Kako su Nemci ušli u rat protiv Srbije treći put u jednom veku

Pitanje koje ne prestaje da intrigira povodom svake godišnjice NATO agresije: kako su se, i zašto, Nemci opet odlučili da uđu u rat protiv Srbije. Treći put u jednom veku.

O tome je već napisana i publikovana (nešto od toga i kod nas) čitava (mala) biblioteka knjiga. Iz različitih uglova i viđenja. S jednim (zajedničkim) zaključkom: iako u ovom ratu Nemačka nije imala vodeću vojnu ulogu (ona je, neizbežno, pripadala Sjedinjenim Američkim Državama), imala je – presudnu.

Političarima na Zapadu, naime, bilo je lakše da ubede sopstveno javno mnjenje u opravdanost "humanitarne intervencije" (agresija i zločin su se lakše "prodavali" umotani u moralnu oblandu), ako u tome učestvuju čak i Nemci, predvođeni dotad zakletim pacifistima.

Nemci su hteli rat

Stratezi zapadne vojne alijanse računali su, pritom, manje na vojne, a više psihološko-propagandne razloge i argumente. Istoričar Kurt Grič piše u knjizi "Rat za Kosovo": Važila je logika, ako već u tome učestvuju nemački vojnici, prvi put izvan nemačkih granica, "a da ih ne vodi Adolf Hitler", onda to moraju učiniti Britanci, Francuzi, Italijani i drugi...

Nemački političari će, godinama kasnije, tvrditi da su na ratnu avanturu bili prinuđeni. Pritisaka, posebno iz Vašingtona i Londona, na Bon je zaista bilo. Činjenice, međutim, pokazuju: Nemačka je, iz više razloga i sopstvenih interesa, htela taj rat!

O tome svedoči i nemački politikolog Matijas Kincel u knjizi "Put u rat: Nemačka, NATO i Kosovo".

Nemački zvaničnici, kaže Kincel, a reč je o Klausu Kinkelu, šefu diplomatije u vladi kancelara Helmuta Kola, Joški Fišeru, njegovom nasledniku u kabinetu Gerharda Šredera, i Rudolfu Šarpingu, ministru odbrane u istoj vladi, insistirali su na nemačkom učešću u ratu.

Često su to činili "istrajnije i bezobzirnije" čak i od takvih ratnih huškača kakvi su bili Madlen Olbrajt, Ričard Holbruk i Toni Bler!

Međunarodno pravo

Militarizacija nemačke spoljne politike, s pogubnim posledicama po nas, počela je, istina, i pre nego što su crveno–zeleni pacifisti, socijaldemokrate i ekolozi zemlju uveli direktno u rat.

Prva fatalna nemačka karta: vladajuća koalicija konzervativaca i liberala, u tandemu Helmut Kol (kancelar) i Hans Ditrih Genšer (šef diplomatije) razbila je (veliku) Jugoslaviju ishitrenim priznanjem slovenačkog i hrvatskog secesionizma.

Na drugu, po nas još fatalniju kartu, "zaigraće" Kolovi naslednici Gerhard Šreder i Joška Fišer: poslaće ratne avione da bombarduju Srbiju.

Šreder će zakasnelo, tek 2014, priznati, u razgovoru s novinarima "Cajta", da je to učinio – kršeći međunarodno pravo.

I ovom prilikom valja, međutim, podsetiti na, makar i usamljeno, svetlo u zlokobnom nemačkom političkom mraku: Oskar Lafonten, u tom času predsednik Socijaldemokratske partije (prepustio je Šrederu kancelarski tron i zadovoljio se ministarskom foteljom: jedinstven slučaj u evropskoj političkoj praksi), napustio je demonstrativno, u znak oštrog protivljenja vladinoj ratnoj politici, sve funkcije.

Potrošeni pacifizam novih ratnika

Učinio je to dvanaest dana pre početka bombardovanja. Nije mogao da veruje, zapisao je gnevno i razočarano u knjizi "Srce kuca levo", da će upravo koalicija sa zelenima, koju je, kao lider stranke i glavni pregovarač, smišljeno pravio kako bi nova vlada imala širok manevarski prostor za vođenje isključivo mirovne politike, tako brzo "potrošiti svoj pacifizam".

Iako su "novi ratnici" pokušavali da se predstave kao žrtve prethodno prihvaćene obaveze Helmuta Kola (kolike su i kakve bile obaveze kancelara kojeg su skinuli s kancelarskog trona, pokazaće tajne arhive koje su još pod ključem), raskid s pacifizmom u koji su se zaklinjali, i tako obezbedili pobedu na parlamentarnim izborima, zbio se u  - Vašingtonu.

