Američki avioni i Republika Srpska

Velika je počast za jednu zemlju kada joj protivnik, koji, inače, sve čini suprotno njenim interesima i čak dovodi u pitanje i sam njen opstanak, nekim činom oda priznanje. Bilo na bojnom, političko-diplomatskom, ili na oba polja.

A tek kada to učini (još uvek) najmoćnija svetska sila prema političko-teritorijalnoj jedinici koja (još uvek) nema status međunarodno priznate države – onda je to gest za uvažavanje i ponos.

Tako su SAD nedavno, povodom Dana Republike Srpske, uputile dva borbena aviona F-16 i pride jedan KC-135 "stratotanker" kako bi im dopunom goriva u vazduhu omogućio da što duže lete bez spuštanja i tako praznik učine veličanstvenijim.

Demonstracija moći

Šalu na stranu, sasvim je jasno da su avioni upućeni kako bi se Republici Srpskoj uputila oštra pretnja silom baš povodom praznika, te i dalje održavao stereotip o njenoj "separatističkoj krivici" i "narušavanju Dejtona", uprkos činjenici da su upravo njoj oduzeta brojna "dejtonska ovlašćenja".

Naknadna pamet ili kajanje?

Štaviše, poruka da će avioni "vežbati" samo u ograničenom, skučenom delu vazdušnog prostora Tuzla-Brčko trebalo je da poruči kako će Republika Srpska upravo tu biti presečena ukoliko – prinuđena daljim derogiranjem – pokuša da se izdvoji iz BiH. Uostalom, zbog toga je manipulativnom i unapred očekivanom arbitražnom odlukom koju je doneo američki "kadar", i formiran Brčko Distrikt, zar ne?

U istom kontekstu su i ostali brojni pokušaji razvlašćivanja i slabljenja pozicije Republike Srpske. Evo samo nekih:

- stalna nastojanja da se imovina sa dejtonski-ustavno zagarantovanog entitetskog nivoa prebaci na nivo BiH i tako učini presudan korak ka njenoj unitarizaciji;

- zaoštravanje antidejtonskog delovanja osobe koja se predstavlja kao visoki predstavnik iako na tu funkciju nije postavljena po proceduri, tj. nije izabrana u Savetu bezbednosti UN (zbog zaoštrenih odnosa među članicama verovatno ni jedan sledeći neće biti izabran);

- antisrpske i protivpravne odluke politički funkcionalizovanog tzv. Ustavnog suda BiH, gde se "presuđuje" preglasavanjem na osnovu većine koju čine tri (prozapadna) stranca i dvoje muslimanskih/bošnjačkih sudija, a koji je sada ostao još i u "krnjem sastavu" (bez srpskih sudija);

- suđenje u Sarajevu predsedniku Republike Srpske i direktoru njenog Službenog glasnika, iako su doneli odluke u skladu sa skupštinskim glasanjem i Ustavom RS, koji je, da stvar bude apsurdnija, ne samo usaglašen sa Ustavom BiH, već te odluke ni muslimanski/bošnjački, ni hrvatski poslanici nisu osporili tražeći zaštitu vitalnog nacionalnog interesa...

Praznik kao paradigma opstanka

Sve to nije omelo Republiku Srpsku da i minulog 9. januara na veličanstven način proslavi dan svog osnivanja. Sve je bilo besprekorno organizovano, na visokom nivou koji može da postigne samo država. Od funkcionisanja protokola i bezbednosti u delikatnim uslovima višestranih pritisaka i pretnji, do svečane akademije u sportskoj dvorani "Borik", koju je svojim obraćanjem za pamćenje obeležio Nikola Pejaković.

I od dodele odlikovanja i priznanja zaslužnima za nastanak, opstanak, razvoj i afirmisanje Republike Srpske, do svečanog defilea veterana odbrambeno-otadžbinskog rata, policije, sportista i drugih republičkih službi i institucija. Uprkos američkim avionima na navečerje praznika.  

Uporedo, u vodećim zemljama Zapada uobičajena propaganda protiv Republike Srpske i naročito njenog predsednika očekivano je pojačana, dok je u Federaciji BiH antisrpska histerija kulminirala. Sarajevski zvaničnici su pokretali tužbe, a verski fanatici pozivali na rat.

Medijski "društveno-politički radnici" podgrevali su atmosferu muslimanske/bošnjačke netrpeljivosti prema svemu srpskom do krajnjih granica. Pretnje srpskim zvaničnicima, narodu, porodicama i pojedincima pljuštale su na sve strane, naravno bez ikakvih sankcija.

