Intervju: Otac Petar - Ruski vojnik je zagledan u nebo

Pravoslavni sveštenici u crnim mantijama su figure koje, izuzimajući vojnike, valjda jedino možete sresti na liniji fronta dugačkoj oko 1.000 kilometara.

Oca Petra poznaju svi komandanti, a on u dušu borce koji su 2014, kada i on, stupili na dužnost. Oni da ratuju na zemlji, on da im daje duhovne koordinate.

Ne samo da je svedok jednog burnog istorijskog vremena, već ga njegova dela i uloga u ovom ratu čine vrednim svedočanstvom. Zahvaljujući njegovom angažovanju, otvorena su četiri štaba sveštenika-dobrovoljaca, u Zaporožju, Hersonu, Lugansku i Donjecku.

Na zahteve komandanata, oni odlaze na položaje - blagosiljaju, pričešćuju, ispovedaju i krste borce. I, kada je potrebno, teše. Tako je svaki dan.

"Često se dešava da je reč o hitnom pozivu, na primer, sa Zaporoškog fronta. Zatim pozovu iz Svatova, koje se nalazi na sasvim drugom pravcu. Sveštenici-dobrovoljci prelaze po 700 kilometara dnevno. Oni, kao hitna pomoć, rade po pozivu".

Sa njim razgovaramo o vezi između Boga i rata, o profilu i duši ruskog vojnika, podvizima i stradanju, te Zaharčenku, Giviju i Motoroli.

Svakodnevno obilazite front. Šta zatičete na liniji gde se vode borbe - kakve su unutrašnje građe ljudi za čiji je život neraskidivo vezana i smrt?

Ponekad vidimo tugu, ponekad radost. Različiti su utisci o frontu. Kao kada kod boraca pre ispovesti i pričešća osetite jedno stanje duha, a posle ispovedanja i pričešća, nešto sasvim drugo. Radost i osmeh su tu.

Stoga je sveštenik na frontu ono što je danas najpotrebnije našem vojniku. Jedino on može duhovno nadahnuti našeg vojnika. Zato smo tu, sa željom da budemo sa vojnikom, jer mi volimo ovog vojnika i ne možemo bez njega. To je već neraskidivo povezano sa našim životima. Što se mene tiče, tu sam od 2014. godine.

Dodao bih i da tamo gde se vode borbe na prvoj liniji, tu je, naravno, sasvim drugačija situacija. Na trećoj liniji fronta - vojnici su mirni, zamišljeni, nemaju takve gubitke... Imaju sasvim drugačiji način života.

Što se tiče prve linije, gde se vode vatrene borbe, tu je, naravno, zbrka, strah u očima, užas. Ali u isto vreme, postoji hladnoća svojstvena vojniku - hladnokrvnost. Ovo se takođe dešava.

Ali naš zadatak je da pomognemo da vojnik pre svega ostane čovek, kako bi i posle rata bio koristan Gospodu Bogu i našem društvu, mogao da odgaja decu i zasnuje porodicu.

Jer rat menja ljude na mnogo načina. Unutrašnja struktura ljudi u ratu se menja. Apsolutno. Ako ranije nisu primećivali ljude, pa ni komšije, danas tamo žive kao braća, spremni da se žrtvuju i polože život jedan za drugog. Oni su zagledani u nebo.

Šta je to što najdublje uznemirava vojnika na frontu - strah, smrt, ubistvo, uspomene…?

Strah je prisutan, ali to je tek prvi utisak. Svaki vojnik oseća strah, i mnogi prilaze sa pitanjem: "Oče, plašimo se, šta da radimo? Kako možemo da se spasimo?"

Drugi utisak je smrt. Kada vide smrt, u njima zavlada tišina i oni postaju veoma nekomunikativni. Odnosno, odjednom nestane ono što su ranije imali – smisao za humor, šale i ironična zapažanja ih prvo napuštaju. Postaju ozbiljniji.

Ubistvo? Naravno da ih pomisao na ubistvo uznemirava, ali reći ću da retko ko priđe sa pitanjem: "Oče, zar je greh ubiti? Kako ćemo mi opstati?"

Svima kažem da njihovim rukama Gospod danas uništava zlo na zemlji. Na nesreću, Gospod Bog mora to da uradi, jer se voljom Božijom sve dešava, pa i rat. To je dozvoljeno voljom Božijom, a možda i blagodaću. Uostalom, ne zna se šta bi bilo da nije bilo rata.

Ubistvo, naravno, povređuje ljudsku dušu i svi vojnici posle rata moraju da prođu neku vrstu duhovne rehabilitacije. Razgovarali smo o tome. Rekao sam im: Ako se tokom rata stalno ispovedate i pričešćujete, onda vam rehabilitacija neće biti potrebna u budućnosti. Zato što postajete duhovno usklađeni i počinjete da razumete. Nećete imati tvrdo srce i nesrećnu dušu koje biste imali ukoliko ne bi vodili duhovni način života.

Da li se Bog najbolje vidi iz rova?

Što se tiče Boga, da, to je istina.

