladi fudbaleri koji su napadnuti, kao i njihovi roditelji, nisu otišli nakon toga, već su ostali na turniru i nanizali pobede. Dok su braća Stojanović posle kiše metaka ispaljenih na njih preživeli iz bolnice teško dišući od bolova, poslali simboličku poruku da se time neće zaplašiti.

Tako je Novak još titulom u Adelejdu koja je prethodila Melburnu najavio da će bumerang efekat u Australiji biti onakav kakav on odluči, a ove godine kraj je bio veličanstven, istorijski svakako u statističkom smislu, ali pre svega u simobličkom - potpuno trijumfalno.

Filozofija lava

Nema bolje alegorije sa Novakovom pobedom i drugim navedenim simbolima prkosa od one scene iz filma "Nebeska udica" kada, uz potresnu muziku Vlatka Stefanovskog od koje suze same na oči dolaze, Nebojša Glogovac koji tumači lik Kaje kaže svom sinu Jovanu: "Znaš ti kako se postaje pravi šampion? Tako što izađeš na teren kad je najteže. I pobediš."

Osim što ćete znati da sigurno niste robotizovani ukoliko vas prevladaju emocije, uz tu kompoziciju i fabulu filma, saznaćete i da je formula te rečenice primenljiva od politike do bilo kog životnog ringa.

S druge strane, filozofija defetizma lažnih dušebrižnika i onih koji su prošle godine suflirali i priželjkivali Novakov kraj karijere, nisu mogli da dobiju bolji odgovor, i to primerom u praksi - na terenu. Tu se već radi o filozofiji lava, kome ni krdo hijena ne može ništa.