Slučaj Rusije i Kine: O(p)staju li stare geopolitičke paradigme?
Kina i Rusija očigledno menjaju dosadašnje geopolitičke i ne samo geopolitičke paradigme zahvaljujući kojima su dugo držane "u šahu". Upravo to je pravi i najvažniji smisao oružanog sukoba Rusije sa Zapadom u ukrajinskoj areni. U tome je poenta i njegove dugotrajnosti
Navršilo se 120 godina od nastanka "najsmelije i najrevolucionarnije sheme tumačenja političke istorije sveta", kako je Aleksandar Dugin nazvao postavke koje je britanski geograf Helford Mekinder izneo na predavanju "Geografska osovina istorije" 25. januara 1904. u Kraljevskom geografskom društvu u Londonu.
Nešto kasnije te godine njegov članak istog naslova objavio je časopis tog uglednog britanskog naučnog društva, koji će rečeni savremeni ruski mislilac nazvati "glavnim geopolitičkim tekstom u istoriji te discipline". Mekindera će većina potonjih geopolitičkih teoretičara s pravom smatrati "ocem-osnivačem" ove krucijalne nauke.
Sažetak geopolitičkog "načertanija"
U čemu je, ukratko, suština, smisao i neprolaznost Mekinderove koncepcije? Suočen sa relativno teško postignutom britanskom pobedom protiv slabog protivnika u tek okončanom Drugom burskom ratu, a u velikoj meri usled pokazanih slabosti pomorskog transporta metropole sa jugom Afrike, Mekinder je potražio naučno zasnovan odgovor na pitanje kako bi "Imperija gde sunce nikada ne zalazi" prošla u sukobu nekim snažnijim suparnikom. A glavna pretnja njenoj globalnoj dominaciji u to vreme bio je kopneni evroazijski "džin" – Rusija – sa kojim je bila u "prirodnom anatagonizmu", kako bi to definisao istoričar Ljubodrag Ristić.
Shodno tom talasokratsko-telurokratskom aksiomu, Mekinder je postavio trijadni sistem "prirodnog razmeštaja moći", koji čine: Osovinska oblast (prostrano, prirodno zaštićeno središte Evroazije iz koga dolaze istorijski impulsi i u kome dominira kopnena sila Rusija), Unutrašnji ili ivični polumesec (širok, razuđen obodni pojas Evroazije u kome pomorske sile nastoje da ostvare prevlast kako bi okružile i suzbile Rusiju) i Zemlje spoljašnjeg ili ostrvskog polumeseca (mahom ogromna okeanska prostranstva i kontinenti Novog sveta, gde su neprikosnovene pomorske sile – Velika Britanija i potom SAD).
U reviziji modela 1919. (i 1943.) Mekinder će Osovinskoj oblasti promeniti granice i ime u Heartland, a po njegovom predlošku funkcionisaće praktična svetska, prvenstveno evropska geopolitika. Potom će Nikolas Spajkmen, pre osamdesetak godina (1943/44.), Unutrašnji ili ivični polumesec nazvati Rimland i njemu dodeliti ulogu ključa globalne moći. Na postulatu prvog autora "ko vlada Istočnom Evropom, upravlja Heartland-om; ko vlada Heartland-om, upravlja Svetskim ostrvom (Afro-Evroazijom); ko vlada Svetskim ostrvom, upravlja svetom", od Baltičkog do Egejskog mora priatlantske sile formirale su tzv. Sanitarni kordon i unutar njega "prvu" jugoslovensku državu.
Na prethodni silogizam drugi geopolitički mislilac odgovoriće kontra-pravilom: "ko kontroliše Rimland, vlada Evroazijom; ko vlada Evroazijom, kontroliše sudbinu sveta". Izvlačeći pouku iz prvog, a potpuno se oslanjajući na drugi "recept", SAD su pobedu u Drugom svetskom ratu iskoristile za stvaranje dugoročnih akvizicija i napravile zamku pomoću koje su do duboko u 21. vek uglavnom uspevale da Rusiju drže u latentnoj gubitničkoj poziciji – u defanzivi, opkoljenu, stisnutu "anakondom" i kenanistički "obuzdanu". A "druga" jugoslovenska država postala je njihova ključna karika u tom "makro-obruču" oko sovjetskog bloka.
Drugim rečima, jugoslovenska država i srpske zemlje unutar nje po pravilu su, htele-ne-htele, pozicionirane u delikatnom kontaktnom pojasu Heartland-a i Rimland-a, tj. čas u jednom, čas u drugom geopolitičkom i geostrategijskom arealu.
Prolazi li rok trajanja geopolitičkom "proizvodu"?
Važi li još Heartland-Rimland koncepcija u manje-više (neo)klasičnom obliku? U kojoj meri se promenila u novim uslovima – prvo unipolarnom sistemu, a sada i u kontekstu multipolarizacije sveta? Kako se u sve to uklapaju savremeni geopolitički i drugi procesi na globalnom planu, naročito preraspodela moći, kriza u EU, migracioni talasi, islamsko "buđenje", emancipacija Afrike i Latinske Amerike, zamah novih oblika integracije, ukrajinski i bliskoistočni sukob, naznake centrifugalnosti u SAD...?
Još uvek vodeći, ali do blizu silaska s trona relativizovan planetarni lider – SAD – svim silama nastoji da i dalje na osnovu modifikovane mekinderovsko-spajkenovske "formule" sačuva ako ne "globalnu dominaciju, onda globalno vođstvo" (Bžežinski). Svojom ogromnom nakupljenom "tvrdom" i "mekom" moći Amerikanci samo na prividno proksi-način čine sve da zadrže kontrolu u dva ključna regiona.
