Kosovska bitka za Evroviziju

Prošla je skoro čitava nedelja od izbora srpskog predstavnika za Pesmu Evrovizije, ali se uzburkane strasti u našoj javnosti ne smiruju oko pobednika takmičenja i samog izbornog procesa. Kao što je već postalo običaj u vreme izbora našeg evrovizijskog kandidata, na mrežama i u javnim glasilima lome se koplja i vode se žučne rasprave i vatrene polemike, a svrstavanje u međusobno suprotstavljene tabore poprima političke, ideološke i civilizacijske konotacije.

Čak smo mogli pročitati najave da se spremaju i demonstracije ispred RTS-a od strane pristalica jednog kandidata kome je, kako se smatra, ukradena zaslužena pobeda.

Tragikomična nesposobnost Srba da razlikuju bitno od nebitnog, odnosno suštinsko od perifernog, ponovo se ispoljava u jednoj tako banalnoj situaciji kao što je izbor pesme za Evroviziju, odavno devalviranom i ispolitizovanom takmičenju koje sa muzikom ima vrlo malo veze.

Iako je u glasanju publike putem SMS-a najviše glasova dobila mlada pevačica Anđela Ignjatović, poznatija pod umetničkim imenom Breskvica, sa etno pesmom "Gnezdo orlovo" koja valjda treba da simboliše trijumfalan povratak nemanjićkih orlova na okupirano Kosovo, odlukama žirija odlučeno je da, kao srpski predstavnik, na takmičenje u Malmeu ipak ide takođe vrlo mlada izvođačica Teja Dora sa nešto modernijom pesmom "Ramonda".

Ta kompozicija takođe ima svojevrsnu patriotsku "udicu", odnosno asocijaciju, iz naziva pesme i refrena, na Natalijinu ramondu, nežni ljubičasti cvet koji je zvanični simbol stradanja i konačne pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Obe pesme imaju svoje promotere i zagovornike, ali i kritičare i osporavatelje među javnim ličnostima iz sveta muzike i estrade. Evidentno je međutim da je najveći deo "patriotske" javnosti stao uz Breskvicu, prepoznajući u njenoj koreografiji, kostimu i vokalnoj izvedbi naznake rodoljubivog buđenja omladine iz defetističkog i konzumerističkog zapadnog sna.

Nije bilo važno ni to što se pomenuta pevačica u prošlosti isticala po pesmama koje bi pre mogle da se posmatraju kao ultrakomercijalne himne u slavu liberalnog i dekadentnog načina života.

Vox populi, vox dei, govorili su stari Rimljani, ali se sa tom krilaticom nisu složili članovi stručnog žirija koji su preglasali narod i u Švedsku poslali pesmu sa ipak daleko stišanijim i mekšim srpskim nabojem, verovatno kako ne bi slučajno uvredili srbofobne kerbere iz regiona i uvaženu evropsku gospodu iz Brisela.

Postojale su, naime, jake indicije da se spremala evrovizijska blokada u slučaju da je "Gnezdo orlovo" izabrano za srpskog kandidata. Hrvatski i albanski mediji već su pokrenuli kampanju u kojoj su uveliko pisali o "šovinističkoj pesmi", "slavljenju Hitlera" i sličnim budalaštinama, a metafore o "crnim pticama" i o tome kako će "vedro biti ponovo" tendenciozno su protumačene, baš kao i ranije u slučaju Danice Crnogorčević ili Beogradskog sindikata, kao ratnohuškački pokliči i krunski dokazi o genocidnim namerama u nekakvom budućem haškom muzičkom procesu.

U tom smislu, razumljiva je frustracija i bes kod srpskih rodoljuba koji su po ko zna koji put preglasani i namagarčeni proceduralnim smicalicama, kako u svet ne bi slučajno otišlo bilo šta što malo jače miriše na srpstvo i narodnu tradiciju.