Posetio sam vojnike iz Novosibirska, Krasnojarska, Kemerova – sibirskih oblasti, gde ima mnogo pagana i ateista.

Jedinica tek formirana od mobilisanih momaka – oni veoma ambiciozni, smeju se, prepričavaju otrovne anegdote, sve je naoko u redu...

Počnete da im pričate o veri, o pokajanju, i pred tolikom hladnoćom - odstupite. Oni ne žele da čuju. Ali nakon povratka sa prvih linija gde su učestvovali u borbama i izgubili prijatelje, zatičete potpuno drugačije ljude. U njima se rodilo snažno osećanje vere, uverenje da je molitva štit od smrti, zaštita.

Većina, više od 90 odsto vojnika, kaže da su, pre nego su zakoračili u ovaj pakao, u ovaj rat, imali potpuno drugačiji pogled na svet. Čak i kada su bili u vojsci, viđali smo, kažu, druge mrtve vojnike... Ali kada su sami postali učesnici u ratu, u rovovima se njihov pogled izoštrio – od tada na život gledaju na sasvim drugačiji način.

Jer tamo je život obezvređen, a u stvari život je jedna od najdragocenijih stvari za čoveka. 

Koliko su ljudi u uniformi spremni da otvore dušu i podele svoja sećanja i osećanja? 

Sećanja su živa u čoveku, i vojnik u ratu, svestan činjenice da bi sutra mogao da umre, želi mnogo toga da kaže, da ispriča. Zato morate da ih slušate.

I inače, ovo je jedan od najboljih psiholoških pristupa vojniku – pre nego što mu nešto kažete, morate ga saslušati. Ali vojnik neće govoriti dok ti to ne uradiš.

Iz svoje prakse – kada počnem da komuniciram sa njima, počinjem u formi pitanje-odgovor: Ko si ti, kako se zoveš, kako se zovu tvoja deca, a kako se zovu tvoji roditelji, za koga si učio, kako ti je to pomoglo, zašto ratuješ? A zašto dobrovoljac? Zašto mobilisan? Šta je za tebe rat i kako ga razumeš?

I kada počne da odgovara na pitanja, vidite da ne razume sve, onda počnete da mu objašnjavate. I on upija, jer vi slušate, vi ne držite slovo.

Dakle, vojnik, naravno, treba da govori o svojim sećanjima. Mnogo je toga vezano i za rat, njihova čudesna spasenja, kako ih je Gospod spasao, kako je granata letela a nije eksplodirala, ili kako su tenkovi pucali, a oni, milošću Gospoda, iako spremni na smrt, preživeli. Mnogo je takvih trenutaka.

Kako je ruska vojska obeležila Uskrs?

Radosno, vojnici su dobili uskršnje kolače. Obišao sam nekoliko pravaca – svuda se krste, raduju, neki pevaju "Hristos Voskrese". To je hrišćanski duh.

Pa čak i naši muslimani odgovaraju "Vaistinu voskrese", takođe se raduju sa nama. Jer ovo je praznik praznika, bez njega se, bez Vaskrsa, ne može živeti. To je smisao našeg života – Vaskrsenje Hristovo.

Očekivali smo da će se na ovaj praznik neprijatelj da puca, granatira. Ali, hvala Bogu, nije bilo takve aktivnosti, naši sveštenici su proputovali ceo front, radili još četiri dana posle Vaskrsa, tako da su vojnici veoma zadovoljni.

U redovima ruske vojske ima veliki broj muslimana. Kako se oni odnose prema pravoslavnom svešteniku?

Mnogo je muslimana u redovima ruske armije. Za njih imam samo reči hvale. Mnogi muslimani nas pažljivo slušaju, nekad, usredsređeniji od naših pravoslavnih vojnika. Ne znam, možda im je interesantno, ili su naučeni da takve pouke treba čuti.

Često se dešava da oni neodlučni, koji potiču iz mešovitih porodica, gde je majka, recimo, Ruskinja, a otac musliman, prihvate pravoslavlje. Oni bivaju kršteni. Takvi slučajevi se takođe dešavaju.

Muslimani imaju veoma pozitivan stav prema sveštenicima, ponekad traže hodžu. Pomažemo i hodžama da dođu. Pre nekoliko meseci, hodže su počele postepeno da dolaze i posećuju svoju muslimansku duhovnu decu.

Dve godine ste kao sveštenik služili u bataljonu Zahara Prilepina, poznavali Zaharčenka, Motorolu, Givija... Šta je zajedničko tim ljudima koji su postali simboli Donbasa? 

Da, poznavao sam Givija, Motorolu, Aleksandra Vladimiroviča Zaharčenka... To su apsolutno ljudi ideja, ljudi koji su bili spremni da poginu za ideju, za ruski svet, za Novorosiju.

Čak mi je Aleksandar Vladimirovič Zaharčenko jednom u razgovoru rekao: Da, znam da sam privremeno živ čovek. Ljudi poput mene dižu revolucije, dižu narode ali ne ostaju u životu.

Oni su za nas posthumno postali heroji. On je to znao i razumeo.

