Naknadna pamet ili kajanje?

Mnogi „intelektualci-petooktobarci“ kako je vreme odmicalo i nova vlast vodila zemlju u propast, zgranuto su kasnije tvrdili kako ni u snu nisu mogli da pretpostave u šta će se to pretvoriti. A morali su da znaju, naročito oni koji proučavaju društvene fenomene. Dovoljan je bio samo letimičan pogled na neke od postrojenih lidera koalicije koja će smeniti prethodnu vlast i sve bi odmah postalo jasno.
Naknadna pamet ili kajanje?Getty © Накнадна памет или кајање?

Nedavno se jedan naš znameniti glumac pojavio kao gost u jutarnjem programu veoma gledane televizije sa nacionalnom frekvencijom. Samo posle nekoliko trenutaka čuđenja, postalo je jasno zašto se baš on pojavio na baš toj televiziji. Nekada je bio politički veoma aktivan na prozapadnoj, neoliberalnoj strani, naročito u vreme studentskih demonstracija i "demokratskih promena", da bi potom, uspostavljanjem nove vlasti, neko vreme proveo na jednoj od najviših državnih funkcija.

Ako se na trenutak stavi na stranu njegovo očigledno namigivanje aktuelnoj vladajućoj partijsko-političkoj opciji – uostalom, da je suprotno, ne bi ni gostovao u tom studiju – ovoga puta nastupio je sa potpuno drugačijih pozicija nego ranije. Neostrašćeno, zrelo, nacionalno utemeljeno, patriotski odgovorno, gotovo kao na (političkoj) ispovesti. Mada, ni onih "devedesetih" nije bio neki neiskusni junoša, već čovek sa gotovo pola stoleća života za sobom.

U intervjuu je govorio o svojim ranijim zabludama i shvatanju da se navodnom demokratizacijom rešavaju svi indukovani nacionalni problemi. I da se u ime demokratskog može zanemariti nacionalno i državno. U više navrata podvukao je kako "nije sagledavao širu sliku", a ona podrazumeva "geostrateške odnose".

Danas vidi da je demokratija važna, ali u kontekstu očuvanja države. Država, država... insistirao je. Pre nekoliko decenija nije mu bilo toliko stalo do većinskog mišljenja u vezi prioritetnih nacionalnih interesa, a sada ističe da se prozapadna elita otuđila od naroda, naročito po pitanju Republike Srpske i Kosova i Metohije. U svakom slučaju, valja mu iskreno čestitati na smelosti da nastupi pokajnički.

Naivnost ili...?

Nije redak slučaj da se radikalno promene mišljenja, stavovi, političke orijentacije. To je, štaviše, običaj na domaćoj "preletačkoj" stranačkoj sceni. Ali, to se nedopustivo često ponavlja u profesionalnim analizama i pozicioniranju unutar srpskog intelektualnog korpusa – poslenika u prosveti, kulturi, medijima, a posebno je indikativno kod angažovanih naučnika u društveno-humanističkoj oblasti. Oni bi na osnovu svog znanja i iskustva trebalo da oprezno i odmereno, ali ispravno i objektivno procenjuju trenutna stanja i tekuće procese, te da na osnovu činjenica i na naučnoj osnovi predviđaju buduće događaje i posledice.

Njihove pogrešne procene i zaključke ne može da "pokrije" kasnije vajkanje: eto, bilo je to usled nepredviđenog razvoja događaja, nepoznatih činjenica, izostanka ključnih podataka, iznenadnog uključivanja novih činilaca... Nekada su ekstremno bili na jednim pozicijama, a posle izvesnog vremena isto tako ekstremno na dijametralno suprotnim. Često se čuje: "Nisam mogao znati da će se ono pretvoriti u ovo", ili "nisam verovao da će ovako biti"... A ima i pokušaja opravdanja, retko kada kajanja: od "bilo je važno samo da se ono promeni" do stupidnog "samo se budala ne menja". Naknadna pamet i neizlečiva sujeta.

Bezbroj je takvih primera u našoj nedavnoj prošlosti i danas. Početkom poslednje decenije 20. veka, kada se zahuktavao slom titoističke državne tvorevine, a na njenim ruševinama nicale nove, u Beogradu se kolektivna nacionalna energija trošila i angažman intelektualaca usmeravao na masovnu pobunu pod vođstvom pokreta koji danas izgleda karikaturalno. Ima mišljenja da je već tada pokušana "obojena revolucija".

