Suze Kondolize Rajs

Angela Merkel je priznala da je tokom (famoznih) pregovora u Minsku igrala dvostruku, dvoličnu, igru fingiranim sporazumom: Kijevu je, "kupovinom" vremena, data prilika da se vojnički osposobi i naoruža "do zuba".

Priznanje je delovalo istovremeno šokantno i otrežnjujuće: kako, uopšte, posle toga verovati u tvrdo zadatu nemačku, i zapadnjačku, reč. I još tvrđe potpisan sporazum!

Da li je bivša nemačka kancelarka i 2008, na čuvenom NATO samitu u Bukureštu spasavala, i spasila, Ukrajinu sprečavajući njen ulazak u zapadnu vojnu alijansu? I bila, u tom času, "vidovitija" od (tadašnjeg) američkog predsednika Džordža Buša mlađeg, koji je na tome izričito i žestoko insistirao.

Angela Merkel i sada brani tu svoju odluku. Ne samo zbog činjenice da je Ukrajina, na pitanju ulaska u NATO, bila tada resko i duboko podeljena zemlja. Znala je, kaže, da bi to Putinu pružilo razlog da je, za jednu noć, uništi. A ona je, po svaku cenu, to želela i htela da izbegne i spreči.

Veliko istraživanje nedeljnika "Špigl" o tome šta se zaista zbivalo pre i tokom NATO samita u Bukureštu ("konsultovan" je veliki broj učesnika, memoarska štiva nekih od njih, doskora tajni arhivski dokumenti iz evropskih centara i Vašingtona) deluju kao politički triler.

A sve je tu. Zakulisne igre. Trikovi i obmane. Zapaljive i žučne rasprave. Pretnje i ucene. Opaka (međusobna) optuživanja. Erupcije nesputanog gneva. I besnog (histeričnog) plača.

Bukurešt je bio, konstatuje "Špigl", samo vrhunac i završni čin političke drame koja je prethodila čuvenom samitu koji je održan od 2. do 4. aprila (od srede do petka) 2008, u jednoj "od najvećih zgrada u Evropi", s konferencijskim salama "veličine pola fudbalskog igrališta". Zapadnim liderima se, na kraju samita (čekali su da se pojavi "čitavih četrdeset minuta") pridružio ruski predsednik Vladimir Putin.

Liderima alijanse Putin je tom prilikom nedvosmisleno stavio do znanja da je Ukrajina "vrlo komplikovana država", sastavljena od poljskih, čehoslovačkih, rumunskih i ruskih teritorija, s velikom ruskom zajednicom. Osvrnuo se posebno na situaciju s Krimom i načinom na koji je, odlukom Politbiroa, bespravno pripojen Ukrajini. A onda je sledilo izričito upozorenje: NATO članstvo ugrozilo bi opstanak Ukrajine.

Oni koje je to upozorenje alarmiralo, gledali su u američkog predsednika. Buš je, međutim, ćutao: neposredno po okončanju samita putovao je u Soči, u poslednju državnu posetu Rusiji, pa je, preventivno, hteo da izbegne bilo kakvo sporenje s Putinom. Ruski predsednik je u Sočiju bio još direktniji. Prema "Špiglu", rekao je: "Ti, Džordž, znaš da Ukrajina nije država..."

"Dramski zaplet" kao uvod u bukureštanski samit nastao je, inače, u "ringu" između američkog predsednika Džordža Buša i nemačke kancelarke Angele Merkel.

Buš je bio čvrsto obećao Ukrajincima da će, bez odlaganja, na samitu biti upaljeno zeleno svetlo za bespogovorni i brz ulazak njihove zemlje u NATO. Merkelova se usprotivila.

Američko-nemački duel oko Ukrajine oštro je podelio članice NATO familije. Uz Ameriku su se svrstale sve baltičke i srednjoevropske zemlje. Ni Nemačka nije bila sama. Uz snažnu podršku Francuza, na njenoj strani su se našle zemlje Beneluksa, Španija, Portugal, Italija, Norveška, čak i dotad najverniji saveznik Vašingtona, Velika Britanija.

Da bi otklonili nemački otpor i prinudili zvanični Berlin da prihvati "Bušov kurs", Amerikanci su uključili, piše "Špigl", sav diplomatski repertoar, s pretnjama, trikovima i "šarmiranjem".

Ilustrativna za ovo poslednje je epizoda sa glavnim spoljnopolitičkim savetnikom Angele Merkel Kristofom Hojzgenom: kad se saznalo za (turistički) dolazak njegove porodice u Vašington, hitro je upriličeno da razgledaju Belu kuću, pri čemu se, "slučajno" i u "prolazu", tu našao lično njen "domaćin", predsednik Buš.

