Makronov strah: Kako Francuska da ne postane vazal Vašingtona?

Prošlog septembra, Ukrajina je podnela zahtev za članstvo u NATO-u, pri čemu je nekoliko država članica NATO-a podržalo tu kandidaturu, dok su druge oklevale ili su odbile da zauzmu stav po tom pitanju. U kratkom periodu, od jednog od najvećih skeptika ulaska Ukrajine u NATO, francuski predsednik Emanuel Makron, postao je glavni zagovornik takve opcije, rekavši da je potrebno postaviti "konkretan" put Ukrajine ka članstvu i da će odluke koje se donesu u Vilnjusu, na samitu NATO-a 11. i 12. jula, obavezati Alijansu u godinama koje dolaze.

Takođe, Makron se pozvao na deklaraciju NATO-a usvojenu u Bukureštu 2008. godine, gde su članice NATO-a obećale Ukrajini i Gruziji da će se jednog dana pridružiti tom savezu.

"Moraćemo da definišemo put i da uobličimo izgled Ukrajine za pridruživanje NATO-u, koji smo otvorili 2008. u Bukureštu", rekao je Makron, govoreći zajedno sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom u Jelisejskoj palati u Parizu.

I dok je generalni sekretar NATO-a uspeo da izjavi da Ukrajina mora da pobedi u sukobu sa Rusijom da bi postala članica tog saveza, došlo je i do najave otvaranja kancelarija NATO-a u Tokiju. Tom odlukom se i zvanično pokreće novi talas širenja NATO-a ka zemljama indo-pacifičkog regiona čiji je cilj vojno opkoljavanje Kine. Zvanični Pariz burno je reagovao na najavljeno otvaranje kancelarije NATO-a u Tokiju i ocenio da bi takav vid aktivnosti bio "velika greška".

Čak je i "Fajnenšl tajms" preneo da Makron lično blokira plan za otvaranje prve indo-pacifičke kancelarije NATO-a u tom regionu zbog toga što bi taj potez mogao da pogorša evropske odnose sa Kinom. Sve se to dešava u svetlu pokušaja Makrona da se ušunja na samit zemalja BRIKS-a, planiran za avgust ove godine, gde se očekuje prijem potencijalno novih članica među kojima su Saudijska Arabija, Indonezija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Egipat.

 Nevolje u NATO-u

Nesuglasice unutar NATO-a krenuli su nakon sklapanja sporazuma AUKUS koji je ratifikovan u martu ove godine u San Dijegu između predsednika SAD, premijera Velike Britanije i Australije, a gde vidno ne postoji nikakav upliv francuske vojne industrije. Sprovođenje sporazuma čija vrednost dostiže skoro 400 milijardi dolara podrazumeva deo nove strateške politike SAD i NATO-a prema Kini u decenijama koje dolaze. Planira se ubrzano naoružavanje Australije i to novim tipom podmornica tipa SSN-AUKUS na nuklearni pogon.

Plan je da australijska mornarica dobije prvu podmornicu na nuklearni pogon početkom 2040-ih. Nuklearne reaktore izrađivaće Britanci (Rols-Rojs), dok se Australija obavezala da se neće baviti procedurom obogaćivanja uranijum, niti prerađivati bilo kakvo istrošeno gorivo iz podmornica, ali će upravljati svim radioaktivnim otpadom koji stvaraju njihove podmornice. 

Američki predsednik Džo Bajden je tokom ceremonijalnog govora u San Dijegu više puta isticao da je cilj sporazuma jačanje mira u regionu i naglasio da će podmornice biti "na nuklearni pogon, a ne da će posedovati nuklearno naoružanje".

U vojnoj doktrini, kao što se mnogo puta do sad pokazalo, nisu važne reči nego potencijali tehnike, a podmornice koje imaju nuklearni pogon, lako mogu biti naoružane i nuklearnim bojevim glavama, i to Kina i druge zemlje indo-pacifičkog regiona dobro znaju.

Kineska misija pri UN odgovorila je na tu objavu, rekavši da je plan saradnje u nuklearnim podmornicama čin koji predstavlja ozbiljne rizike od širenja nuklearnog naoružanja, podriva međunarodni sistem neširenja nuklearnog oružja, podstiče trku u naoružanju i šteti miru i stabilnosti u regionu i dodala da je ironija sporazuma AUKUS u tome što dve države sa nuklearnim oružjem (SAD i Velika Britanija), koje tvrde da podržavaju najviši standard neširenja nuklearnog oružja, prenose tone obogaćenog uranijuma u državu koja nema nuklearno oružje (Australija), jasno kršeći cilj i svrhu sporazuma o neširenju nuklearnog oružja.

Ubrzanje istorije u prethodnim mesecima dovelo je do toga da svaki od ovih poteza, poput delova slagalice, kompletira jednu novu sliku globalne blokovske podele koja se sve više kristališe i gde svaki potez ima svoju brzu posledicu. Zvanična Kina se nakon svih tih dešavanja prvi put nakon 1964. godine izjasnila da Kurilska ostrva, koja su do skoro bila deo predmet pregovara između Rusije i Japana, ne smatra više teritorijom pod jurisdikcijom Japana, već je neutralna po tom pitanju.

 Gde je i kada nestala reputacija Francuske?

Dok se na dalekom Pacifiku, oko Južnog kineskog mora kroji novi svetski fokus naoružanja i aktivira vojna industrija kao nikada pre u tom delu sveta, Francuska - nuklearna sila sa stolicom stalne članice Saveta bezbednosti UN, kao da je ostala nemi posmatrač tih makro procesa. Zašto je to tako?

