Sudbinski dan nemačke istorije
Neke nacije, i države, imaju datume u svojoj istoriji, koji se, kao prelomni i sudbinski, ponavljaju. Za nas je to, iz više razloga, vidovdanski 28. jun. U raznim varijantama i različitim vremenima. Sudbinski za Nemce i Nemačku, a posledično, u nekim slučajevima i za ceo svet, to je 9. novembar
Posle teškog ratnog poraza i pada monarhije, socijaldemokratski političar Filip Šajdeman uzviknuo je 9. novembra 1918, s balkona Rajhstaga: "Živela Republika Nemačka!"
Adolf Hitler je, 9. novembra 1923. iz minhenske pivnice, pokušao državni udar. Pučistički kaplar poslat je na robiju. Deset godina kasnije domogao se (legalnim putem) kancelarskog trona. I neprikosnovene, razarajuće moći - koju godinu kasnije gurnuo je svet (i sopstveni narod) u dotad najveću katastrofu.
Nemci su pre neki dan obeležili osamdeset pet godina od "noći porazbijanih stakala", stravične "Kristalne noći", 9. novembra 1938. godine. Ona je predstavljala programirani pogrom Jevreja širom Nemačke i Austrije. I uvertiru u Holokaust.
Te noći krvavog nacističkog pira ubijeno je, po podacima izraelskog Jad Vašema, (najmanje) devedeset Jevreja, uništeno 7.500 jevrejskih radnji i fabrika, spaljene sinagoge a 30.000 uhapšenih nesrećnika poslato u koncentracione logore Dahau i Buhenvad.
Osamdeset pet godina posle pogromaške „Kristalne noći“, malobrojna jevrejska zajednica u Nemačkoj živi (opet) u strahu. Paničnom, posle rata između države Izrael i palestinskog Hamasa, iako je antisemitizam u ovoj zemlji poprimao dramatične razmere i pre ratne eksplozije na Bliskom istoku. Poodavno je, naime, na ulicama nemačkih gradova nošenje (jevrejske) identitetske "kipe" postalo veoma riskantno.
Kancelar Olaf Šolc i prvi čovek jevrejske zajednice u Nemačkoj Jozef Šuster obeležili su dan sećanja na „Kristalnu noć“ u berlinskoj sinagogi: ona je u oktobru bila napadnuta…
Sumorna senka bliskoistočnog sukoba podastakla je u ovoj zemlji, u isto vreme, potencijalno eksplozivni antisemitizam i islamofobiju. Ključa na ulicama. I u školama. Škole u Berlinu ovih dana zajedno obilaze jevrejski rabin Elijas Draj i muslimanski imam Ender Četin. Pozivaju nas, kažu, kao vatrogasce, kad izbije požar…
Šef države Valter Frank Štajnmajer shvatio je da bi vrag mogao da odnese šalu. Oranizovao je, pre neki dan, okrugli sto s temom „Rat na Bliskom istoku: za miran suživot u Nemačkoj“, na koji je pozvao jevrejske i muslimanske prvake.
Ako prethodno spomenuti datumi izazivaju sumorna nemačka sećanja, sećanje na jedan 9. novembar obasjan je jarkim bojama: 9. novembar 1989. kada je pao Berlinski zid. I otvoren put ka (ponovnom) nemačkom ujedinjenju.
Bio sam, kao stalni dopisnik "Politike" iz (tada) Zapadne Nemačke, neka vrsta neposrednog svedoka onoga što se, haotično, zbivalo te zaista istorijske noći: rušenjem famoznog Zida, drastičnog simbola Hladnog rata, srušen je jedan svet.
Srušen je, naime, svet koji je počivao na blokovskoj "ravnoteži straha". Zamenio ga je, raspadom Varšavskog pakta (i potonjim rastakanjem Sovjetskog Saveza), unipolarni svet. I "strah od neravnoteže". Na sceni je ostala jedna supersila, SAD, bez repera i orijentira, opsesivno obuzeta paklenim trijumfalizmom pobednika i hegemonijalnim ambicijama, s (prevashodno fatalnim) posledicama koje traju. I još će potrajati.
