Pritajene senke i žižak svetoga plamena
Dobri tekstopisci iz sfere popularne muzike često su pod uticajem pesnika. U jugoslovenskom rokenrolu ima primera da su otpevane neke konkretne pesme "klasičnih" pesnika: postoji veza između jedne pesme Tina Ujevića i jedne koju je otpevao Vlada Divljan
U srpskom jeziku, za razliku od, recimo, engleskog, ista reč označava i tekst u stihovima koji se čita i tekst koji se uz melodiju peva. Kad nekog pitaš koja mu je omiljena pesma, to zapravo može zvučati zbunjujuće: odnosi li se pitanje na domen Dučića i Rakića, odnosno Pope i Pavlovića, ili pak Bore Đorđevića i Momčila Bajagića, odnosno Đorđa Balaševića i Milana Mladenovića. Dobri tekstopisci iz sfere popularne muzike često su pod uticajem ovog ili onog pesnika. U jugoslovenskom rokenrolu ima i primera da su otpevane neke konkretne pesme "klasičnih" pesnika. Posebno lep primer je, recimo, "Baš Čelik" Jure Kaštelana u izvedbi grupe "Zabranjeno pušenje".
Postoje, međutim, i primeri kad se neke pesme simbolički "rimuju", kad nije nužno da je jedna direktno uticala na drugu, ali opet iz obe se naslućuje slično osećanje sveta. Jedne od tih "paralela" se često setim. To je link između jedne pesme Tina Ujevića i jedne koju je otpevao Vlada Divljan. Ujevićeva pesma je napisana u vreme dok još besni Prvi svetski rat, a posle Oktobarske revolucije. Ovaj okvir je dosta precizan, tačan i ilustrativan.
Ujevićeva pesma zove se "Rusiji Rusija" i počinje stihovima: "Majko svom plemenu kakvu ja sam snio/ u bujne večeri i predzorja vruća,/ vladaj našim grčem, krvava Rusijo,/ caruj dušom našom, Velika Buduća;// jer ako se ruši kamen sa kamena,/ i ako tvoj dvorac ponire stubokom,/ još se čuva žižak svetoga plamena,/ kao biser tajne, u srcu dubokom".
Prvobitno je objavljena u listu "Zabavnik" na Krfu. Od nje je njen autor imao velika očekivanja, a kasnije se samo lepo uklopila u njegova sabrana dela.
Pesma "Rusija" osvanula je godine 1982, na ključnom albumu Idola "Odbrana i poslednji dani". Ta Divljanova pesma ide ovako: "Bakićeva ulica već je zaspala/ senke se pritajile, svetlost usnula/ naša tiha soba se tek probudila/ naša tiha soba je zatreperila// Ja sam još studirao, ona je radila/ noću sam joj čitao A. Fadejeva/ nekad bi se čudila dobrim pesmama/ nije mi dopuštala da se zamaram.// Nama Nova godina ništa nije donela/ kao da se zbunila il' se rugala/ nama nova godina ništa nije donela/ po nebu smo tražili svetlost Vostoka// Imala je snažnije ruke nego ja/ imala je snažnije ruke nego ja/ nije mi dozvolila da je savladam/ nije mi dopustila da je savladam".
Rane osamdesete bile su vreme kad je o popularnoj muzici i rokenrolu pisano više nego danas, ali je ipak stav Nikole Krivokuće iz naše epohe možda najsugestivnije sumirao atmosferu ove pesme: "'Rusija' donosi tu nežnu harmoniju – A-mol, D-mol, G, F, C i taj divan gitarski pasaž, od one vrste kakve samo Divljan pravi. Tek na kraju, dakle, dolazi ta pesma: bas linija koja zvuči kao da je puštena unatrag, mnoštvo zvukova i zvrkova koji pesmi daju neozbiljan ton bez obzira na njen tempo i taj zvuk tramvaja na polovini pesme, koji će za mene uvek biti zvuk skretanja pod Kalemegdanom, prekoputa francuske ambasade, gde šina zavija a zatim ispravlja, tako da vozač konačno može da nagazi papučicu uz Parisku ulicu, ka Biblioteci. No, tu se krug zatvara – i priče se ponovo uliju u jednu: koliko je gotovo nemoguće da je taj zvuk za pesmu snimljen upravo na tom ćošku, toliko je te 1982. bilo neverovatno da će taj tramvaj voziti baš Zdenko, basista 'Idola', svega nekoliko godina nakon objave 'Odbrane' ...".
Tin Ujević je u svemu bio lik ispred svog vremena: "Vasiona majko gustih pokrajina,/ tvoje srce žarko grije cijelu zemlju,/ u čovjeku svakom ima rodna sina/ anđeo Slavenstva u starinskom Kremlju;// ali ništa slavno, ništa tako moćno/ od Istoka rujna do rujna Zapada,/ kao, i u vrijeme sutonsko i noćno,/ probuđena svjesna i iskonska Nada".
O citiranoj Ujevićevoj pesmi, Miljenko Jergović je zabeležio i ovo: "Tin Ujević je, naime, napisao najljepšu pjesmu našega jezika posvećenu Rusiji. Kao i sve pjesme o toj nevjerojatnoj zemlji, o toj kosmogoniji od zemlje, tako je i ovo ljubavna pjesma. Može se voljeti žena i da ta ljubav bude velika, može se i Bosna voljeti, i Srbija kao što je Srbiju volio Oskar Davičo, može se, jednako, voljeti svaka od dvjestotinjak zemalja članica Ujedinjenih naroda, ali nijedna ljubav prema ženi ili zemlji ne može biti tako velika i pretjerana kao ljubav prema Rusiji. Tko god je Rusiju volio, pretjerano ju je volio, i skupo je takvu ljubav plaćao. Ljubav prema Rusiji sudbinska je i tragična, uvijek završi s iskopanom lobanjom, s ludilom i s crnim olovnim plombama. Ali Ujevićeva pjesma 'Rusiji Rusija' pretjerivanje je u nečemu što je samo po sebi pretjerano. Pretjerivanje, uz takav pjesnički dar, kakav je bez usporedbe u ovome jeziku."
Vlada Divljan bio je dovoljno načitan čovek da je mogao znati ovu Ujevićevu pesmu, ali je umesto da o njoj piše, napisao svoju. Neki od motiva prve prelili su se tako možda u drugu pesmu. "Žižak svetoga plamena" iz druge strofe Tina Ujevića ogleda se u "senkama koje su se pritajile" iz drugog stiha Divljanove pesme. U Divljanovoj pesmi se nezaboravno prizivaju izvesni Bakić po kojem se zove izvesna beogradska ulica, te pisac A. Fadejev. Bakić je, ispostavlja se, Vojislav Bakić rođen 1847. godine, dok je A. Fadejev zapravo Aleksandar Aleksandrovič Fadejev, pisac čije delo, čak i u kontekstu prevoda na srpski, simbolički predstavlja jedno jedinstveno i specifično generacijsko iskustvo.
Između ove dve pesme stalo je šest i po decenija, blizu jednog životnog veka, dakle, ali u obe pesme se na sličan način prepliću sugestivnost i blagost što će biti bliske i današnjem čitaocu, odnosno slušaocu.
