Naslednici - antidinastija našeg doba

Prošle nedelje emitovana je završna epizoda serije "Naslednici", čime je stavljena tačka na jednu od najkvalitetnijih i najuticajnijih televizijskih serija poslednje decenije. Ova mešavina drame i komedije, u produkciji HBO kablovske televizije, koja je proizašla iz kreativne simbioze scenariste Džesija Armstronga i režisera Marka Majloda, osvojila je publiku vrhunski napisanim dijalozima, besprekornom glumom i naturalističkom fotografijom i mizanscenom, koji gledaocu stvaraju utisak da se neopaženo šunja "mračnim koridorima moći" i da prisustvuje najintimnijim momentima života jedne izuzetne bogate, moćne, ali i beznadežno disfunkcionalne porodice.

Saga o Loganu Roju, ostarelom medijskom tajkunu, njegovoj nesposobnoj deci i njihovoj bespoštednoj borbi za kontrolu nad porodičnom korporacijom Vejstar Rojko mogla bi se ukratko opisati kao neka vrsta savremene "Igre prestola" na Volstritu, koja potvrđuje sve one negativne zaključke o svetu superbogatih i destruktivnoj moći novca koje je genijalni Skot Ficdžerald još pre jednog veka izveo u svom literarnom klasiku "Veliki Getsbi".

Ona je takođe, delom, i studija o savremenoj Americi koja nezadrživo srlja u propast zbog toga što su zle, sposobne i mentalno jake, kakav je nesumnjivo patrijarh porodice Logan Roj, zamenili pokvareni, nesposobni i psihološki fragilni, kakva su njegova razmažena deca Konor, Kendal, Šivon i Roman. Ova smena generacija, sprovedena u toksičnoj atmosferi razuzdanog nepotizma, sveopšteg poltronstva i erodirane meritokratije, simbolično otkriva sve parazitske odlike kasne faze špekulativnog kapitalizma, u kome inercija ostvarivanja profita i rasta vrednosti deonica često sakriva duboke unutrašnje probleme i strukturne slabosti koje, pre ili kasnije, neizbežno dovode do pucanja ekonomskog i finansijskog mehura. 

Serija, takođe, odražava značajno promenjeni odnos prema bogatstvu i klasnoj svesti, koji sve češće provejava kroz glavni tok umetnosti i zabave. Pre četrdesetak godina, TV sapunice o svetu industrijalaca i bogataša, kakve su bile "Dinastija" i "Dalas", stvarale su sliku glamuroznog, seksi i dinamičnog života finansijske elite, života koji bi svaki čovek bilo gde u svetu trebalo da poželi. One su bile najbolja reklama za američki san i kapitalistički ekonomski model koji se, pred sam pad komunizma, izvozio na Istok.

Treba se prisetiti kako je Bogdan Tirnanić u svojim kolumnama posprdno pisao o tome kako su udruženja žena iz Makedonije tražila da se u Jugoslaviji zabrani emitovanje "Dinastije", jer navodno negativno utiče na komunistički moral svojim prikazima raskoši i dekadencije trulih kapitalista, dok je nedavno preminula hrvatska spisateljica Dubravka Ugrešić otkrila u svojoj zbirci eseja "Američki fikcionar" kako svojevremeno nikako nije mogla da ubedi svoju majku da u američkoj emigraciji ne uživa svaki dan u džakuziju, jedući kavijar sa svojim ljubavnikom, kao što to čini Džoan Kolins u Dinastiji, jer jedva ima novca za stanarinu i hranu.

Emitujući se godinama svakog ponedeljka uveče na državnoj televiziji, Dinastija je publici u bivšoj Jugoslaviji bila prekookeanski afrodizijak i prozor u jedan zavodljivi TV univerzum u kome su lepi ljudi u dalekom i snegom zavejanom Koloradu zarađivali ogromne svote novca, skakali iz kreveta u krevet, pili najskuplji šampanjac i nosili blistave toalete i zabavljali se sočnim intrigama, skandalima i spletkama.