Rušenju Zida prethodile su, inače, masovne demonstracije istočnih Nemaca koji su zahtevali demokratizaciju okoštalog birokratskog sistema. I pre svega, slobodu putovanja iz (gotovo hermetički) zatvorene zemlje. Građani Nemačke Demokratske Republike mogli su, naime, kao turisti, da putuju isključivo u zemlje istočnog bloka. Hiljade njih iskoristilo je i tu priliku za opsedanje zapadnonemačkih ambasada u Pragu i Budimpešti. Bez želje da se vrate u domovinu.
Moglo se tih dana i nedelja naslutiti da se nešto ozbiljno iza brda valja. Niko, međutim, nije računao sa padom Zida. Bilo je to veliko iznenađenje i za lidere najmoćnijih država, SAD i (još postojećeg) Sovjetskog Saveza i njihove takođe moćne obaveštajne službe.
Džordž Buš (stariji) saznao je, kaže, za događaj u noći 9. novembra iz medija. Mihaila Gorbačova su tek ujutru obavestili (nisu smeli da ga bude) o dramatičnim dogđajima u Berlinu.
A Berlinski zid, za koji je tadašnji lider Istočne Nemačke još verovao da će "večno" ostati i opstati, te noći je - iako sve to deluje neverovatno i apsurdno - učinila izlišnim (fizički je monstruozna građevina uklonjena tek znatno kasnije) jedna nepromišljeno izrečena reč!
Partijsko rukovodstvo Istočne Nemačke, uzdrmano masovnim protestima, odlučilo se da "otvori ventil" i liberalizuje režim putovanja. Na sednici Centralnog komiteta doneta je tog dana odluka: građani će moći, bez velikih peripetija, da odu u Zapadnu Nemačku i, što je za ovu priču i događaj posebno važno, zapadni deo takođe podeljenog Berlina.
Odluka je trebalo da stupi na snagu sutradan, 10. novembra. Nju je, ne sačekavši kraj zasedanja najvišeg partijskog foruma, trebalo da saopšti član Politbiroa, šef partijske organizacije glavnog grada, Istočnog Berlina i glavni urednik partijskog dnevnika "Nojesdojčland" Ginter Šabovski.
Šabovski je o tome obavestio domaće i strane novinare – a zbivanja u njegovoj zemlji tih nedelja bila su "svetska tema" – na kraju monotone konferencije za štampu.
Dopisnik italijanske novinske agencije Ansa pitao je Šabovskog: "Kada odluka o slobodnom prelasku graničnih prelaza stupa na snagu?" Uočljivo zatečen, iskusni političar je preturao po papirima koji su mu bili pripremljeni za konferenciju a onda izrekao tu "sudbonsonu reč" - odmah.
Sve svetske agencije su, u razmaku od nekoliko minuta (najbrži je bio Rojters) obnarodovale da građani Istočne Nemačke mogu odmah, bez ikakvih smetnji i peripetija, da putuju u inostranstvo.
Pratio sam te večeri sednicu zapadnonemačkog parlamenta koji je zasedao u Bonu. Kad je stigla vest s konferencije Gintera Šabovskog, poslanici su spontano ustali i zapevali nemačku himnu. Shvatili su, očigledno, da je ponovno ujedinjenje samo pitanje dana.
Tadašnji kancelar Helmut Kol se te noći našao u zvaničnoj poseti Varšavi. Njegov bliski saradnik Eduard Akerman mu je telefonirao: "Gospodine kancelaru, držite se čvrsto za stolicu, ruši se Zid". Kancelar nije mogao da veruje. U toku je televizijski prenos istorije uživo, rekao mu je Akerman. Kol je prekinuo posetu i hitno se vratio u zemlju.
Građani Istočnog Berlina su najpre s nevericom primili vest. Potom je krenula lavina. Zatečenim policajcima i vojnicima na graničnim prelazima nije ostalo ništa drugo: pod pritiskom desetina hiljada ljudi koji su hrlili na zapadnu stranu, podigli su rampe.
Iako još (fizički) nenačet, Zid je, sa čitavim sistemom prepreka, kao najbolje čuvana granica na svetu, postao sasvim izlišan.
Nada Egona Krenca, Honekerovog naslednika, da će mu u pomoć priskočiti Gorbačov, i uspostaviti stari red i poredak, pokazala se kao velika zabluda. Rusija je u tom trenutku imala moćnu i dobro opremljenu, motorizovanu armiju, nekoliko stotina hiljada vojnika, na tlu Istočne Nemačke.
Naredba iz Moskve je, međutim, glasila: neka voska ostane u kasarnama...
