Ruski pranker Leksus: Kako smo nasamarili Henrija Kisindžera

Poznatim ruskim prankerima Leksusu i Vovanu pošlo je za rukom da raskrinkaju planetarne laži, razgolite poteze vlada pojedinih zemalja, steknu uvide u intimna razmišljanja državnika svetskog formata pa može se reći i debelo upletu prste u tok istorije. Zabava je čini se postala ozbiljna.

U razgovoru za RT Balkan Leksus, zapravo Aleksej Stoljarov, kaže da to i jeste  njihova društvena misija, čak i istorijska. Jer ti komentari, te izjave svetskih lidera pokazuju ne ono što je namenjeno za javnost, već ono šta ti ljudi zaista imaju na umu i kako ocenjuju određene odluke koje donose.

Proći će mnogo godina, uveren je Leksus, ali reči će ostati i njih će proučavati istoričari kako bi razumeli motive prankerovih sagovornika.  

„Jer ono šta su oni rekli u štampi, šta su njihovi sagovornici rekli o njima je jedno, ali njihov privatni razgovor sa nama dokaz je njihovih zločina, donekle, ili zle namere“. 

Nasamarili ste i patrijarha američke spoljne politike Henrija Kisindžera. Da li posle razgovora s njim ostaje prostora za upitanost ko je odgovoran za rušenje Severnog toka?

Mislim da je Kisindžer u razgovoru sa „Ukrajinom” takođe nastupao sa pozicija američke vlade. I mislim da Kisindžer možda nije bio potpuno iskren prema Zelenskom kada je o tome govorio. Možda je on samo želeo da prebaci krivicu sa SAD na Ukrajinu. Jer takve i slične akcije ne mogu da se odvijaju bez znanja zemalja NATO-a, u kojima SAD imaju vodeću poziciju.

Prema tome, mislim da je on na neki način rekao istinu i moguće da su počinioci ovog terorističkog akta zaista Ukrajinci, ali mozak operacije nije tu, a da ne bi preuzeo krivicu, odlučio je da sve prebaci na Ukrajini. Stoga mislim da je u Kisindžerovim rečima bio samo deo istine. Ali u isto vreme, ne zaboravite da je ovo veoma lukav predstavnik duboke države.

 Ako su Kisindžeru mogle da se pripišu godine, šta reći za one mlade ajkule – sa koliko strasti oni prihvataju ideju da iznesu svoja najintimnija ubeđenja pa i strogo čuvane tajne? 

Naravno, sadašnji lideri su po kvalitetu neuporedivo lošiji od svojih prethodnika. Nisu dovoljno fleksibilni, ne razumeju šta predstavlja Rusija i zemlje koje se nalaze pored nje. Shodno tome, potpuno su nepismeni. Oni su pod velikim uticajem svojih pomoćnika u odeljenjima spoljnih poslova, i u njih se ne razumeju baš najbolje.

Mnogi svetski lideri nisu profesionalci u međunarodnoj politici, ne poznaju pravila, i svetsku istoriju. Prate SAD kao vetrokaz. Ali u Sjedinjenim Državama su političari postali niskokvalitetni, što je očevidno u različitim administracijama, i demokratskim i republikanskim. Vremenom se situacija u tom smislu sve više pogoršava.

Koliko je pre poziva neophodno dobro poznavanje profila potencijalne „žrtve“, koliko je važno ući u njegov svet, uloviti sve nijanse karaktera?

Kada razgovaramo sa osobom, mi temeljno proučavamo njegovu biografiju, gde je studirao, u kom okruženju je odrastao, a posebno, kakav je njegov psihološki profil – i sa strane koju zovemo, jer trebalo bi da znate veoma suptilne nijanse kako biste ga pridobili a ne odmah učinili podozrivim. Stoga svaku osobu temeljno proučavamo kako bi nas ona dobro percipirala, a i mi nju. 

Kako vam je pošlo za rukom da zadobijete poverenje Erdoganovog okruženja? 

To je zaista bio ljudski faktor.

I imali smo sreću da je Erdoganovo okruženje poverovalo u našu bajku i povezalo nas sa njim. I ovde je psihologija bila presudna, kada smo razgovarali sa njegovom kancelarijom, ljudi su poverovali u našu legendu. Ona je bila toliko verodostojna jer smo naveli razloge za razgovor i prikazali te ljude koji su laskali samom Erdoganu. A u njegovom kabinetu su bili uvereni da bi takav poziv bio logičan. Temeljno razmišljamo o priči, s kojim ciljem zovemo. 

Skandali koje pravite nisu mali. Kako se „nadigrani“ sagovornici kasnije nose sa svojom nepromišljenošću, da li negiraju, ljute se, ili ignorišu izrečeno?

Postoji nekoliko vrsta reakcija. Prva je – ne dotiče me se, ignorišem. To se dešava u slučaju kada se skandal pokušava zataškati na svaki mogući način. U tom slučaju komentar izostaje.

Ima i slučajeva kada niti potvrđuju niti demantuju, ili još gorih, kada za sve pokušavaju da okrive rad ruskih specijalnih službi. Time nastoje da sakriju šta su nam tačno rekli u razgovoru. Jer, najlakše je reći da je to akcija nekoga spolja ko pokušava da podriva državnu bezbednost.

Najgore je bilo sa Velikom Britanijom kada je njihov ministar odbrane Ben Volas zahtevao da se Jutjub blokira i da se ukloni ceo snimak sa njegovim učešćem. I s tim u vezi, pokušao je da nas potpuno blokira na Jutjubu. Ovo je najradikalnija metoda, Britanija je koristi stalno, ali mi imamo rezervne kanale.

