Lov na "Žuti oktobar"

U jednoj verziji srpske istorije, 5. oktobar 2000. je bio trijumf narodne revolucije protiv okrutnog diktatora, demokratije nad despotizmom, izborne volje građana nad samovoljom vladajuće klase. Nažalost, autori te verzije istorije su isti oni medijski manipulatori koji stoje iza svih potonjih vlasti i ostalih perjanica "demokratije" i "ljudskih prava" – od Čede Jovanovića do Sonje Biserko – koji Srbiji od tada naživo vade dušu.

Mnogi koji su tog oktobarskog dana izašli na ulice mislili su da se bore za slobodu i pravdu, bolje sutra i poštovanje izborne volje. Ali to nije bila revolucija, već prevrat. Umesto slobode, narod je dobio kvislinški kult, koji mu tovari lažni teret krivice za balkanske ratove, ne samo devedesetih već dokle god seže istorija. Zamenio je dominaciju jedne korumpirane partije diktaturom još korumpiranije i daleko proždrljivije osamnaestoglave nemani – i njenih sponzora u Vašingtonu i Briselu. Čak i posle propasti DOS-a, sve potonje vlade je stvarala ili rušila upravo Atlantska imperija, bez ikakvog obzira prema željama naroda Srbije.

Živi li iko od običnih "žutih" danas bolje? Teško. Ali zato svako ko je od prevrata naovamo bio blizak kvislinškom kultu sada ima "legitimni imetak", dok su organizatori samog prevrata kasnije od jedne "zadovoljne mušterije" dobili čak i sopstveno ostrvo!

Što se tiče "izborne volje građana", nikada nećemo saznati ko je dobio famozne izbore za predsednika SR Jugoslavije. Listići su, gle slučajnosti, izgoreli u selektivnoj paljevini Skupštine. Uostalom, to je postalo bespredmetno već 2002, kada je Zoran Đinđić – za koga niko nikad nije glasao – uz posredovanje NATO bombardera Havijera Solane ukinuo Jugoslaviju.

Revolucija kao biznis

Je li možda nekome od učesnika Žutog oktobra bilo neprijatno kada je video snimke iz Kijeva i Tbilisija, ili Libana, Kirgizije i Uzbekistana, na kojima su se videle pesnice "Otpora" (koji se, usput budi rečeno, ubrzo utopio u vladajuću DS) a sve skupa podsećalo na reprizu Beograda?

Znalo se za seminare u Mađarskoj i da je DOS u stvari stvorila američka vlada, kroz NED i druge fondacije. Ali eto, to je bilo otelovljenje navodno neizmernog američkog prijateljstva i podrške demokratiji u Srbiji, posle čijeg dolaska je sve trebalo da se promeni. A ne samo da se nije promenilo, nego je odnos SAD i EU prema Beogradu postao još gori nego za vreme "diktatora Miloševića". Litanija poniženja i ucena predugačka je da bi se navodila ovde.

Posle prevrata u Tunisu i Egiptu – tzv. "Arapskog proleća" – početkom 2011. pojavio se jedan zanimljiv dokumentarni film: "Revolucija kao biznis". Njegovi autori su razgovarali otvoreno ne samo sa nevladnicima u Tunisu, Egiptu, Belorusiji i Ukrajini, već i sa Srđom Popovićem, nekadašnjim liderom "Otpora" koji se posle Žutog oktobra profesionalno posvetio revolucionarnom radu.

Popović se u filmu otvoreno hvalio ulogom "Otpora" u obuci i usmeravanju egipatskih i tunižanskih nevladnika ("aktivista"). Kada se tome dodaju javnosti dostupni podaci o "ulaganjima" američkih državnih (ali tobože nevladinih) fondacija u Srbiju, i priče o "torbama dolara" koje su pred oktobarski prevrat prenosili agenti DOS-a, nameće se zaključak da je masa koja je 5. oktobra izvedena na ulice Beograda, svesno ili nesvesno, igrala po muzici napisanoj u Vašingtonu. Posle je taj "hit", sa sve izvođačima, izvezen u inostranstvo – gde god je Imperija htela da bez mnogo krvi i sopstvenih žrtava izvede "promenu režima".

I dok je Mlađan Dinkić sprovodio u praksi naslov svoje knjige iz devedesetih ("Ekonomija destrukcije"), zavodeći bedu po Srbiji, Popović i njegovi profesionalni revolucionari zarađivali su apanažu od Ujka Sema putujući po svetu i držeći predavanja lokalnim "aktivistima" – budućim kultistima Imperije.

Koliko je njihovih kursista bilo istinski posvećeno pozitivnim promenama u sopstvenim društvima, a koliko se tu našlo samo u želji da i oni odu u "profesionalce", nije toliko bitno. Rezultat se zna: nasilni prevrati, dovođenje na vlast režima u potpunosti odanih Imperiji, opšta pljačka državnih dobara, i stopostotna prevara naroda koji je poverovao slatkim rečima američkog propagandiste Džina Šarpa u izvođenju nekadašnjih "Otporaša". Pritom su još dobro prošli u poređenju sa zemljama gde je posle neuspešnih (Libija, Sirija) ili uspešnih (Ukrajina, februar 2014) prevrata izbio građanski rat.

Šablon za "obojene revolucije"

Nije slučajno uspeh prevrata u Beogradu postao šablon za "obojene revolucije" širom sveta, kojima je Atlantska imperija rušila neposlušne vlade i države. Po knjizi britanskog novinara-saradnika (obaveštajnih službi) Tima Maršala o stvarnim organizatorima i sponzorima Žutog oktobra – koju je u Srbiji štampao B92 (!) – vidi se da je oktobarski prevrat bio završnica projekta "promene režima" u Srbiji započetog još 1998, a nastavljenog preko Račka, Rambujea i NATO agresije.

Cilj Imperije je bio i ostao da Srbiju ubije u pojam, i od simbola otpora njenog samovolji devedesetih pretvori u primer ostatku sveta kako je svaki otpor uzaludan. Najbolji način za to je predstavljanje "Otpora" – i njegovog potomka, CANVAS-a – kao tobože srpskih organizacija.

Ne sumnjam da je veoma stvarno nezadovoljstvo motivisalo narod koji se oktobra 2000. okupio pred Skupštinom u Beogradu, ili 2011. na kairskom Trgu oslobođenja. Ali svaki put, bez izuzetka, želje naroda bile su upregnute u kola koja je vozio neko drugi – bili to profesionalni revolucionari, Imperija, ili međunarodni špekulanti – ko za dobrobit tog naroda nije preterano mario.

Žuti oktobar nije Srbiji doveo demokratiju, napredak, humanizam i renesansu, nego jedan bedni kvislinški kult, vođen niskim ličnim strastima i podaništvom prema Atlantskoj imperiji. Sve dok Imperija i taj kult vladaju Srbijom, potpuno je nevažno kako se zove predsednik ili premijer, ili kojoj stranci pripada. Sve dok s tim kultom Srbija ne izađe na kraj, svi pokušaji borbe za slobodu završiće se kao Žuti oktobar: prevarom, porazom i očajanjem.