I dok se ovde tražilo "obaranje diktatora", "više demokratije" i "osvajanje TV Bastilje", Hrvati su pravili državu i počinjali neoustaško "etničko čišćenje" Srba. Nije im ni na pamet padalo da demonstriraju protiv svog predsednika koji je bio mnogo veći diktator od srpskog, "mlada demokracija" nije mogla da dosegne onu u Srbiji, a naspram kolega u Aberdarevoj oni u HRT-u su eksplodirali u razobručenoj gebelsovskoj propagandi.

Danas mnogi intelektualci u Srbiji kriju kao zmija noge svoj "devetomartovski prvoborački staž" stideći se i pravdajući se da su bili mladi i zavedeni, tek delimično shvatajući u šta su, kao žrtve "psihologije čopora", stvarno bili upleteni.  

Nikad kraja "posipanju pepelom"

Isto tako, upozorenja onih retkih trezvenih da se ni po koju cenu ne sme prihvatiti republički princip rastakanja SFRJ niti tzv. AVNOJ-ske granice, kohorte intelektualaca sa ugrađenim titoističkim "čipom" papagajski su ponavljale da je jedino realno rešenje u nekoj tamo "skraćenoj Jugoslaviji", a ne u "integralnoj srpskoj državi". Imali su hvalospeve i za, pokazaće se ubrzo, poguban Vensov plan (navodno) za Krajinu, kao i za svaki plan za BiH koji je servirao Zapad, a disciplinovano prihvatao zvanični Beograd.

Na očigledne pokazatelje da srpska strana, upada u zamku dugog, iscrpljujućeg oružanog sukoba bez saveznika koji ne može dobiti umesto da ga brzom pobedom okonča, reagovali su sa "zna Sloba šta radi". Zabadanje glave u pesak dok su trajali "Bljesak" i "Oluja" tumačeno je kao "vešt politički manevar" i "žrtvovanje figure za kvalitet", a kako bi se "izbeglo bombardovanje Srbije". Kada se to nepune četiri godine kasnije ipak dogodilo, pravili su se nevešti, i dalje tvrdeći kako se „nije moglo drugačije“.

Mnogi "intelektualci-petooktobarci" – bilo da su aktivno učestvovali ili samo pragmatično sa distance podržavali – kako je vreme odmicalo i nova vlast vodila zemlju u propast, zgranuto su kasnije tvrdili kako ni u snu nisu mogli da pretpostave u šta će se to pretvoriti. A morali su da znaju, naročito oni koji proučavaju društvene fenomene. Dovoljan je bio samo letimičan pogled na neke od postrojenih lidera koalicije koja će smeniti prethodnu vlast i sve bi odmah postalo jasno. Dokazani autonomaši, globalisti, autošovinisti, neotitoisti, agenti stranog uticaja, uživaoci psihoaktivnih supstanci, osobe bliske političkom podzemlju i kriminalnom miljeu. Šta se od njih moglo očekivati?

Danas, posle angažmana derivata "Otpora" širom sveta u podizanju "obojenih revolucija" u ime američkih interesa, mnogi njegovi članovi iz Srbije prećutkuju taj deo svoje biografije. Ne bi to bilo baš dobro prihvaćeno u srpskom narodu. Ali, oni ne mogu – bilo da ne žele, bilo da ne smeju – da se odreknu sprovođenja agende Džina Šarpa i uporno, uprkos svemu, zadržavaju otvoreni ili prikriveni prozapadni kurs. Iako su često na suprotnim stranama partijskog spektra.

Mnogi od njih su, štaviše, visoko pozicionirani u srpskoj državnoj nomenklaturi, tzv. nevladinom sektoru, kulturi, prosveti, nauci... Kako će oni da zastupaju ključne srpske nacionalne interese, kao što su Kosovo i Metohija u sastavu Srbije i očuvanje statusa Republike Srpske, kada su bili i ostali očigledno privrženi (geo)politici Vašingtona, Londona, Pariza, Berlina i Brisela, upravo odakle dolaze ultimativni antisrpski zahtevi?

Šizofrena pozicija, zar ne? Ne vredi tu naknadna pamet. Može da pomogne (po)kajanje, podrazumeva se iskreno.

image