Brant na optuženičkoj klupi

Prvi se na "optuženičkoj klupi" revizionstičkog suda istorije našao, očekivano, kao najveći "grešnik", upravo Vili Brant: na udaru i preispitivanju je njegova politička ostavština, istočna politika. Doskora neupitna istorijska tekovina. Uzvišeni nacionalni simbol i DNK stranke koju je uspešno vodio više od četvrt veka, Socijaldemokratske partije (SPD). Njena ikona i legenda.

Obrisi Brantove istočne politike, koja će ga ovenčati slavom ("ličnost godine" časopisa "Tajm“, Nobelova nagrada za mir) a njegovoj zemlji popraviti ugled u svetu, čemu je doprinelo i ono čuveno klečanje u Varšavi (koje je poraženim Nemcima pomoglo da „opet uspravno hodaju“) pojavili su se dok je još bio gradonačelnik Zapadnog Berlina. 

Vreme podizanja famoznog zida i Hladnog rata

U nemogućim uslovima, učinio je moguće: isposlovao je sporazum o posetama građana iz hermetički zatvorenog zapadnog dela grada istočnoj strani, s tranzitom kroz sovjetsku okupacionu zonu. 

Velike istorijske poteze počeo je, međutim, da povlači kad je postao kancelar Zapadne Nemačke: pomirenje sa Istokom postalo je okosnica i suština njegove spoljne politike. Zajedno s Egonom Barom, najbližim saradnikom još iz berlinskih (gradonačelničkih) dana, otvorio je, najpre, varšavska vrata: sporazum s Poljskom sklopljen je 12. avgusta 1970. Koji mesec kasnije, 7. decembra, otvorena su ona najvažnija, moskovska vrata. 

Ugovor sa Sovjetskim Savezom relaksirao je hladnoratovsku atmosferu i stvorio šansu za „nemogući“ međunemački sporazum. Sve do šezdesetih godina minulog veka zapadnonemačke vlasti, od Konrada Adenauera, Ludviga Erharda do Georga Kisingera, nisu, naime, htele da čuju za postojanje istočnonemačke države, Nemačke Demokratske Republike. Brant je prelomio: priznao je realnost, bez formalnog i zvaničnog priznanja Istočne Nemačke. 

Formula koju Brisel natura Beogradu, pod vidom „evropskog plana“, s izvornim je nemačkim rukopisom: nekoliko članova famoznog plana koji političku atmosferu u Srbiji dovodi do usijanja, prepisani su, od slova do slova, iz međunemačkog sporazuma iz 1972. godine. 

Brant je u sopstvenoj zemlji imao daleko više problema kad se radilo o sporazumima s Nemačkom Demokratskom Republikom i Poljskom, nego s onim važnijim, sa Sovjetskim Savezom, iako ni tu nije bilo lako.

Tekstovi sva tri sporazuma, na kojima je, u Brantovo ime, radio Egon Bar, bili su neobičajeno kratki. S gotovo istovetnim formulacijama koje su se svodile na osnovne i obavezujuće principe: odustajanje od upotrebe i pretnje silom u međusobnim odnosima i, ono glavno, poštovanje postojećih granica.

Ta poslednja „stavka“ iz sporazuma s Poljskom izazivala je najviše osporavanja i žučnih rasprava koje su, inače, o svim "istočnim sporazumima", trajale više od godinu dana. Za opoziciju u Bonu, a radilo se o jakoj Hrišćansko demokratskoj uniji (CDU) bila je neprihvatljiva istočna granica, na Odri i Nisi: teritorija Poljske je nakon Drugog svetskog rata „duboko zašla“ u teritoriju nekadašnjeg Rajha.

Stotine hiljada Nemaca prisiljeno je da napusti svoje kuće. Glavna prepreka za uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Varšavom. I jedan od razloga što se „istočni sporazumi“ više od godinu dana nisu mogli naći na dnevnom redu Bundestaga.

"Još nikad jedno pitanje nije tako i toliko uzbudilo duhove našeg naroda, nikad  stavovi nisu bili tako ogorčeno suprotstavljeni", zabeležio je šef diplomatije u Brantovoj vladi, liberal Valter Šel.

Posle žučne i bučne rasprave u Bundestagu, koja je trajala dvadeset i dva sata (!), nastala je drama prilikom glasanja. Brant je računao sa sigurnom većinom, socijaldemokrata i liberala. Trenutak iznenađenja i zaprepašćenje: neki su iz koalicije glasali protiv.

