Bil Gejts, Gebels i angloamerički agit-prop

Propaganda ili odnosi sa javnošću? Prvo zvuči kao udarac čekićem o nakovanj a drugo kao filigranski precizna i elegantna delatnost vredna lepih karijera i poštovanja. Pogledajmo samo konferenciju za štampu Bele kuće u Vašingtonu. Da vam srce stane od lepote dizajna, lepih boja, kristalno jasnih slika, dobrog tona i priče čije se amplitude precizno i ritmično njišu od praznog do besmislenog.

Ruska oktobarska revolucija je iznedrila, između ostalog, i efikasan način da se šire revolucionarne ideje. Za to je bilo zaduženo Odeljenje za propagandu i agitaciju (Agit-prop) za koje su radili mnogi vodeći intelektualci tog vremena, pa tako i čuveni pesnik Vladimir Majakovski koji je proizveo ovaj funkcionalno gotovo savršeni poster:

Hoćeš nešto? Pristupi! Hoćeš da pobediš hladnoću i glad. Hoćeš da jedeš i da piješ, pristupi udarnoj grupi.

Majakovski je i u svojoj poeziji bio zagovornik umetnosti čiji je zadatak da promeni svet: Hoćemo da naša reč eksplodira kao bomba i da urliče kao bol od rane i da se smeje kao pobednički poklič. Sva ova estetska događanja su, naravno, bila podsticana (organizovana?) od strane Komunističke partije Sovjetskog Saveza i nadležnih drugova.

No, to je bila propaganda totalitarnih društava, kaže se. Odlika komunizma i fašizma. Ničega tome slično nema i ne može biti u slobodnom demokratskom društvu. Zar ne? Hm, pa znate kako. Mora da vam je jako teško, ne znam kako to da vam saopštim ali...

Najveći mogući oblik moći

Engleski novinar Tobi Jang (osnivač i predsednik britanskog Udruženja za slobodu govora) nam skreće pažnju ovih dana da "donacije" Bila Gejtsa dnevnom listu "Gardijan" sežu do 116 dolara godišnje po čitaocu štampanog primerka.

Dotična fondacija u vlasništvu Bila i Melinde Gejts bi naravno želela da mi mislimo da oni pare daju u dobrotvorne svrhe i da nemaju nikakve zahteve u pogledu uređivačke ili bilo kakve druge politike. No, što se naše naivnosti tiče, ta su vremena nepovratno prošla. Svako ko prati rad tih i drugih novina i medijskih kuća na Zapadu shvatio je da to već desetak godina uređuju tajne službe, korporacije, vladari iz senke, ili ono što obično zovemo "duboka država" – društveni elementi čije je delovanje dijametralno suprotno demokratskim principima.

Publicista Džonatan Kuk, koji već decenijama prati Bliski istok kao eminentni poznavalac tamošnjih prilika, pita: Zašto se milijarderi i vlade toliko trude oko kontrole medija? Pa onda sam nudi odgovor – zato što je moć nad našim mišljenjem najveći mogući oblik moći!

I, da začinimo ovaj kratki pregled, da spomenemo i kineskog, svetski poznatog vizuelnog umetnika i disidenta Ai Veiveija koji je u intervju američkoj TV stanici Pi-Bi-Es uspeo da zabezeknutoj novinarki kaže da je savremena Amerika autoritativno društvo, samo što oni (Amerikanci) to još ne znaju (pada joj vilica). Mnogo toga se danas događa u Americi što je uporedivo sa kulturnom revolucijom u Kini (šire joj se zenice i zamuckuje). Na primer, ljudi koji pokušavaju da se ujedine na platformi političke korektnosti (jednoumlje, primedba N. R). Dok se nesrećna novinarka bori za vazduh, kineski umetnik nastavlja da sasvim staloženo objašnjava kako je to sve vrlo opasno. Savremeni Solženjicin u oblandama kineske suzdržanosti.