Što se Motorole tiče, on je bio vrlo skroman i zatvoren. Tako ga se sećam. Imao je gvozdenu disciplinu u bataljonu, koji je bio jedinstven. Svi su ga poštovali. Poznajem mnoge njegove prijatelje i one koji su mu pomogli da stvori ovaj bataljon.

Što se Givija tiče, jednom sam razgovarao sa njim. Bio je veoma veseo čovek, veoma veseo, i tako neumoran borac. Ničega se nije plašio - ni metaka, ni granata. On je išao napred, a vojnici za njim.

Pa, oni su takvi - komandanti. I Gospod ih je čuvao do određenog vremena, jer su u tom trenutku bili potrebni. Zašto ih je Gospod uzeo, to je poznato samo Bogu, mi ne možemo znati ovu tajnu. Sve je volja Božija. Gospod uzima čoveka na vrhuncu spasenja duše, kada je čovek najbliži pokajanju... Ili pokajan, ili već duhovno spreman da stane pred Boga.

A Prilepin..?

Što se tiče Zahara Prilepina, reći ću ovo. Čovek je veoma borben, ne plaši se rata, ne plaši se ničega.

Jednom prilikom kada smo bili na liniji fronta, počelo je minobacačko granatiranje - svi su legli na zemlju, a on uspravljen ide sa torbom. Viču: Zahare, lezi! On i dalje ide. Ne plaši se ničega. On to nosi u sebi.

Rad sa njim za mene je predstavljao veliko zadovoljstvo jer njegov je bataljon bio krcat raznim ljudima - bilo je tu i pagana, socijalista, staljinista, limonovaca... Mnogi su se krstili, i mnogi su se opravoslavili.

I sam Zahar se venčao u Donbasu, njegova deca su krštena u Donbasu. On je potpuno ocrkovljen, i danas sebe naziva Hristovim vojnikom.

Veoma sam srećan zbog takvih plodova. Hvala valjda samom ratu i situaciji koju imamo.

Tema o kojoj smo često razgovarali bilo je pomirenje Crvenih i Belih. Obespokojavajuća činjenica za njega je bilo što se građanski rat još uvek nije završio u glavama ljudi, što je ostala ogorčenost.

Pričao sam mu o svom dedi koji je streljan 1937. godine, on meni o svojoj porodici. Ali on pokušava da nekako pronađe kompromis.

Veoma zanimljiva osoba, veoma talentovana, kompetentna, pristojna. Stvarno mi se sviđa.

Koji je to trenutak kada ste osetili knedlu u grlu, koja se slika neizbrisivo urezala u pamćenje?

Mnogo je takvih knedli u grlu... Možda trenutak kada sam došao u puk "Platov". Položaji su bili na pravcu Pervomajska, Zolote.

Dolazim na položaj i zatičem ljude koji sede bez nogu, sa mitraljezima upravljenim ka neprijatelju. Ljudi su sedeli, pušili cigarete, pili kafu, čaj... Pitao sam: Zašto ovi ljudi nemaju noge, a bore se ovde? Odgovorili su mi: Ako ih otpustimo, oni neće imati platu, a to nisu samo borci nego i očevi svojoj deci. A te 2018, 2019. oficirska plata je bila 35.000 rubalja.

Komandant ih je sakrio na frontu. Napravili smo proteze za deset naših boraca. Ove momke smo registrovali u dobrotvornoj ustanovi "Arhangelski glas" o kojoj matuška i ja brinemo. A ovi momci se bore i danas, bez nogu i sa protezama. I tako su 24. februara krenuli u ofanzivu, deminirali položaje.

Dakle, ovo je tako čvrsta knedla u grlu. Danas stalno viđam nekoliko stotina ranjenika, ne u bolnicama, već na liniji, i teško je kada momke pričestimo bukvalno sekundu-dve pre smrti, kada momci umiru, a vi se trudite da im date pričešće, da progutaju vodu... Takvi trenuci su česti na frontu.

Ali ima i vedrih sećanja. Tu je bitka kod Georgijevke, zatim sećanje na momke koji su se 2014. borili protiv kolone Ajdara, koja je ušla u grad Rovenke. Tada je 12 naših vojnika sa tri automobila porazilo celu kolonu, 50 jedinica vojne tehnike. I svi su živi ostali, samo jednog smo imali ranjenika.

Iza Ukrajinaca koji su se uplašili i pojurili nazad, ostao je jedan razbijen tenk i oklopni transporter. Dakle, Rovenke i Sverdlovka nisu osvojene.

Mirotočiva ikona Presvete Bogorodice najvernija je pratilja ruske vojske. Kako je ona dospela na front?

Ikonu Presvete Bogorodice su 2014. doneli veterani "Alfe", najpoznatije antiterorističke jedinice.

Od 2014. ona je stalno u Donbasu, neprestano mirotoči. Često je nosimo duž linije fronta, na poligone, u bolnice. Ovo je čudo koje se dešava, ikona koja intrigira naše vojnike. Neretko se oni neverujući čude, širom razgoračenih očiju - kako je to moguće.