Odgovor na to pitanje leži u nekoliko faktora koji su doveli do gubitka reputacije francuske države i njene vojne industrije na svetska međunarodna zbivanja. Nije bilo tako davno, 2014. godine, SAD su uspele da izvrše pritisak na Francusku da obustavi isporuku nosača helikoptera klase "Mistral" Rusiji. To je bilo samo godinu dana pre nego što je Rusija ušla aktivno u borbene aktivnosti protiv ISIS-a u Siriji, na poziv predsednika Bašara el Asada.

Tim pritiskom nad Francuskom, SAD su smatrale da bi se umanjila ruska vojna sposobnost u Siriji i Ukrajini, što se nije desilo, ali je zato ugled francuske vojne industrije označen kao nepouzdan. Osim što je Francuska izgubili lukrativan posao i dopustila direktno mešanje stranog faktora u suverenitet zemlje, predsednik Fransoa Oland je uz pomoć svog "prekookeanskog saveznika" ovim potezom omogućio direktnu prodaju ruskih helikopreta Ka-52 Egiptu, kome je Francuska prodala nosače helikoptera nakon raskida ugovora sa Rusijom. Kakva sjajna trgovina!

Minski sporazumi usledili su ubrzo nakon obustave isporuke "Mistrala" Rusiji i predstavljali su između ostalog garanciju bezbednosne arhitekture Evrope. Tadašnji predsednik Fransoa Oland je svojim potpisom pozicionirao Francusku kao jednu od zemalja garanta mira u Ukrajini. 

Danas se Oland velelepno hvali kako je za ulazak u mirovne sporazume bilo potrebno samo dodatno vreme da bi se naoružala Ukrajina što nije novost, Angela Merkel je prva razbila tu barijeru ponosa.

Nekada bi se političari tresli kada bi izašli neki novi dokumenti na Vikiliksu u kojima se spominju njihova imena, dok nam danas ljudi koji su stavljali potpise u ime svoje države govore da je to sve bila farsa i još se hvale time.

Bivši francuski predsednik je ušao tim potezom u krug političara koji se ponašaju kao da su u ulozi administratora neke trol-mimerske stranice koji se slučajno nalaze na najvišim državnim funkcijama i doživljavaju mirovne procese i sporazume nekom vrste hartije gde ostavljaju svoj autogram u lično ime, a ne dokumentom koji nešto znači. 

 Makronovo preobraženje u tri čina

 Nakon potpisivanja sporazuma AUKUS, usledila je zvanična poseta francuskog predsednika Kini, ali sa kakvom političkom reputacijom?

Pre odlaska, Makron je rekao da između ostalog odlazi sa zahtevom kineskom predsedniku Si Đinpingu da obuzda Rusiju, ali kao da se vratio preobraženog stava, pa je čak i nemački "Špigl" navodio da je Makron "sišao sa uma".

Nakon što je evidentno Francuska izostala iz sporazuma AUKUS,  gde najveće učešće ima konkurenta britanska odbrambena industrija, Makron je poput ljubomornog deteta pokušavao da stekne "neke nove prijatelje" i postavi se kao figura vodilja Evropske unije. Jedino što na taj put nije krenuo sam, već uz budno oko Ursule fon der Lajen - neformalne predsednice EU.

Bivši državni sekretar Henri Kisindžer je često spominjao pitanje koje je dugo "mučilo" odnose SAD i EU: "Koga da pozovem ako želim da zovem Evropu? Sada je to upravo Lajenova kojoj se Bajden i obraća sa gospođo predsednice. I zato nije bilo neke zajedničke tačke gledišta između Lajenove i Makrona u Kini, čak naprotiv, Makron je izašao sa jednom krajnje neočekivanom porukom nakon posete Kini.

Osim što je poručio da EU mora da nađe svoj put da bi pobegla od klijentskog prema bilo kome, naveo je da EU mora da bude pozicionirana kao treći blok zemalja i dodao da je opasnost dolarske dominacije opasna i po EU. Na prvi pogled to su značajne izjave Makrona nakon trodnevne posete Kini, ali postoje i ugovori i to u pogledu simbolički važnog sporazuma između kompanija iz energetskog sektora dve zemlje - konkretno iz sektora obnovljivih i nuklearnih izvora energije.

Ipak, uz sve ove najave Makrona, vrlo je upitan njegov legitimitet u ovom trenutku kada sa jedne strane u Kini poziva na evropski suverenizam, dok sa druge strane nije uspevao da se unutar EU izbori da napravi treći blok zemalja, ili vojsku EU koja bi bila manje zavisna od NATO-a, a da ne zaboravimo i aktuelne katastrofalne nemire u Francuskoj i njegov rejting koji nam govori da bi izgubio izbore od Le Penove ako bi se održali u skorijem periodu.

Koliko god jedinstveno pokušavali da deluju, kriza liderstva dovela je u mnogim zemljama EU političke režime koji se smenjuju nakon samo nekoliko meseci, poslednji u nizu je pad holandske vlade premijera Marka Rutea.

Nestabilnost na nacionalnom nivou, zemalja članica EU omogućila je nesrazmerno veliku ulogu koju je dobila briselska administracija. Pozicioniranjem ozbiljnih lidera na vlast koji bi racionalno i iz interesa svoje zemlje gledali na probleme, moglo bi da bude rešenje unutar Evropske unije, a koje nije trenutno na vidiku.

Alternativa tome je da se ostvare košmarni snovi Emanuela Makrona - da Francuska, zajedno sa EU postane nemi posmatrač globalnih procesa, vazal Vašingtona i muzej koji nema više ništa novo da ponudi svetu.