Srpske zastave su skidane i cepane, ali tragikomično su delovali snimci pokušaja njihovog bezuspešnog paljenja. To je simbolički više svedočilo o žilavosti Republike Srpske nego o njenom ponižavanju. Kao i američki avioni.

Iznenađujući glasovi razuma

S druge strane, gotovo neverovatno delovali su glasovi trezvenog, racionalnog razmišljanja.

Paradigmatičan, mada za sada redak primer, bio je tekst dr Sabine Silajdžić, profesorke Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, pod naslovom "Obraćanje 'pro-bosanskim snagama' – propitivanje i svjedodžba istini".

Pozivajući svoje sunarodnike, naročito njihovu elitu, na zdrav razum, istinu i moral, ona je povodom Dana Republike Srpske podsetila da su Srbi u BiH imali pravo da zahtevaju ostanak u jugoslovenskoj državi sa Srbijom i ostalim Srbima, te da ne žele granicu na Drini. I da, suočeni sa neuspehom dotadašnjih jednogodišnjih pregovora, 9. januara 1992. godine, kao legitimnu kolektivnu težnju, proglase svoju političko-teritorijalnu jedinicu.

Podsetila je da su u to vreme ostala dva naroda – muslimanski i hrvatski – protivpravno preglasavali srpski ili donosili odluke bez njegovog učešća, te sproveli referendum o nezavisnosti BiH mimo srpske volje i učešća kako bi, suprotno srpskim egzistencijalnim interesima, pokušali da im nametnu državu uređenu shodno principu "jedan čovek – jedan glas".

Stoga je podvukla da se "mačku o rep može slobodno objesiti politički legitimitet Referenduma...". Posebno bolno za sarajevsku političku kasabu bilo je što je ona argumentovano i oštro osporila odomaćenu tezu o "srpskoj agresiji" na BiH. A na njoj se temelji čitava muslimanska/bošnjačka pozicija "žrtve" zbog koje se kao kompenzacija traži unitarizacija.

Znajući sve ovo i mnogo čega drugog, poentirala je kada se u svoje i u ime ostalih BiH muslimana/Bošnjaka zapitala "s kojim moralnim kredibilitetom očekujemo i nadamo se danu u kojem će se u 'Skupštini' BiH i RS usvojiti Rezolucija o Srebrenici?"

A moglo je biti drugačije...

Vraćajući se u vreme kada je u BiH već "mirisalo" na oružani sukob, gospođa Silajdžić je kao "posebno bitnu" podvukla činjenicu da "ondašnje pro-bosanske snage... izabraše politiku nameta i ignoriranja političke volje jednog naroda", te su "zdušno odbile svaki prijedlog koji je podrazumevao administrativnu podjelu BiH u uslovima prijedloga mirovnog sporazuma koji je podrazumijevao Republiku BiH i centralne ovlasti države".

Mogla je profesorka da podseti i na predratne stavove koje je imao pragmatični kladuški "Babo" Fikret Abdić. Bila je tu i velikodušna beogradska ponuda muslimanskim intelektualacima Adilu Zulfikarpašiću i Muhamedu Filipoviću. Da se muslimanska elita dalekovido odlučila za ostanak u "skraćenoj" Jugoslaviji, BiH bi u njoj imala još samostalniji status nego ranije, i to zadržavajući unutrašnju unitarnost i mir.

Globalni geopolitički puzzle: Kako razumeti multipolarnost?

U uslovima dotadašnjih etno-demografskih trendova, već u sledećem popisu 2001. muslimanska populacija premašila bi kritičnih 50 odsto i postala apsolutna većina. A to bi moglo da se (geo)politički kapitalizuje možda čak i "odloženom secesijom" – da je bilo strategijskog razmišljanja, mudrosti i strpljenja, odnosno da se odolelo naletu verskog fanatizma i kulta ličnosti.

Čak i da su se u muslimanskim sredinama češće čule reči nalik ovima prof. Silajdžić, nije isključeno da bi i sada i pre tridesetak godina ipak bilo američkih aviona iznad "Bosne moje, divne, mile, lijepe, gizdave". Bilo bi ih i širom islamskog sveta uprkos poukama koje je davao, na primer, svetski poznat islamski filozof Šeih Imran Hosein – naročito o ukupnim pravoslavno-muslimanskim odnosima.

"Svaka sila za vremena!"

Ne bi mudre misli mogle da spreče "svetskog policajca" da uteruje strah, pokazuje moć i potvrđuje kredibilitet. Ne treba imati iluzija. Ali bi se i "naši" muslimani lakše osvestili i shvatili ono što je odavno postalo jasno njihovim "svetskim" istovernima: da sada već aksiomski valja uvažiti geopolitičku krilaticu kako je biti američki neprijatelj opasno, ali je biti američki prijatelj pogubno.