Prvo, posredstvom "preumljene" Ukrajine bi da shodno Mekinderovom pravilu upotpune "vladanje Istočnom Evropom" kao predvorjem Heartland-a i nastave proširivanje evropskog sektora Spajkmenovog Rimland-a, a Rusiju da iscrpe, "zabave je svom jadu" i svedu na nivo regionalnog "geopolitičkog stožera", po svaku cenu ne dozvoljavajući joj status globalnog "geostrategijskog igrača".
Drugo, posredstvom bliskoistočne "produžene ruke" Izraela bi da zadrže "nogu u vratima", tj. barem jednog, poslednjeg pravog garanta svog prisustva u Mekinderovoj "velikoj pukotini" Arabiji kao nezamenljivoj "kopči" takođe u Spajkmenovom Rimland-u. A tu ubrzano gube pozicije i u ivičnim akvatorijama (Persijski zaliv, Arabijsko i Crveno more) sve teže mogu da demonstriraju svoj talasokratski primat.
Sa suprotne, istočne strane Evroazije, SAD se klone "čačkanja" sve snažnije Kine budući da ne mogu "istovremeno da vode dva rata", te kako svoju ionako alarmantnu prenapregnutost ne bi podigle preko ivice pucanja. Dovoljno im je da kineski pristup Pacifiku zadrže na nivou – sa globalnog geostrategijskog stanovišta – nebitnog priobalnog "izlaza na slanu vodu". Ali neizvesno je dokle će moći tako. Jer: Kina dalje ekonomski jača i vojno se sprema, sprema... A ni Indija na jugu, po svoj prilici, neće dozvoliti da bude instrumentalizovana kao američki antiruski i antikineski eksponent.
Smisao i tok redefinisanja globalnih pravila
Rusija je odavno najavila i započela povratak u svetsku arenu, u Siriji potvrdila da je za to sposobna, a antiatlantističkom akcijom u Ukrajini sistematski sprovodi ne samo rekonfiguraciju u prvom koncentričnom krugu svoje sfere interesa, već i korenite promene "pravila igre" u svetskom sistemu. Treba se samo podsetiti kako je svet izgledao i funkcionisao do 24. februara 2022. godine, pre početka Specijalne vojne operacije, a kako izgleda danas.
Dovoljno je navesti primer EU, koja je Srbima predstavljana kao otelotvorenje svega dobrog i uspešnog, a sada se njene najrazvijenije članice muče sa recesijom, problemima u snabdevanju energentima i sirovinama, krizom u pojedinim važnim industrijskim granama, paralizom usled masovnog nezadovoljstva trenutno poljoprivrednika a sutra ko zna koga, povampirenjem nacizma i antisemitizma, unutrašnjom političkom neslogom.
I najvažnije: EU doživljava alarmantnu krizu identiteta i posebno kredibiliteta, budući da je i najpristrasnijim EU-entuzijastima postalo jasno da ona nije ništa više od poslušnog američkog prirepka i oročene geostrategijske "odskočne daske". Odavno niko više ne pominje tzv. evropske vrednosti, ako je taj simulakrum ikada i bio nešto više od propagandnog "ispiranja mozga".
U međuvremenu, mnoge geopolitičke konstante, stereotipi, raniji odnosi i predrasude su se promenili. Rusija se ubrzano probija iz Heartland-a i nastojanje Zapada da je i dalje opkoljava postaje bespredmetno. Sankcije kao "postmodreno obuzdavanje" pokazale su se kontraproduktivnim. Kina, pak, vektorima dve osnovne subkoncepcije "Jednog pojasa – jednog puta" takođe demontira dosadašnju "arhitekturu" Evroazije – kopnenim "Ekonomskim pojasom Puta svile" probija se kroz (neo)klasični Heartland, a "Pomorskim Putem svile" obesmišljava (neo)klasični Rimland.
"Riziko" umesto "Velike šahovske table"
Kina i Rusija očigledno menjaju dosadašnje geopolitičke i ne samo geopolitičke paradigme zahvaljujući kojima su dugo držane "u šahu". Upravo to je pravi i najvažniji smisao oružanog sukoba Rusije sa Zapadom u ukrajinskoj areni. U tome je poenta i njegove dugotrajnosti. Jer sasvim je jasno: za kratko vreme se ne bi postigao tako fundamentalno važan efekat. Posle hipotetičke brze vojne pobede ili poraza bilo koje strane samo bi se produžila agonija sveta.
Posredna posledica jeste ključanje u zemljama Afrike i Latinske Amerike gde je krah neokolonijalnog sistema neminovnost. Islamski svet je za Amerikance dugoročno, a možda i definitivno izgubljen. Sve teže ga je instrumentalizovati, a nedavno epohalno važno "pomirenje" Irana i Saudijske Arabije mimo, odnosno nasuprot interesa SAD, svedoči da ništa više nije nemoguće.
Izraelski napad na Gazu dodatno je homogenizovao oko dve milijarde muslimana (25 odsto svetskog stanovništva), koji naspram ostatka sveta – prevenstveno prema Zapadu – otvoreno ili pritajeno nastupaju jedinstveno, sve više kao autentičan geopolitički akter.
Nova, ne više evroazijska, već globalna "Osovinska oblast" postaje "Islamski Heartland". Podsećanja radi, on kontroliše sa jedne ili sa obe strane gotovo sva presudno važna pomorska "uska grla" Mekinderovog Svetskog ostrva: Gibraltar, Sicilijanski kanal, Otrantska vrata, Bosfor i Dardanele, Suecki kanal, Bab-el-Mandeb, Ormuz, Malajski prolaz.
Imaju li SAD na sve ovo adekvatan odgovor u primeni neke redefinisane ili sasvim nove koncepcije? Pokazalo se da za sada nemaju.
VV inauguration
