Smrt i njeni hirovi

U tradicionalnim kulturama, oko teme smrti se stvara svojevrstan tabu. Naša digitalna epoha tu je, barem na najpovršnijem nivou, drukčija. Globalno poznate figure bez političke težine ispraćaju se rutinskim „RIP legendo“. To je banalno, ali ne i preterano negativno.

Kad je, međutim, riječ o osobama čak i minimalno kontroverznim, situacija biva mnogo kompleksija. Smrt je tako učinila da manje-više u isto vreme u fokus pažnje javnosti dođu dve osobe između koje tokom njihovih života nije bilo ikakve međusobne veze. Najpre je dvanaestog decembra umrla Latinka Perović, a zatim je, četiri dana kasnije, preminuo Siniša Mihajlović.

Latinka Perović bila je istoričarka i bivša političarka. Doživela je poodmakle godine; nadživela je, dakle, prosečan i očekivani životni vek. Umrla je oko dva meseca nakon svog 89 rođendana. Siniša Mihajlović bio je sportista, fudbaler; umro je relativno mlad, oko dva meseca pre svog 54 rođendana.

Oboje su u svojim oblastima bili jako uspešni. Oboje su imali veliki broj obožavalaca, a naravno i određen broj osporavatelja. Sve je to normalno i spada u, kako se to kaže, rok službe; sve dok ne dođe do vanredne situacije kakva je smrt. Da se razumemo, kad čovek umre, niko ga više ne može povrediti. Moguće je, međutim, povrediti druge ljude, pokojnikove bližnje, koji su po pravilu, ranjiviji što je smrt recentnija.

Kurtijeva čitulja

Nažalost, takve svinjarije se sve češće dešavaju. Nisu ih izbegli, na uglavnom slične, ali ponešto i različite načine, ni Latinka Perović, ni Siniša Mihajlović. To je najočitije bilo po društvenim mrežama, ali ovde ćemo stvar ilustrovati preko tradicionalnih medija.

Pojedini mediji su tako ispratili Latinku Perović citirajući ožalošćene koji im nisu posebno dragi. U „Večernjim novostima“, primera radi, objavljeno je da je Aljbin Kurti ovako tvitovao: „Žalim zbog smrti Latinke Perović, intelektualke, istoričarke i političke naslednice D. Tucovića. Veliki um i hrabro srce, usuđivala se da govori istinu vlastima u bivšoj Jugoslaviji i sadašnjoj Srbiji i da pokazuje kako bi mirni odnosi sa susedima izgledali u budućnosti“. Vest je dopunjena ovako: „Podsećamo, Latinka Perović ostaće upamćena po brojnim antisrpskim izjavama. Tako je svojevremeno izjavila da 'Srbi moraju prestati sa kulturom ubijanja'“.

Forsiranje Arkana

Ovakva selektivnost je u najmanju ruku tendenciozna i u određenom smislu je usporediva sa načinom na koji su različiti regionalni mediji prokomentarisali smrt Siniše Mihajlovića.

Određenim sarajevskim i zagrebačkim portalima, naime, njegova smrt je bila povod za nekakvu vrstu tekstualnog „portreta“ gde su u centru pažnje bile kontroverze: „Mihajlović je bio poznat kao beskompromisan fudbaler, a takav je često bio i u političkim stavovima. Rođen u Vukovaru, od majke Hrvatice i oca Srbina, postao je simbol posleratnih sportskih trzavica. Ovako je pričao o zbivanjima u ratu za 'Gazetu delo sport' 2019. (...) 'Svi ratovi su odvratni, ali bratoubistvo koje smo mi proživeli u bivšoj Jugoslaviji nešto je najgore što se može dogoditi. Prijatelji koji su pucali jedni na druge, slomljene porodice. Video sam kako moj narod pati, gradovi su uništeni, svi pobijeni. Moj najbolji prijatelj je uništio moj dom. Moja mama je Hrvatica, otac Srbin. Kada su se preselili iz Vukovara u Beograd, mama je zvala svog brata Ivu i rekla mu da dođe u našu kuću. A moj ujak je rekao ‘Što si odvela muža? Ta srpska svinja je trebala ostati tu da ga zakoljemo.’ Takva vam je bila tadašnja klima.' (...) 'Arkanu sam dao čitulju. Bio mi je prijatelj, bio je vođa navijača Crvene zvezde. Uvek se ponašao dobro prema nama, igračima iz kluba i reprezentacije. On je čak uhvatio mog ujaka Ivu i spasio ga. Hteli su ga ubiti, ali Arkan nije dao. Nazvao me na telefon odmah. O Arkanu sam pričao puno puta. O tome da sam ga poznavao pre rata, o tome da sam osudio njegove zločine, ali i o tome što je on predstavljao za Srbe u tom trenutku. Moraju proći barem 20 godina kako bismo mogli objektivno procijeniti što se dogodilo. Bilo je to razarajuće za sve. Ovo što ja kažem, isto mogu reći Hrvat, ili Bosanac. Proživeli smo ludilo istorije'.“

Nije problem potencirati kompleksnost ljudskih karaktera. Ljudi nisu crno-beli, svi smo krvavi ispod kože. Postoji samo problem kad se to radi u trenutku nečije smrti, pre nego što je osoba i sahranjena. I ponovo, ne toliko radi nje, koliko radi onih koji su je voleli i vole je. U tom smislu, naročito je važno sačuvati makar obrise principijelnosti.

U vremenu dok se raspad Jugoslavije neposredno dešavao, mnoge poznate ličnosti, umetnici, sportisti, estradnjaci, naročito zavičajno vezani za neuralgične tačke tog raspada, znali su da daju neoprezne i nepromišljene izjave. To ne treba zaboravljati, ali isto tako tim činjenicama treba „baratati“ oprezno.

U trenutku odavanja počasti čoveku koji je umro mlad, i za zagrebačke i za sarajevske medije, bilo bi bolje da su se fokusirali na način na koji se od svog predratnog prijatelja oprostio Fred Matić, odnosno na celu priču o međusobnom odnosu Mihajlovića i Zlatana Ibrahimovića koju potonji opširno opisuje u svojoj autobiografiji. To bi bilo i dostojno i dostojanstveno.