Quo vadis, Bosno?

U Brčkom, u samom centru grada, na razdaljini ne većoj od dvestotinak metara, podignuta su tri spomenika. Sva tri su posvećena braniocima/oslobodiocima Brčkog – jedan srpskim, jedan hrvatskim i jedan muslimanskim/bošnjačkim!? To nesumnjivo simbolizuje i dokazuje ne idiličnu multietničnost, već sav besmisao BiH kakva danas postoji.

Inače, Brčko je administrativno sedište tvorevine pod nazivom Brčko-distrikt, formiranog u granicama predratne opštine prevarnom postdejtonskom arbitražom.

Brčko-distrikt ima status kondominijuma i maštovito je zamišljen kao primer kako tri nekada krvavo zaraćene strane, eto, ipak mogu da žive zajedno. Pod uslovom da funkcioniše lokalni upravno-politički šematizam shodno nacionalnoj formuli, da postoji i održava se (dugo)trajna kontrola Zapada, te da se upumpava ogroman budžet kojim se "kupuje mir".

Neko je zamislio da eventualni uspeh sa ovim "pokusnim kunićem" potom preslika na čitavu BiH. Naravno, unitarizovanu po muslimanskoj/bošnjačkoj meri. Međutim, Brčko-eksperiment, u stvari, služi u mnogo očiglednije svrhe – da preseca Republiku Srpsku i što više oteža njeno samostalno funkcionisanje, kao i njeno moguće "razdruživanje" od Federacije BiH.

Originalno, a ni na šta ne liči

Ne treba da čudi što se BiH – sasvim primereno, a ne uvredljivo – definiše na razne načine: kao "nazor-država", "sklepana država", "instant-država", "državolika kreatura", "nedovršena država", "državoid", "država-provizorijum", "država-nedonošče", "oročena država", "neodrživa država"...

Možda najadekvatnije naziv jeste – apsurdistan. Zašto? Zato što je u takvoj političko-teritorijalnoj tvorevini sasvim moguće da pred (nazovi)Sudom BiH odgovara predsednik Republike Srpske ne zato što krši Dejtonski sporazum i Ustav, već naprotiv – zato što ih brani i sprovodi.

Drugim rečima, optužen je jer odbija da primenjuje odluke jednog samozvanca – osobe koja se izdaje za Visokog predstavnika, uprkos činjenici da njegov mandat nije potvrđen u Savetu bezbednosti UN.

Iako ga za Visokog predstavnika kako-tako prihvataju u Federaciji BiH, njegovom čudnom misijom i samovoljom nezadovoljni su i tamošnji etno-politički akteri – čas hrvatski, čas muslimanski/bošnjački. Po svoj prilici, ni jedna ličnost sa Zapada (a s druge strane, ni sa Istoka) nikada više za poziciju Visokog predstavnika neće dobiti saglasnost svih stalnih članica Saveta bezbednosti UN, te će biti nelegalan, a ionako je nelegitiman. Stoga je izgledno da će ovom aktuelnom "glavatom gospodinu" – kako bi rekao Kočićev David Štrbac – mandat takođe na nelegalan način biti beskonačno produžavan, te nije isključeno da postane "doživotni", kao nekada "najveći sin naših naroda i narodnosti".

Jasno je kao dan da se u Sarajevu ne sudi predsedniku već samoj Republici Srpskoj zato što neće da se na zahtev Zapada samoukine dozvoljavajući unitarizaciju BiH pod muslimanskom/bošnjačkom hegemonijom. I jer ne želi da preda zagarantovana dejtonska ovlašćenja, tj. nastoji da vrati ona koja su joj ranije oduzeta.

Takođe, nalazi se na optuženičkoj klupi zbog osporavanja odluka instrumentalizovanog Ustavnog suda BiH u kome tri od strane Zapada delegirana stranca i dvoje muslimanskih/bošnjačkih sudija po pravilu preglasavaju srpske i hrvatske članove i donose pristrasne, više (geo)političke nego pravne odluke.

Republici Srpskoj sudi se zbog otpora šmitovštini kao aktuelnom mutantu dokazano antisrpske ohaerokratije i što na taj način dovodi u pitanje kredibilitet sujetnog, a poljuljanog Zapada.

Ergo, krivica Republike Srpske je što ne pristaje da cenu "puta u evroatlantske integracije" plati narušavanjem svog statusa i srpskih nacionalnih interesa. Pred targikomičnim sarajevskim kadijama našla se zbog teškog krivičnog dela omogućavanja upliva "ruskog malignog uticaja" i "kineskog korozivnog delovanja", tako opasnih na Balkanu koji Zapad smatra svojim neprikosnovenim "zabranom".

Neoprostiva je čak i saradnja sa Mađarskom i povodom 9. januara, Dana Republike, dodele visokog odlikovanja njenom premijeru, tom l’enfant terrible-u među liderima članica EU i NATO. "U tom grmu leži zec."

