Makron u Pekingu

Da li su Evropljani posetom francuskog predsednika Emanuela Makrona Pekingu, zaista prelomili: da u politici prema Kini više ne slede, bespogovorno i podanički, sve rigoroznije zahteve i pritiske Vašingtona, na sopstvenu (ogromnu) štetu, kako su to činili, i učinili, u slučaju s Rusijom?

Bilo bi to, ako se ispostavi da je do preloma zaista došlo, ohrabrujuće otrežnjenje pred dramatičnim i drastičnim činjenicama: politički i ekonomski veliki gubitnik iznuđenog "oslobađanja" od ruske zavisnosti (energenti), Evropa bi, ako to učini prema Kini pod američkim diktatom, po "ruskom receptu", sraljala u ekononski sunovrat.

Famoznih deset paketa sankcija Rusiji – najstroža kazna koju je Evropska unija ikad izrekla jednoj zemlji – vratili su se, na fatalan način, kao bumerang. Doskora stabilna i sigurna Evropa postaje politički trusno tle: ekonomski problemi, podivljale cene i inflacija čine svoje.

A sve govori da bi takva evropska politika prema Kini, na šta je gura Vašington, imala još razornije posledice. Tek će se videti koliko će trenutno "otvaranje očiju" pomoći Evropljanima da se, bar donekle, oslobode vazalskog odnosa prema Sjedinjenim Američkim Državama.

Saradnja, makar uz rizike

Makron i njegova saputnica, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, tvrde da su razrešili (bar jednu) dilemu kad je u pitanju politika prema Pekingu: raskid ili saradnja. Opredelili su se, u iznuđenom pozicioniranju zbog rata u Ukrajini, za saradnju, "makar uz rizike". Uz konstataciju: Evropska unija ne sme da okreće leđa Kini, odvajanje od Kine niti je izvodljivo, niti je u interesu Evrope.

Pokazalo se, očigledno, da je "operaciju oslobađanja" od Kine, na čemu, u svojoj politici obuzdavanja velike zemlje izričito, do rigoroznosti, insistira Vašington, lakše planirati nego realizovati bez razornog bumerang efekta.

Matematika je tu, uz sve ostalo, neumoljiva: u Kini se proizvodi 80 odsto svih solarnih panela, 65 odsto litijumskih baterija, 40 odsto sastojaka za proizvodnju lekova, 20 odsto udela u proizvodnji (traženih) poluprovodnika…

Vašington, dakako, neće odustati u svom naumu da, podrivajući evropsku (ekonomsku) poziciju jača svoju. Igrajući, pritom, i kad je u pitanju Kina, dvostruku igru: dok u tome pokušavaju, na sve načine, da ograniče Evropljane, Sjedinjene Američke Države su, uprkos svim diplomatskim tenzijama i napetostima (Tajvan, rušenje kineskog balona…), u 2022. ostvarile rekord u trgovinskoj razmeni između dve zemlje vredan 642 milijarde evra. Uz (veliki) sufictit na kineskoj strani.

Strateška platforma

Prilikom njene poslednje posete Beloj kući, Ursula fon der Lajen je, umesto da razreši aktuelni trgovinski rat između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije (izdvajanjem 370 milijardi dolara za subvencije američkim firmama i firmama koje dođu (registruju se) na američko tle, Vašington em uvodi nelojalnu konkurenciju em, što je još opasnije, "usisava" evropske firme, podrivajući njihove nacionalne ekonomije) s predsednikom Bajdenom utanačivala "stratešku platformu" u konfrontaciji sa Kinom.

Pod parolom samoodrživosti, nezavisnosti i diverzifikacije, Bajden je insistirao da se Evropa potpuno osamostali od Kine u ključnim industrijskim i ekonomskim sektorima, od energije do proizvoda visoke tehnologije.