Vođa opozicije, lider demohrišćana Rajner Barcel, video je u tome šansu: zatražio je glasanje o nepoverenju Brantovoj vladi. Kad je to učinjeno, i njemu su nedostaju dva glasa iz sopstvenog bloka. 

Mnogo kasnije se ispostavilo da je u to umešala prste istočnonemačka služba bezbednosti, Štazi. Očigledno na „mig“ iz Moskve: istočnoj strani nije odgovaralo da s padom Branta propadnu sklopljeni sporazumi. 

Jedan poslanik Hrišćansko demokratske unije (CDU), Julius Štajner, potplaćen je sa 50.000 maraka. Onaj drugi glas pripadao je poslaniku (bavarske) Hrišćansko socijalne unije (CSU), doušniku Štazija... 

Parada "grešnika"

Iako je sve "grešnički"“ počelo s istočnom politikom Vilija Branta, kao s praiskonskim grehom, njegovom stazom su nepokolebljivo nastavili da koračaju drugi "grešnici": Helmut Kol, Gerhard Šreder i Angela Merkel. Činjenice koje se u trenutnoj, zapaljivoj rusofobiji zaboravljaju. 

Kol je zahvaljujući tom "grehu" postao "kancelar ujedinitelj". Bez ruskog blagoslova to ne bi mogao. Da je samo jedan (tada sovjetski) tenk izašao na ulice Berlina u dramatičnoj novembarskoj noći 1989, ne bi pao Zid a ujedinjenje bi bilo prepušteno istoriji. Sovjetski Savez je u tom času imao na tlu Nemačke Demokratske Republike moćnu Zapadnu armijsku (motorizovanu) grupu sa gotovo pola miliona vojnika. 

Gerhard Šreder je zahvaljujući blagonaklonosti Moskve, i prijateljskim vezama s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, obezbedio Nemačkoj godine blagostanja i ekonomskog prosperiteta. Jeftini ruski energenti snabdevali su, izdašno i sigurno, nemačku industriju, čineći je konkurentnom u planetarnim okvirima. 

U Šrederovo vreme sklopljeni su sporazumi o Severnim tokovima, dnom Baltičkog mora. Nemačka se tako obezbeđivala od sve učestalijih rizika na ukrajinskim i poljskim rutama. 

Iako skeptična prema velikom rusko – nemačkom energetskom sporazumu, dok je bila u opoziciji, Angela Merkel mu se, po stupanju na kancelarski tron, priklonila. Prigrlila ga je posebno, kao spasonosno rešenje, kad je, posle katastrofe u japanskoj Fukušimi, donela radikalnu odluku da digne ruke od nuklearki. 

Veliki zaokret (prekretnica: Zeitewende) u odnosima s Rsuijom napravio je sadašnji kancelar Olaf Šolc. Hazarderski je prekinuo Brantovu liniju dobrih odnosa s Moskvom. S nepredivim posledicama kojih je, izgleda, ipak, svestan. Bar kad je stranka u pitanju: riskantno je atakovati na socijaldemokratsku ikonu, pogotovu kad političke akcije socijaldemokartama i samom kancelaru osteno padaju. 

Šolc pokušava da ublaži neminovne posledice. Upozorava da se ne sme "stavljati na kocku pomirenje Nemaca i Rusa posle Drugog svetskog rata", čemu je, prevashodno, doprinela upravo Brantova sada osporena "istočna politika". 

Otuda i pokušaj da se Brant nekako "poštedi", a za sve grehe njegove "istočne politike" okrivi Egon Bar. Njen "izvođač" i "arhitekta". I to, međutim, nailazi, na otpor. U Barovu odbranu oglasio se, javno, najstariji Brantov sin, ugledni univerzitetski profesor Peter Brant: Vili i Egon su, u svemu ovome, neodvojiv tandem. 

Egon Bar je, sve do svoje smrti (2015), uprkos svemu, insistirao da Rusija bude neizostavno uključena u evropsku bezbednosnu arhitekturu. 

I u programu Socijaldemokraske partije postoji rečenica: "Bezbednost u Evropi moguće je postići jedino sa Rusijom". Sadašnji lider SPD Lars Kingbajl, međutim, kaže da to više ne važi. Grešku treba ispraviti. 

On bi umesto Evrope s Rusijom, Evropu – protiv Rusa…