O nasilju i o licemerju

Već skoro dva meseca na beogradskim ulicama traju nedeljne protestne šetnje protiv nasilja koje su počele kao spontana građanska reakcija na stravične majske masakre u OŠ "Vladislav Ribnikar" i u selima kod Mladenovca. Dva jeziva i naizgled nemotivisana masovna zločina, koji su se odigrali u rasponu od 48 sati i u kojima je život izgubilo za sada 19 osoba, šokirali su i do temelja egzistencijalno uzdrmali naciju koja je ušla u fazu preispitavanja svih vrednosti u pogledu sopstvenog odnosa prema nasilju, vaspitanju omladine i oružju.

Kao prvu reakciju na ove zločine, vlast je najavila daleko strožu kontrolu ličnog naoružanja i pokrenula je akciju dobrovoljne predaje pištolja i pušaka, dok je opozicija glavnog krivca za kulturu nasilja u Srbiji pronašla u rijaliti programima. Od samog početka protesta kao glavni zahtevi anti-nasilnih šetača, pored smene ministra unutrašnjih poslova i šefa BIA, ističu se i smene članova REM-a i zabrana televizija sa nacionalnom frekvencijama koje emituju rijaliti programe. Nije baš sasvim jasno zbog čega su se opozicioni prvaci toliko ustremili na rijaliti programe, jer ne postoje nikakvi dokazi da su ih vinovnici zločina pratili i da su, na bilo koji način, inspirisani njima.

Oba zločinca su izuzetno mladi ljudi, koji su svoju zabavu isključivo tražili i pronalazili na internetu, dok je opšte poznato da rijalitije uglavnom gledaju penzioneri, a oni, barem za sada, nisu ispoljili neku naročitu sklonost ka nasilju.

Iako nijedan razuman i dostojanstven čovek ne može i ne treba da brani rijaliti programe, u kojima smo, između ostalog, slušali kako se pričaju degutantni vicevi na račun NATO ubistva trogodišnje Milice Rakić i u kojima su polugole starlete gazile po srpskoj zastavi, čini se da, barem u ovom slučaju, zec leži u nekom drugom političkom grmu. Naime, rijaliti Parovi se već duže vreme uopšte ne prikazuje na televiziji "Hepi", dok je vlasnik "Pinka", u vidu ustupka "novoj postmajskoj realnosti", odmah najavio ukidanje ozloglašenog rijaliti formata Zadruga.

S druge strane, na televiziji Nova S i dalje neometano teče emitovanje serijala Survajvor, koji bi se takođe morao svrstati u rijaliti sadržaje. Da li su svi rijaliti programi jednaki ili su neki možda, po oprobanom orvelovskom receptu, jednakiji od drugih? Ili je možda problem u tome što su "Hepi" i "Pink", zbog svoje populističke orijentacije, daleko otvoreniji i predusretljiviji za emisije i goste sa proruskim stavovima, što je, iz vizure kolovođa prozapadne opozicije, samo po sebi, već neoprostiv zločin. Tu onda rijaliti dođu kao sasvim fin izgovor i povod za ućutkivanje politički nekorektnog mišljenja.

Kada smo već kod potencijalne cenzure televizijskih sadržaja zbog promovisanja nasilja, ako već želimo da budemo pošteni do kraja, onda svakako ne treba da se ograničimo samo na rijalitije. Šta ćemo sa domaćim serijama poput "Močvare", "Senki nad Balkanom" ili "Klana", koje se emituju na državnoj televiziji u udarnom terminu posle Dnevnika, a u kojima ima daleko više nasilja, vulgarnosti i seksualnih perverzija nego u bilo kom rijalitiju?

Zanimljivo je da su mnogi kreatori i protagonisti tih serija, puni pravedničkog gneva i samodopadljive moralističke patetike, u prvim redovima beogradskih protesta protiv nasilja, a da su među govornicima bila i poznata lica koja su, pored višedecenijskog profitabilnog medijskog promovisanja nasilja, takođe i u privatnom životu često pribegavala divljačkim nasilnim ispadima, zbog čega se protiv njih vode sudski postupci. Da li je zapravo licemerje najakutnija srpska boljka?

Ako ćemo pravo, od hipokrizije u odnosu na medijske prikaze nasilja manje-više svi podjednako patimo. Jer da je suprotno odavno bi se odrekli i "Kuma", "Dobrih momaka", "Porodice Soprano", "Gomore", čitavog opusa Kventina Tarantina i svih drugih stranih filmova i serija koje ubrajamo među omiljene, a koji vrve od nasilnih scena i manje ili više prikrivene glorifikacije kriminalaca i protuva. Teško je nespornom umetničkom vrednošću tih dela pravdati izlaganje povodljivih dečijih umova nepotrebnim, eksplicitnim scenama ubijanja, sakaćenja, mučenja i silovanja. Štangla u glavu je štangla u glavu, bez obzira da li je rukama Tonija Soprana ili Kristijana Golubovića.

Od kakve je društvene koristi ukidanje rijalitija kao žrtvenog jarca kada je, baš u trenutku kada je maloletni K. K. krenuo jutra 3. maja u svoj krvavi pir, u srpskim bioskopima, sa gromoglasnom reklamom, igrao "Džon Vik 4", u kome svima omiljeni Kijanu Rivs vatrenim oružjem tokom tri sata trajanja radnje bez po muke ubije 140 ljudi. To je ona vrsta savršeno dizajniranog konfekcijskog akcionog filma, sasvim nalik video-igrici, koja je možda i najštetnija za ljudski um i dušu, jer, kako je svojevremeno lucidno primetio ruski režiser Nikita Mihalkov u jednom razgovoru sa našim Momom Kaporom, "niko te silne ljude ne ožali, niti se zna ko im je majka, ni da li imaju sestru ili brata. Niti kako se zovu. Svi izginu kao da to uopšte nije važno".

U nastavku tog citata Mihalkov navodi da je pre više od 150 godina jedan student u Petrogradu ubio jednu babu i da je o tome jedan pisac napisao knjigu i onda se od tada pišu disertacije o tome da li je student imao pravo da ubije babu ili nije. Upravo u tome je, po Mihalkovu, ključna razlika između natčoveka Zapada i svečoveka Istoka, jer se u Rusiji (i Srbiji) uvek razmišlja i raspravlja o višem smislu nekog čina, odnosno o apsolutnoj vrednosti svakog pojedinačnog života. Jedino se u takvoj vrsti promišljene filozofske i umetničke obrade stvarnog nasilnog čina i njegovih mnogobrojnih posledica može naći putokaz u individualnoj i kolektivnoj borbi protiv ove večito aktuelne pošasti.

Nasilje nipošto nije nov fenomen u Srbiji, ono je naš uporni istorijski saputnik, oduvek zlokobno prisutno u porodici, u školi, na radnom mestu i ulici, ali se nikada do sada borba protiv njega nije licemerno koristila kao politička i ideološka moneta za potkusurivanje.

Agresivnost, kao glavni izvor i pokretač nasilja, jeste inherentni deo čovekove prirode i njegovog nagona za samoodržanjem i kao takva se, kako nam Frojd poručuje u svom delu "Nelagodnost u kulturi", jedino može potisnuti, sublimirati i preusmeriti kroz razvoj kulture, obrazovanja i duhovnosti. Svako tu borbu obuzdavanja primarnih nagona mora prvo da dobije duboko u sebi. Drugim rečima, protiv nasilja ćete se daleko iskrenije i efikasnije boriti ako svratite u biblioteku, muzej ili crkvu, nego na ulici, uzvikujući političke parole i blokirajući puteve.