Da bismo razumeli razvoj ideje i prakse propagande u poslednjih stotinak godina neophodno je, međutim, osvrnuti se na opus Edvarda Bernejza i njegovo seminalno delo iz 1928. naslovljeno upravo tako - Propaganda, kako izmanipulisati javno mnjenje.

Inženjering pristajanja

Rođak Sigmunda Frojda, Bernejz je rođen 1891. u Beču a kao dete je sa porodicom stigao u Njujork. Na početku karijere se bavio i reklamiranjem umetnika poput ruskog baletskog maga Sergeja Dijagiljeva i baletana Vaclava Nižinskog. No, ostavio je značajan trag u istoriji kao jedan od otaca onoga što su Rusi i Nemci zvali "propaganda" a zapadnjaci "odnosi sa javnošću" (public relations).

Moglo bi se reći da je propaganda nešto što rade vlade i vojske u nameri da učine da narod misli i ponaša se na određeni način, dok su javni odnosi podvrsta propagande kojoj je cilj da pospeši odnose između neke organizacije (korporacije?) i javnosti.

I zaista, i sam uvodni pasus Bernejzove knjige glasi ovako: "Svesna i inteligentna manipulacija organizovanih navika i stavova mase je važan činilac demokratskog društva. Oni koji upravljaju tim nevidljivim društvenim mehanizmom čine nevidljivu vladu koja u svojim rukama drži stvarnu moć u zemlji. Nama upravljaju, naše mišljenje je formirano, naše ideje suflirane, od strane ljudi za koje nikada nismo čuli."

Ako bismo sad dekonstruisali ovaj pasus u kome autor izlaže svoju filozofiju, nailazimo na sledeće putokaze u rečima nabijenim smislom: "manipulacija", "mase", "stvarna moć", i najzad, "ljudi za koje nikada nismo čuli". Sve to zvuči dosta poznato i jezivo u isto vreme. Ne zaboravimo da se sve ovo događa u Sjedinjenim Državama, istim onim u kojima je predsednik Abraham Linkoln 1863. (Getizburg) svečano najavio da je vlast "od" naroda i "za" narod. Nije Linkoln pominjao misteriozne "ljude za koje nismo nikada čuli".

Bernejz je od 1920. do 1927. bio mišljenja da je zadatak javnih odnosa da pokrene mase da prihvate nešto što je pozitivno i dobro – politički program, na primer. Već krajem te decenije, kada je zvuk topova prvog rata zamro u sećanju javnosti, Bernejz je počeo da razmišlja o ovoj delatnosti kao o socijalnom mehanizmu kojim manjina može da projektuje svoj glas do neke ciljne grupe. Sam je to nazvao "inženjering pristajanja". Znači, kako naterati ljude da sasvim nesvesno pristanu na to što im nudite. Da bi se to postiglo ne treba se fokusirati na racionalno prosuđivanje pojedinaca, već na njihovu podsvest. S obzirom na to da je Bernejz bio posebno ponosan i rado je isticao svoju rodbinsku vezu sa ocem psihoanalize Sigmundom Frojdom, nije isključeno da su upravo Frojdove ideje uticale presudno i Bernejza pa stoga i fokus na podsvesno.

To je, naravno, mogla biti prodaja paste za zube, deterdženta ili automobila. Njegovi klijenti su bile korporacije poput "Dženeral elektrika", "Proktor i Gembl", Američka duvanska industrija, medijske stanice poput Si-Bi-Esa, te razni političari. Pomogao je predsedničku kampanju Kelvina Kulridža 1924. tako što je organizovao seriju doručaka sa palačinkama (imidž porodičnog čoveka) te tu dovodio čuvenog Al Džolsona i druge izvođače sa Brodveja.