Ipak, kada god smo zvali visoko pozicionirane britanske političare, snimci su uvek bili blokirani uz pomoć Britanije ili duboke države SAD. Ove administracije znaju kako da izvrše pritisak na Jutjub i druge servise.

Zapanjuje lakoća sa kojom opet iznova pronalazite sagovornika. Kako to objasniti? Pojedinci, poput Porošenka, recimo, naseli su više puta na isti trik.

Zato što menjamo svoju taktiku i smišljamo nove, elegantnije metode kako da do njih dođemo. Posledično, oni smišljaju nove metode zaštite. Tako je uvek bilo i biće – neko pokušava da se odbrani, neko da napadne. To je kao igra, moglo bi se reći. 

O kakvim je metodama reč?

Šeme su različite, ne postoji ništa univerzalno. Ovo je poverljiva informacija. 

Koje su osobe iz sveta visoke politike zaslužile da ih nazovemo majstorima naivnosti? Ko je prevazišao vaša očekivanja?

Mislim da su to, po mnogo čemu, balkanske elite. 

Ramuša Haradinaja, koji je pristao da po dikatatu lažnog Porošenka piše tvitove kao podršku kandidaturi na ukrajinskim izborima, počastili ste titulom najglupljeg...

Jedan od najglupljih ljudi je, naravno, Haradinaj. Najlakomisleniji su verovatno Haradinaj i Zoran Zaev, koji su dva puta razgovarali sa nama.

Svi poznajemo balkansku dušu, ljudi veoma vole da pričaju. I sasvim iskreno. Dakle, ako se uporedi sa zapadnim elitama, establišmentom, na jugu ima mnogo manje suzdržanih zvaničnika. 

Možemo da imenujemo one najspremnije da prihvate koruptivne metode?

Mislim da nikoga ne izdvajamo kao korumpiranog...

S obzirom na način na koji je izgrađena ukrajinska politika, mislim da su ukrajinski lideri, zvaničnici, od Porošenka do Zelenskog, svi pristali na korupcionaške šeme u razgovorima sa nama. Zato ću Ukrajinu nazvati jednom od najkorumpiranijih zemalja. 

Koliko za Ukrajincima zaostaje Zaev koji je bio spreman da uz posredovanje „Porošenka“ kupi autokefaliju od vaseljenskog patrijarha...

Da, ako govorimo o balkanskim političarima, onda da, to je Zaev. 

Lideri  Desnog sektora su vam još 2014. rekli da trguju zarobljenim sledbenicima Janukoviča, prodajući ih kao roblje ili razmenjujući za oružje. Da li ovakva priznanja mogu imati pravne posledice?

Ne znam koliko je moguće proceniti da li su govorili istinu, ali verujem da, ako je potrebno, na sudu naši razgovori sa ovim ili onim licem mogu imati pravnu snagu.

Dakle, ako postoji činjenica sa kim sam razgovarao, postoje ljudi koji potvrđuju da smo komunicirali sa ovim sagovornicima, možemo se pojaviti pred sudom. I postoji zapisnik. Snimanje u naše vreme je prilično vredan dokaz u mnogim slučajevima. 

Sabrani, ovi razgovori nude dublji uvid u svetsku političku scenu. U okolnostima rata na Ukrajini – kakav zaključak se nameće, ko igra sa kim i protiv koga? 

Na osnovu komunikacije sa svetskim establišmentom, zapadnim establišmentom, ukrajinskim, vidimo kako se Ukrajina ne oseća baš najbolje, mislim na vlast.

Zaista, situacija u Ukrajini je gora nego što oni javno o tome govore. Redovno nam se žale da nemaju dovoljno novca, da nemaju dovoljno novca za plate, da vojska nema dovoljno naoružanja. A kada komuniciramo sa zapadnim političarima, vidimo da je njihov stav – „spremni smo da sponzorišemo Ukrajinu dok ona potpuno ne oslabi, a onda ćemo deliti Ukrajinu sa Rusijom“. Odnosno, da se zaustavi na nekakvim granicama.

Ali dok se sva borbena dejstva ne završe, neće biti mirovnih pregovora. I, shodno tome, Zapad sada ne zagovara prekid vatre i nastavak pregovora.

Drugi scenario je šta bi trebalo da se desi posle prekida vatre i posle druge etape kontraofanzive. Moglo bi biti gore. A američka vojska ne veruje da će druga kontraofanziva biti uspešnija od prve. A onda je pregovaranje poslednja faza, i Zapad zna da će do toga doći. Ali oni nisu još uvek ubeđeni da će se to uskoro dogoditi.

Zapad na sve moguće načine pokušava da nabavi oružje, posmatra kako se sve funkcioniše i ukoliko uspeh izostane, onda će početi mirovni pregovori. Ali sve se to može promeniti. Zato što zapadni političari gledaju, opet, u svoje biračko telo. Kada se biračko telo potpuno umori, onda će zapadni političari vršiti pritisak na Ukrajinu na svaki mogući način. 

Faktički, može se dokumentovati da je Zapad, iako negira, ipak strana u sukobu?

Pa, mnogi od zapadnih zvaničnika priznaju da su strana u sukobu. U razgovorima sa britanskim i francuskim političarima, oni su se prepoznali kao zaraćena strana, strana u sukobu, naravno, da.