Konstantno ignorisanje i prekrajanje jasno iskazane narodne volje od strane otuđenih i iz inostranstva instaliranih centara moći, unutar nominalno srpskih institucija, jeste ozbiljan društven problem, ali za borbu protiv te pošasti treba ipak izabrati malo manje frivolan povod.

S druge strane, teško je baš razumeti zašto je tim vajnim rodoljubima i pravednicima toliko stalo ko će nas predstavljati na Evroviziji, takmičenju koje većina desno orijentisanih i konzervativnih Srba smatra za paradu izopačenosti i nastranosti gde, po političkom diktatu, pobeđuju bradate žene i ukrajinski mrzitelji Putina.

Tu već dolazimo do ozbiljne kognitivne disonance u glavama ljudi koji misle sve najgore o Evroviziji, ali su, istovremeno, navodno spremni da poginu za to da Breskvica prkosno otpeva svoje "Gnezdo orlovo" u Malmeu pred transdžender ekipom i njihovim globalističkim pokroviteljima.

Naravno, podrazumeva se da svakoga ko možda nije baš toliko oduševljen Breskvicom odmah proglase za izdajnika i kripto-drugosrbijanca.

Ima tu dosta i do inata, naše stare boljke koja nas često sprečava da racionalno rasuđujemo, ali i do nekog duboko usađenog, infantilnog kompleksa inferiornosti spram (Zapadne) Evrope koji nas nagoni da stalno tražimo ljubav i potvrdu tamo gde nismo omiljeni i poželjni. Javna je tajna da je Evrovizija najpopularnija u zemljama koje su najdalje od Evropske unije, u Turskoj, Azerbejdžanu i Izraelu, na primer, uvek vlada delirijum i opšta pomama za ovim muzičko-scenskim spektaklom, dok u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj i ostalim zapadnim državama, koje su daleko bliže društvenim vrednostima koje se na njoj promovišu, jedva da registruju njeno postojanje.

Kada smo bili klinci, domaći izbor za pesmu Evrovizije bio je deo pop ikonografije jugoslovenskog bratstva i jedinstva, u kome su republički centri glasali po uzoru na evropske prestonice, a sve zajedno uklapalo se zgodno u san o zapadnom kapitalističkom blagostanju i slobodi koji je bio nošen berlinskim "vetrom promena". U međuvremenu, taj zapadni san se odavno potrošio, izlizao i izmetnuo u sopstvenu suprotnost i ruglo, a Evrovizija je, baš kao i Evropska unija, izgubila ogroman deo svog glamura i privlačnosti. 

Sa izuzetkom italijanskog rok benda "Maneskin", nijedan izvođač u poslednjih dvadesetak godina nije uspeo da napravi ozbiljniju svetsku karijeru na krilima nastupa ili pobede na Evrosongu.

Nema nikakve sumnje da će Teja Dora imati neku korist od publiciteta koji nosi učešće u Malmeu (prošlogodišnje finale gledalo je čak 162 miliona ljudi), ali za njenu buduću karijeru nesumnjivo je značajniji veliki proboj koji je prethodno napravila na striming platformama sa pesmom "Džanum".

U trenutnoj političkoj konjunkturi na starom kontinentu, teško je očekivati da ona, bez obzira na objektivne kvalitete pesme, ima bilo kakve šanse da ostvari iole zapaženiji plasman, ali je vrlo važno ne dozvoliti da ova talentovana devojka, rafiniranog muzičkog izraza i jedinstvenog pop senzibiliteta, postane kolateralna žrtva histeričnih prepucavanja i sektaške ostrašćenosti koja se iz političke sfere prelila u sve druge aspekte naših života.

Dovoljno imamo podela, nije nam potrebna i još ova nova i apsurdna, evrovizijska, a usijane patriotske glave treba malo ohladiti i podsetiti da prištede energiju i snagu. Jer se bitka za Kosovo i tradiciju ipak ne dobija slanjem SMS-ova za Evroviziju i jalovim raspravama po internetu.