Za razliku od slatkih iluzija Dinastije, "Naslednici" nas uvode u jedan sumorni i turobni svet, naslikan ispranim i zagasitim bojama, gde su likovi uglavnom neurotični, depresivni i potpuno lišeni bilo kakve sposobnosti da uživaju u svojoj privilegovanoj egzistenciji i statusnim simbolima. Oni se voze limuzinama i helikopterima, provode leta na luksuznim jahtama i egzotičnim destinacijama, ali čini se da im sve to ne predstavlja nikakav poseban užitak. Iako su verovatno bogatiji i od Karingtonovih, Kolbijevih i Juingovih zajedno, mlađa generacija Rojevih vreme uglavnom provodi u jalovim međusobnim razmiricama i detinjastim verbalnim uvredama, pokušavajući na taj način da "zasluže" ljubav i poverenje svog emotivno nedostupnog i manipulativnog oca.

Zajedničko za sve jeste to da su potpuno nesposobni u onome čime se bave i da svi imaju pregršt kostura u ormanu.

Najstariji sin Konor se zaluđuje politikom i troši porodični novac na bezuspešne kampanje za predsednika i na svoju devojku-bivšu prostitutku Vilu, Kendal je lečeni narkomanski zavisnik koji se samozavarava da je moderni tehnološki guru, Šivon je zarobljena u braku bez ljubavi i puna liberalnog prezira za svoju konzervativnu porodicu, dok je Roman lajavi i impotentni prezreli dečak kome je vrhunac seksualnog uzbuđenja telefonsko slanje slika svog polnog organa sredovečnoj direktorki kompanije.

Na kraju prve sezone serije, nadrogirani Kendal izaziva saobraćajnu nesreću u kojoj gine jedan konobar, a njegov otac, svemoći Logan, sakriva Kendalovo učešće u udesu, koristeći to kasnije kao sredstvo pritiska i kontrole nad vlastitim sinom.

Isto tako, u želji da pridobije očevo poštovanje i ljubav, Roman požuruje lansiranje satelita kompanije, ignorišući potrebne bezbednosne procedure, što dovodi do eksplozije rakete i smrti nekoliko ljudi. Ništa nije bolja nije ni Šivon koja, iako izigrava liberala i feministkinju, u jednoj epizodi koristi svoje moći ubeđivanja i laganja kako bi sprečila jednu od žrtava seksualnog zlostavljanja da podnese tužbu protiv kompanije.

Javna je tajna da su inspiracija za Rojeve bili australijski medijski magnat Rupert Mardok i njegova porodica, pa se, tumačeći seriju u tom kvazibiografskom ključu, može zaključiti dosta toga o mentalnom zdravlju i karakternim osobinama onih jedan odsto koji upravljaju planetom.

Veliki francuski pisac Stendal u svojoj čuvenoj knjizi "Crveno i crno" napisao je da je roman jedno veliko ogledalo koji pisac pronosi cestom i koje čas odražava nebesko plavetnilo, a čas prljave lokve i kaljuge. Ono što je u 19. veku bio roman, to je danas televizijska serija, ona je glavna postmoderna propovedačka forma koja verno oslikava sve glavne fenomene i društvene protivrečnosti našeg doba.

U tom pogledu, "Naslednici" su paradigmatični i satirični grupni portret globalne oligarhije, koja je za vreme pandemije najmanje tri puta uvećala svoj kapital dok se ostatak planete davio pod kovid maskama i gubio svoje firme, ušteđevine i poslove.

Možda je čak i takav nelaskav i ciničan portret, ako uzmemo u obzir ono što danas znamo o Džefriju Epstinu i Podesta i-mejlovima, previše ulepšan i čist. Možda stvari zapravo stoje daleko gore nego što je Džesi Armstrong bio spreman da nam pokaže.