EPP

Jedna od njegovih najčuvenijih i danas bismo rekli, najozloglašenijih, kampanja je bila za promociju pušenja cigareta među ženama. Od pušenja se tako gubila težina, boje kutija za cigarete su bile vrlo privlačne, pušenje deluje smirujuće na grlo. I tako dalje. Što se njegove žene tiče, međutim, Bernejz je pokušavao da je ubedi da prestane da puši. Toliko o propagandi i principima.

Bernejz je sa svojim taktikama bio toliko uspešan da se dobra glas pročuo sve do... Gebelsa. Da, tog Jozefa Gebelsa koji je po sopstvenom priznanju bio inspirisan Bernejzovim idejama na osnovu kojih je i dizajnirao "kult Hitlera"! Ni činjenica da je Bernejz Jevrejin nije sprečila ministra propagande Trećeg rajha da korisne ideje pretvori u dela.

Posle stotinak godina, međutim, mi – ciljne grupe, potrošači i žrtve propagandi i odnosa sa javnošću svih boja, mirisa i oblika, imamo dosta dobar uvid u tehnologiju i moć ovog postupka. Dovodi nas to, sasvim sigurno, i do pitanja – ako je sve to tako po Bernejzovom dizajnu i ako su ljudi zaista toliko povodljivi, čemu onda demokratija? Šta je onda demokratija do samo još jedan ekonomsko-propagandni program?

Ovo su, naravno, retorička pitanja na koja ovde nećemo tražiti odgovor. Bernejzove teorije i praksa su uzleteli na krilima specifičnih istorijskih trenutaka i tehničkih dostignuća. Ne zaboravimo da su se i propaganda i ekonomsko propagandne poruke počele tada širiti munjevitom brzinom pre svega radio talasima pa onda i televizijom. Štamparska presa je veću veliko štancovala stranice i stranice raznih poruka. Svaka je vlast mogla da računa na relativno monolitnu medijsku scenu a naročito kada bi uspela da se postavi kao branitelj istine, pravde, poštenja, državnih granica, nezavisnosti, slobode i demokratije.

Slom sistema

No, onda je došlo do sloma sistema. Na američkim izborima pobeđuje Tramp, u Britaniji trijumfuje bregzit a Džeremi Korbin postaje lider laburista. Propagandna mašinerija je prestala da funkcioniše. Društvene mreže su umešale prste. Kako sad i to kontrolisati? Lako, totalnom i bezobzirnom cenzurom kakvu su po prvi put videli tokom korona krize. Treba stati na put svim dez- i mis- informacijama.

Što bi rekla vesela bivša prva ministarka Novog Zelanda a sada glasnogovornik nadnacionalnih globalističkih struktura, šarmantna Džasinda Arden – cenzura je najbolji garant slobode govora! Verujte samo onome što vam vaša (draga) vlada kaže.

Kako bi ponovo uspostavio takvu dominaciju, tj. centralizovanu distribuciju informacija (propaganda) veseli "dobrotvor" Bil Gejts je osnovao agenciju Demokratija napred (Democracy Forward) koja će se starati da "zaštiti otvorene i bezbedne demokratske procese i sačuva pristup novinarstvu od poverenja i izgradnji zdravijeg informativnog ekološkog sistema".

Da prevedemo – cenzurisati sve drugo što ne nosi pečat države i/ili korporacije čija je sprega, kako već znamo, definicija fašizma (Musolini). Dotična Bilova inicijativa dalje sama za sebe kaže da je zdravim demokratijama potrebno zdravo novinarstvo i da je tehnologija donekle poremetila normalne tokove vesti, ali da može da preuzme i važnu ulogu u ponovnom uspostavljanju tih (zdravih) tokova.

No, postoji jedno drugo, čak vrlo zanimljivo pitanje koje se nameće. U redu. Mi obični građani smo ciljna grupa propagande i tu smo uglavnom nemoćni jer smo sistematski bombardovani dez-mis-informacijama, kako se to već danas zove. Ali, šta se događa sa našim legitimnim demokratski izabranim predstavnicima u parlamentima i vladama? Pa, oni valjda znaju da odvoje kukolj od pšenice? Ili su i oni žrtve organizovane propagande? Iste kao i mi, ili neke drugačije?