Dogodilo se to, očigledno, prilikom tajnog razgovora, u četiri oka 8. oktobra 1998, Gerharda Šredera sa njegovim domaćinom Bilom Klintonom: članovi nemačke delegacije koji su putovali s njim nisu ništa znali o sadržini tog (sudbonosnog) razgovora. I na šta se zaista Šreder obavezao.

Tempirana bomba Račak, podmetanje Rambujea

U svakom slučaju, situacija se programirano, smišljeno dramatizovala. Tempirana bomba bio je inscenirani i famozni Račak. Matijas Kincel tvrdi: da je Nemačka objavila pravi izveštaj o Račku, koji je Fišer skrivao u svoj fioci, rata (možda) i ne bi bilo...

A taj skriveni izveštaj je, po "Beliner cajtungu", govorio o "inscenaciji s albanske strane". Pozivajući se na izvore iz centra veze OEBS -a u Prištini, berlinski dnevnik je pisao da su "leševi skupljani iz okoline Račka". I da su mnogima umesto uniformi OVK "oblačena civilna odela".

Jedna, još uvek "pacifistička struja" u stranci Zelenih, insistirala je na "političkoj prevenciji krize umesto vojne (re)akcije", zapisao je Ludvig Folmer, Fišerov pomoćnik (državni sekretar) u ministarstvu spoljnih poslova.

Rođena je tako ideja o konferenciji o Balkanu. Famozni Rambuje. Nemci su ga smišljeno podmetnuli Francuzima: računali su da zbog "istorijskih razloga" i "Genšerovog priznanja Slovenije i Hrvatske", oni ne bi bili tretirani kao "nepristrasni makler".

Nagazna mina

Folmer pripisuje svom stranačkom kolegi i šefu Fišeru zaslugu što je za Rambuje pridobio Vašington. Uz visoku cenu: Olbrajtova je prihvatila njegovu inicijativu uz izričit uslov - da Nemačka učestvuje u bombardovanju (odmazdi) ako konferencija propadne.

I Rambuje je, kao što se zna, propao. Torpedovali su ga upravo Amerikanci. Hteli su rat neizostavno. Aneks B je dodat kao "nagazna mina" na kraju pregovora. "Bio je potpuno neprihvatljiv za Beograd", konstatovao je inicijator Rambujea, Folmer. Uz opasku: američka snaga počivala je na evropskoj slabosti…

Kad je Rambuje propao, nemačke vlasti su tvrdile (ili se izgovarale) da više nisu imale manevarskog prostora. Kocka je bačena. Nemačka će učestvovati u bombardovanju.

Zašto su Nemci (bili) kivni na Srbiju

Verovali smo, kaže Volfgang Išinger, da će sve trajati (samo) nekoliko dana. Ime iskusnog nemačkog diplomate vezuje se za lansiranje famoznog plana za rešavanje (nerešivog) kosovskog čvora "po nemačkoj formuli".

On će, inače, najpre kao politički direktor u ministarstvu spoljnih poslova u vreme Klausa Kinkela, a potom državni sekretar u Fišerovom ministarstvu, uz Mihaela Štajnera, spoljnopolitičkog savetnika kancelara Gerharda Šredera, biti strateg nemačke spoljne politike kad je reč o Kosovu. S konačnim ciljem da se pokrajina odvoji od Srbije.

Štajner je, inače, ključ uspeha u politici rešavanja kosovskog pitanja po "nemačkom receptu" video u obaveznom "uvlačenju Rusije u čamac". Što je, preko Viktora Černomirdina, i učinjeno.

Zašto su se Nemci tako izričito i radikalno pozicionirali baš na slučaju Kosova?

Jedno od objašnjenja nudi ranije spomenuti autor knjige "Put u rat" Matijas Kincel.

Posebnu ulogu, po njemu, u svemu tome igrala je – istorija. Nemci su bili kivni na Srbiju: Srbi su doprineli nemačkom porazu u dva svetska rata. Formiranje Jugoslavije dovođeno je u neposrednu vezu s nemačkom kapitulacijom.

Nemačka je, konstatuje Kincel, bila "latentno motivisana da izbriše simbol sopstvenog poraza sa geografske karte".

Još jedna fatalna nemačka karta je pred nama. Nju je ovoga puta bacio aktuelni kancelar Olaf Šolc: iako "upakovan" najpre kao ortački plan sa fracuskim predsednikom Emanuelom Makronom, a potom podignut na "evropsku ravan", i ovlašno iščitavanje famoznog plana za rešavanje kosovskog problema, i upoređivanje njegovog teksta sa onim međunemačkim sporazumom iz 1972. godine, otkriva izvorni nemački rukopis.

S neizbežnim, ali još (sasvim) nepredvidivim posledicama…