U raspodeli poslova, državna sekretarka Kondoliza Rajs ustremila se na njenog nemačkog kolegu Franka-Valtera Štajnmajera (danas šefa države). Ushićeno mu je predočila kako je hladni rat okončan i "da je Rusija u njemu poražena".

Nemac, primećuje "Špigl", nije bio spreman da deli i prihvati Kondolizin "trijumfalizam". Ostao je (tada još čvrsto), kao socijaldemokrata, na liniji Brantove istočne politike i građenja mostova s Moskvom.

Štajnmajerovo ministarstvo spoljnih poslova sročilo je platformu za samit u Bukureštu, s naglaskom da se po svaku cenu "minimalizuju opterećenja u odnosima sa Rusijom". Već je bilo dosta tačaka na kojima je između Zapada i Moskve varničilo – posebno oko Kosova – pa je, po Štajnmajeru, bilo neuputno "otvarati nove konflikte".

Kad je misija Rajsove doživela neuspeh, u arenu je uskočio predsednik Buš. Tri puta je, pred samit, nazvao Merkelovu, kako bi slomio njen otpor. Mobilisao je još neke zapadne lidere da mu u tome pomognu.

Kancelarka je to prozrela pa ih je uvek pitala "zovu li po Džordžovom nalogu". Prenela je to u jednom od telefonskih razgovora američkom predsedniku. Uz opasku da je njoj svejedno, kad je reč o toj temi (Ukrajina i NATO) zove li on, ili oni koje je angažovao: njen stav ostaje nepromenjen.

Samitu lidera prethodio je sastanak ministara spoljnih poslova. I nova, za Nemce, drama. Na Štajnmajera su se sručile frontalne kritike. Rajsova i šefovi diplomatija zemalja Srednje Evrope su žučno reagovali na njegovu opasku da Gruzija ne može u NATO zbog nerešenih konflikata sa dve provincije. Ukazujući na "nemačku nezahvalnost", podsetili su Štajnmajera da je NATO prihvatio 1955. godine Zapadnu Nemačku, usred nemačke podeljenosti.

Najoštriji u napadima bio je poljski ministar Radek Sikorski, nekadašnji novinar, koji je dugo živeo u Sjedinjenim Američkim Državama i radio za jedan tamošnji institut.

Učesnici ovoga skupa sećaju se, piše "Špigl", da je Sikorski politiku Merkelove i Štajnmajera prema Moskvi uporedio sa paktom Hitler-Staljin. Sam Štajnmajer je, neposredno posle samita, konstatovao da mu je to bila "najteža noć" u diplomatskoj karijeri.

Drama koja je sutradan usledila u predvorju dvorane u kojoj su zasedali lideri, otkrila je pravi razlog američkog NATO angažmana oko Ukrajine. Glavni akter nove drame bila je Kondoliza Rajs. Najpre je, pred kancelarkinim savetnikom Hojzgenom, optužila Nemačku što onemogućava Gruziji i Ukrajini članstvo u Alijansi, od čega je sama najviše profitirala.

A onda je državna sekretarka otkrila karte: Rusija sama je samo jedna država. Rusija plus Ukrajina i Belorusija postaje imperija. To se ne sme dozvoliti. Rusija će onda "agresivnom spoljnom politikom" opet pokušati da uspostavi hegemoniju u i nad Evropom…

Kad je i Hojzgen ostao neumoljivo tvrd i na te argumente, Kondoliza Rajs je briznula u nekontrolisan plač. Jedan od "svedoka" okarakterisao je novinarima "Špigla" njen plač kao "suze nekontrolisanog besa". Psihijatri bi našli precizniji i adekvatniji termin.

Kad je stigla poruka iz francuske delegacije da će predsednik Nikola Sarkozi čvrsto stati uz Nemačku, Merkelova je bila izričita: resko ne odluči da se Ukrajina i Gruzija prime u NATO.

Amerikancima je ostalo samo da spasavaju obraz i čast svog predsednika: isposlovali su da se nemačka kancelarka bar saglasi sa formulacijom iz završnog kominikea da će Ukrajina biti primljena u alijansu. Makar bez čvrstog obećanja kako i kada.

Sadašnji predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski, osokoljen podrškom sa zapadne strane, insistirao je da se njegova zemlja, hitno i neizostavno, primi u NATO. Ili bar precizno odredi datum kad će biti pozvana.

To obavezujuće preciziranje izostalo je, međutim, i na poslednjem NATO samitu u Viljnusu. Iako tamo, ovoga puta, nije bilo Angele Merkel...