Na ovo pitanje je vredelo potražiti odgovor u radu norveškog profesora političkih nauka Glena Dizena. Dizen analizira poreklo i ulogu novonastalih i sveprisutnih agencija za analizu geopolitičkih pitanja koje se na engleskom eufemistično nazivaju think tanks. Tenkovi ili rezervoari za razmišljanje?Ostavićemo to čitaocima da sami odluče. Ima dovoljno dobrih razloga i za jedno i za drugo tumačenje.

Vekovima je savetodavno telo vladama bila uglavnom naučna zajednica, univerziteti. Ljudi koji se bave naukom bez specijalnih političkih, stranačkih, korporativnih i drugih interesa. To je bila kasta plaćena da istražuje i misli, koliko god to bilo moguće, nezavisno.

Adekvatno rešenje

U poslednjih nekoliko decenija, međutim, akademija se pokazala dosta inertnom i apstraktnom. Predsedniku u nekoj zemlji treba savet u određeno vreme o određenom problemu pa samim tim nema vremena za teoretska razglabanja i istorijske ili ne daj Bože, komparativne preglede. Pojavila se dakle, praznina (prilika) koju su počele da popunjavaju dotične agencije. One su uvek tu i spremne da ponude adekvatno rešenje za postojeći problem. Te agencije pretenduju na kvaziakademski status pa sami sebi dodeljuju titule savetnika, višeg savetnika i slično, organizuju okrugle stolove, konferencije, lepo su umrežene i efikasne jer su potpuno fokusirane, za razliku od profesora univerziteta, na određene probleme u vremenu i prostoru.

I sve bi to bilo fino i krasno, ali mi moramo da se zapitamo. Dobro, ovo su ne-vladine organizacije, pa ko ih onda finansira? Dobrotvorni prilozi, reći će svi u glas. Evo šta nam o tome kaže istraživanje profesora Dizena. Proizvođači vojne opreme za američki Pentagon su u periodu od 2014. do 2019. uložili milijardu dolara u 50 najprominentnijih agencija za analizu geopolitičkih pitanja.

Proizvođači oružja nisu dobrotvorna ustanova. Oni ulažu pare da bi im se više para vratilo. Primati dobrovoljne priloge od mafije nije nikada donelo pozitivne rezultate za širu društvenu zajednicu.

I dalje, od agencija koje su bile zastupljene u Odboru za odbranu Kongresa SAD od januara 2020. do septembra 2022. njih 14 je primilo donacije od vojne industrije a petnaesta ne daje informacije o donacijama koje prima. Dalje je studija iz 2021. pokazala su da skoro sve agencije koje su objavljivale izveštaje o nuklearnom naoružanju i finansirane od strane proizvođača naoružanja. Dvadesetjedna korporacija koja je dobila ugovor za proizvodnju oružja je finansirala sa 10 miliona dolara 12 agencija. To je za samo godinu dana.

Ne zaboravimo da je još odlazeći američki predsednik Dvajt Ajzenhauer 1961. upozoravao na rastuću i malignu moć vojno-industrijskog kompleksa, zaključivši da su "implikacije razvoja ogromne industrije koja profitira od rata ogromne, ta da će vremenom steći i političku moć. Umesto da političari traže oružje od proizvođača možemo doći u situaciju da proizvođači oružja zahtevaju ratove od političara."

Prateći poslednje godine kroz prizmu korona histerije, antiruske pa sad i antipalestinske propagande (odnosi sa javnošću?) možemo samo konstatovati da je alhemičar Bernejz znao šta radi. A mi, koji smo razumeli tehnologiju vladanja masama, valjda smo i sami nešto korisno naučili...