"Krčag ide na vodu dok se ne razbije"

Podsećanja radi, BiH je konstituisana prema "Formuli 1+2+3" – jedna država koju tvore dve konfederalno udružene političko-teritorijalne jedinice i tri konstitutivna naroda. Njeno unutrašnje političko životarenje funkcioniše shodno principu "B-H preferansa" – specifičnog nakaradnog odnosa gde dvojica "makaze" onog trećeg.

Nekada su to, uz "sufliranje" Zapada, simboličkim vezivanjem zastava radili hrvatski i muslimanski/bošnjački činilac protiv srpskog. Sada – istina, bez vezivanja zastava – srpski i hrvatski činilac su se utilitarno udružili protiv muslimanskog/bošnjačkog, koji se još uvek smatra "mezimčetom" Zapada. Da li će se krug zatvoriti srpsko-muslimanskom/bošnjačkom koalicijom protiv hrvatskog elementa kao najslabijeg, prema onoj tipičnoj novinarskoj – "ostaje da se vidi".

U svakom slučaju, BiH, ovakva kakva je sada, nikome u toj zemlji ne odgovara i niko je ne želi. Da upravo taj veštački uspostavljen negativni geopolitički ekvilibrijum po principu "sve strane su jednako nezadovoljne" dokazuje kvalitet rešenja jedno je obično pseudodiplomatsko, politikantsko zavaravanje.

To ne znači da ono ne može biti dugotrajno, budući da se silom održava. Ne – to ipak ukazuje da se samo radi o "nemogućoj državi", kako bi rekao Nenad Kecmanović. Jer: ostanak u BiH srpski deo "trougla"  doživljava kao nužno zlo, hrvatski sebe smatra B-H taocem osamostaljenja Hrvatske u tzv. avnojskim granicama, dok muslimanski/bošnjački pod maskom unitarizacije ne odustaje od čitave BiH samo za sebe.

Ogled logičnog geopolitičkog epiloga

Svedoci smo očigledne globalne geopolitičke prekretnice gde sve više jača "Svetska većina" (S. Karaganov) predvođena Kinom i Rusijom, a slabi "Kolektivni zapad" na čelu sa prenapregnutim i prečim poslovima obuzetim SAD kao projektantom i pokroviteljem "dejtonske građevine". Shodno tome, a uz rizik "Kasandrinog prokletstva" (da se u njena proročanstva ne veruje), realno je predvideti dezintegracionu opciju budućnosti BiH.

Republika Srpska, u otvoreno neprijateljskom (polu)okruženju i sa nenaklonjenim Zapadom i Islamskim svetom, te sa nepovoljnim teritorijalno morfografskim svojstvima, teško bi mogla da dugoročno opstane i funkcioniše kao samostalna država, čak i da joj se to ponudi; stoga bi, posle "sekunde nezavisnosti", bilo logično da se u temeljno rekonfigurisanom  eh-jugoslovenskom prostoru spoji sa Srbijom u integralnu srpsku federalno ili regionalno ustrojenu nacionalnu državu (nalik Španiji i Italiji); prethodno ili uporedo bi se izvršile korekcije njene granice – npr. u zoni Koridora (uključujući pominjano Brčko), Goražda, tzv. Visoke Krajine...

Zapadna Hercegovina, u vidu obnovljene i terotorijalno prekomponovane Hrvatske Republike Herceg-Bosne, bi zbog etničke i teritorijalne kompaktnosti mogla da opstane kao samostalna državoida, ali bi to bilo u svakom smislu izlišno; stoga bi se i ona, takođe posle "sekunde nezavisnosti", analogno primeru Republike Srpske i Srbije, priključila dalmatinskom delu Hrvatske ili, pak, nekoj hipotetičkoj nezavisnoj državi Dalmaciji; većinski hrvatske oblasti u centralnom delu BiH bi se pred muslimanskom/bošnjačkom demografsko-prostornom ekspanzijom vremenom svele na samo nekoliko manjih, depopulacijskih opštinskih enklava nebitnih za ukupno geopolitičko rešenje.

Bosna bi se kao nezavisna država formirala u aproksimativnom četvorouglu Sarajevo – Jajce – Maglaj – Tuzla, tj. u prostoru "prave Bosne"; bila bi etnički kompaktna i u njoj bi muslimanski/bošnjački etno-politički element imao priliku da ostvari i iživi unitarističke ambicije; s obzirom na geografski položaj, gravitacione odnose i ostala svojstva mogla bi – uz obostranu volju i potrebu – da (kon)federalno uđe u okvire srpske države uz visok stepen samostalnosti i samo nekoliko neophodnih zajedničkih funkcija; izdvojena Cazinska Krajina bi dobila status  autonomnog regiona ili nezavisne mikro-države slične San Marinu, Lihtenštajnu, Andori ili Monaku.

I – "mirna Bosna"!