Gotovo naredbodavno je, u tom smislu, tražio od holandskog premijera Marka Rutea da uvede stroge restrikcije na izvoz čipova u Kinu, a od nemačkog kancelara Olafa Šolca da se ratosilja kineske 5G mreže. Na tom konceptu se pravi "platforama ekonske sigurnosti" za formaciju G7, uz oštre pretnje Kini ako se odluči na vojnu pomoć Rusiji.

Zbog bliske saradnje predsednice Evropske komisije i američkog predsednika na toj platformi su, između ostalog, i potekle medijske priče o podeljenim ulogama evropskog tandema prilikom posete Pekingu i razgovora (četvrtak, 6. april) sa kineskim predsednikom Si Đinpingom: Emanuelu Makronu namenjena je uloga "dobrog" a Ursuli fon der Lajen "lošeg" (strogog) policajca.

Valja uz to dodati: predsednica Evropske vlade je u Peking stigla i kao kandidatkinja (s tim se uveliko spekuliše) za funkciju generalnog sekretara NATO-a. Vojne alijanse kojoj je "tesan" evro - atlantski prostor, s već najavljenim ambicijama i aspiracijama na Dalekom istoku...  

Dijalog je neophodan

Makron je, inače, svoj osporavani (ne samo od strane Amerikanaca) izlet u Peking objašnjavao i opravdavao više političkim nego ekonomskim razlozima, iako su se u šezdesetočlanoj delegaciji nalazili predstavnici najvažnijih francuskih firmi (Erbas, na primer, s pretenzijom da Kinezima proda veliki broj aviona).

Kina, podsetio je Makron u tom kontekstu, svojim bliskim odnosima s Rusijom, a oni su učvršćeni tokom nedavne posete kineskog predsednika Moskvi, može da odigra veliku ulogu u rešavanju sukoba u Ukrajini. Dijalog s vlastima u Pekingu je, stoga, neophodan. Francuski predsednik je tako podsetio na kineski mirovni plan u 12 tačaka (februar) koji Zapad, inače, smišljeno ignoriše.   

U autorskom tekstu za javni servis "Dojče vele", Aleksandar Gerlah (saradnik, između ostalog, Univerziteta u Oksfordu, nekadašnji predavač na Harvardu) upozorava da su "šok i troškovi koji je rat (u Ukrajini) prouzrokovao", kao posledica oslobađanja od ruskog gasa i nafte, "nisu ništa u poređenju s onim što bi moglo da se desi ukoliko bi Sjedinjene Američke Države od svojih saveznika zahtevale da se u potpunosti ekonomski odvoje".

U Briselu je, kaže Gerlah, prevladalo uverenje da Kina možda nije savršena, ali je potrebna i u budućnosti. A politički Berlin se seća finansijske krize iz 2008. godine, kada je Peking pokrenuo investicioni program vredan 460 milijardi evra za puteve i infrastrukturu. Što je bilo dragoceno za izvozno orijentisanu Nemačku.

Na duge staze

Uz podsećanje da je u globalizovanom svetu sve međusobno povezano, ovaj autor smatra da je potrebno stvarati saveze koji imaju smisla "na duge staze". Otuda zaključak: ne treba se odvajati od Kine, ni u dobru ni u zlu.

Toga su, očigledno, svesni lideri najvećih evropskih ekonomija, koji su pohrlili, i hrle, u Peking: nemački kancelar Olaf Šolc je to učinio u novembru (Francuzi su ga kritikovali što je to učinio ishitreno, odlazeće "na noge Siju", neposredno posle kongresa Komunističke partije, uz još veći "greh": činio je to isključivo u nemačkom  interesu), španski premijer Pedro Sančez krajem marta, a sada francuski predsednik Emanuel Makron.

Makron je to učinio u tandemu sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen. Poruka je trebalo da glasi: francuski predsednik, koji ne odustaje od liderske ambicije u evropskoj familiji, eto, za razliku od nemačkog kancelara, ne misli samo o nacionalnim, nego i – evropskim interesima...