Kako su se zaporoški i donski kozaci našli na suprotnim stranama istorije

Voronješka oblast sa Luganskom Narodnom Republikom deli granicu dugu oko 100 kilometara. Do 24. februara 2022. ovu granicu čuvali su i voronješki kozaci. Kada je linija fronta pomerena u dubinu Luganska, sa početkom SVO, kozaci, ne samo Voronježa, već svih regiona Rusije, njih 25.000, uzeli su, kao deo sastava Ministarstva odbrane, učešće u ratu.

Na suprotnoj strani, u redovima ukrajinske vojske ostali su Zaporoški kozaci.

O tome gde se kozaci danas bore, kako je rat podelio kozake, te šta o tome kaže istorija, razgovaramo sa zamenikom atamana voronjeških kozaka Sergejem Šalimovim.

Na kojim delovima fronta se u ovom trenutku bore kozačke vojne jedinice?

Kozaci se bore na mnogim delovima fronta, u različitim jedinicama, kao što su BARS (borbeni vojni rezervisti zemlje), odredu "Terek" koji je u sastavu Centralne Kozačke vojske, u koji ulazi i voronješko Kozačko društvo, zatim odredu "Hopjor". Teško je konkretno reći na kojim tačkama su raspoređeni, ali svi su u Donbasu.

Oni u pozadini i oni na prvoj liniji u svakom trenutku su u kontaktu. To je neraskidiva veza pozadine i fronta jer bez komunikacije neće biti ni pobede.

Na kakvom su zadatku kozaci koji ne učestvuju neposredno u borbama?

Kozaci koji nisu na frontu, sakupljaju humanitarnu pomoć. Naš oblasni ataman nedavno se sa kozacima vratio sa fronta gde su nosili humanitarnu pomoć. Poslednjih mesec i po sakupili smo više od 20 tona hrane, odvezli 20 tona vode za piće, tri drona, automobil, opremu...

U organizaciji atamana na front su poslati laserski daljinomeri, optički uređaji, dronovi, kompleti za preživljavanje, taktičke naočare... U Voronješkoj oblasti osnovana su četiri centra za prikupljanje humanitarne pomoći. Pomoć još prikupljaju i kozačke organizacije: Savez Kozaka Rusije i Savez Kozaka ratnika Rusije iz inostranstva.

Kako objašnjavate činjenicu da je ovaj rat podelio ruske i ukrajinske kozake? Ko je tu prekršio kozački kodeks – brat za brata?

Politika je dovela do bratoubilačkog rata. To je ideološki rat koji Anglosaksonci vode protiv Rusije i Ukrajine.

Milioni dolara su uloženi u projekat identitetskog preoblikovanja ukrajinskog naroda. U tim milionima zagubili su se i kozački kodeks i tradicija. A Ukrajinci i Rusi su jedan narod. Kakvi smo mi neprijatelji? Polovinu stanovnika voronješke oblasti čine potomci doseljenika iz Ukrajine, mnogi govore ukrajinski jezik, posebno na jugu oblasti, u Kalaču i Bogučaru.

Kada ste poslednji put bili u komunikaciji sa zaporoškim kozacima koji se bore u redovima ukrajinske vojske?

Poslednji put sam ih video 2007. kada su, na Sveruskom sabranju kozaka u Moskvi, u Hramu Hrista Spasitelja, reč uzeli ataman zaporožske vojske, a zatim i ataman ukrajinske vojske.

Oni su govorili o prijateljstvu, kozačkom bratstvu, saradnji kozaka Rusije i Ukrajine, uspostavljanju kulturnih i ekonomskih veza, pozivali nas da budemo njihovi gosti u Kijevu. Sada je 2023. godina, a mi smo na suprotnim stranama barikada, i ubijamo jedni druge.

Da li je 2014. godina bila prelomna?

Možda zvanično, ali predistorija je morala da postoji.

Kada sam 2007. posetio Krim, tamošnji, krimski kozaci žalili su se da ih rukovodstvo Ukrajine primorava da zaborave ruski jezik, da u letnjim kampovima za kadete ne predaju na ruskom jeziku. Isto se dešavalo u školama odakle su iz upotrebe povukli sve udžbenike na ruskom jeziku. U to vreme Krim je bio u sastavu Ukrajine ali je lokalno stanovništvo gravitiralo prema Rusiji.

Šta istorija kaže o podelama među kozacima? Njih je i ranije bilo?

Nekada davno mi smo se zajedno borili, recimo, kada smo osvojili predgrađa Istanbula. Gnevan, sultan je tada poslao najbolju flotu na kozake, ali je ubrzo bio poražen, a turski admiral zarobljen. Ali ne zaboravimo ni Vreme smutnje od 1598. do 1613. godine, kada su se ukrajinski i zaporoški kozaci na teritoriji Rusije ponašali kao ljuti osvajači. Grad Voronjež je izgrađen kao tvrđava 1586. da bi ga 1590. prevarom zauzeli i spalili ukrajinski kozaci. To nije incident u istoriji.

Na amblemima kozačke vojske stoji zapisano "Za svoje prijatelje". Da li je taj slogan deo kozačke tradicije?

To je pravoslavna tradicija: "Pogini, ali prijatelja spasi". Bio je to slučaj u istoriji tridesetogodišnjeg kavkaskog rata. Kada je neprijatelj na severnom Kavkazu okružio kozake, neki su uspeli da izađu iz obruča i izmaknu poteri ali, saznavši da nisu svi na broju, oni su se vratili kako bi svi zajedno mogli da poginu. To je primer kako kozaci ne ostavljaju brata u nevolji.

Tradicija nalaže da se ranjeni i ubijeni nikada ne ostavljaju na bojnom polju. Jer, kada se kozak vrati kući neko će ga pitati: Kako je poginuo naš sin ili brat? Kozaštvo je bratstvo po duhu, bratstvo Hristovih ratnika. Kozaci su jedini ratnici u Rusiji koji imaju tu privilegiju da u pravoslavni hram mogu ući sa hladnim oružjem.

Kozaci u Voronježu već duže vreme insistiraju na neophodnosti formiranja Teritorijalne odbrane. Da li je to adekvatan odgovor na terorističke akcije ukrajinskih diverzantskih grupa?

Voronjež se suočio sa terorističkim akcijama pre početka Specijalne vojne operacije kada je u centru grada raznesen gradski autobus sa putnicima. Takođe, na stanicama su postavljane eksplozivne naprave. Kada je počela SVO, jedna ukrajinska bespilotna letelica pala je na kuću u centru grada. Sve to je dovoljno dobar razlog da se po ugledu na Belgorod i u Voronježu formira Teritorijalna odbrana.

Međutim, moramo razumeti da na teritoriju voronješke oblasti ulaze ukrajinski profesionalni vojnici, diverzantske i obaveštajne grupe, i da samo obučeni profesionalci mogu da im se suprotstave.