Draža Mihailović ponovo među Srbima, ili: O spomen-sobi u Bregalničkoj
Zašto je baš u Bregalničkoj ulici otvoren muzej i spoemnik Čiči
Ljupki su nazivi ulica na međi između Vračara i Zvezdare. Za razliku od Novog Beograda, ukorenjenog u tradicijama Druge Jugoslavije, ovde se češće nailazi na toponime i ličnosti koji su asocijacije na slavno doba Kraljevine Srbije, s početka 20. veka. I na odavno izbledela mesta iz Stare Srbije. Tu su, na jednom relativno malom prostoru, i Brsjačka i Preševska, i Vardarska i Pećka, i Tetovska i Strumička ulica. I – Bregalnička.
Bregalnička ulica nije dobila naziv tek po pritoci Vardara; radi se o reci na kojoj je, posle oslobođenja južnih krajeva od Turaka, zabeležena i sjajna pobeda srpske vojske nad Bugarima 1913. godine. Ove pobede, postignute u samo godinu dana, okončale su tursku vlast na Balkanu, ali i odredila koja će država postati Pijemont ujedinjenja porobljenih naroda.
"Za Kosovo – Kumanovo, za Slivnicu – Bregalnicu" bila je lozinka novog srpskog naraštaja koji je početkom 20. veka krupnim koracima iskoračio na istorijsku scenu.
U ovim ratovima iz anonimnosti je izašao i mladi (svega 19 godina) pitomac Vojne akademije Dragoljub Mihailović. Rođen u Ivanjici, blizu stare turske granice, ali u detinjstvu postavši siroče i odrastavši u blizini stričeva oficira u Beogradu, Mihailović je oduševljeno pošao "stazama naših careva i kraljeva", u ratove za oslobođenje i ujedinjenje srpstva.
U Kumanovskoj bici se istakao i odlikovan je srebrnom medaljom za hrabrost, na Zletovskoj reci već je zadobio i prve rane. Odmah po okončanju ovog sukoba, mladi vodnik Mihailović nalazio se na dužnosti u gušenju arnautske pobune u Staroj Srbiji. Uniformu nije skidao osam godina, koje je bezmalo sve proveo na frontu. U svoju biografiju upisao je sva ključna mesta srpske epopeje: Cer, Mačkov kamen, Kolubaru, Albansku golgotu, Dobro polje. A ujedinjenje 1918. dočekao je kao poručnik, sa dve rane i četiri ordena. No u rovu ga nalazimo i 1919, u zoni Prizrena, ponovo u sukobima sa pobunjenim Arnautima.
Mihailovićeva mesta oficirske službe bila su vezana za razne krajeve nove države: Skoplje, Beograd, Sarajevo, Ljubljana, Celje, Mostar... Posle dugogodišnjih usavršavanja, 1926. preveden je u đeneralštabnu struku, da bi 1930. šest meseci proveo i na specijalizaciji u Parizu. Jedno vreme svoje karijere provodi i u vojnoj diplomatiji: 1935/1936. u Bugarskoj i 1936/1937. u Čehoslovačkoj. Moglo bi se reći da je već tada postao deo elite Kraljevine.
Savremenici ga oslikavaju pozitivnim tonom, a za njegovu uzornu službu (iako se ne bi moglo reći da je bio linearna ličnost – u karijeri je kažnjavan tri puta), odlikovan je 15 puta, najvišim stranim i domaćim ordenjem. Ovaj deo njegove biografije je manje-više poznat i detaljno obrađen u literaturi, ali privatni život Draže Mihailovića je već manje osvetljen. Tu dolazimo i do ključne poente ovog teksta: veze Mihailovića i Bregalničke ulice.
Mladi kapetan Draža Mihailović oženio je 1920. Jelicu Branković i sa njom u narednim godinama dobio četvoro dece: Branka, Ljubivoja (preminuo kao dete), Vojislava i Gordanu. Porodica je najpre uzimala pod najam jednu kućicu nedaleko od crkve Svetog Save, potom su se još dva puta selili, da bi oko 1931. uspeo da otkupi kuću u Bregalničkoj ulici.
Bregalnička – to je u suštini bio dom porodice Mihailović, i pre i tokom Drugog svetskog rata. Porodica je sa teškom mukom otplaćivala kredit i davala rate za otkup do pred sam rat.
Došla je 1941. i Dragoljub Mihailović je suštinski tada, na vododelnici sudbine svog naroda, postao istorijska ličnost. Njegove ratne zasluge su nesumnjive: odbio je kapitulaciju Jugoslovenske vojske i produžio gerilski otpor okupatoru; stvorio je prvi (i jedno vreme jedini) masovni oružani pokret otpora u Evropi; njegove snage učestvovale su u stvaranju velike slobodne zone u Jugoslaviji u kojoj je živelo preko 1.500.000 ljudi u trenutku kada je Hitlerova čizma suvereno gazila sve narode koji su se našli na putu nemačke ekspanzije. Bio je i prvi vođa pokreta otpora za koga je poznato da su mu Nemci "ucenili glavu"; protiv njega lično preduzimali su niz vojnih poduhvata, počev od operacije "Mihailović" decembra 1941. godine. Od 1942, u činu armijskog đenerala, postao je i ministar vojni u okviru Jugoslovenske vlade u Londonu, jedini prisutan na terenu okupirane zemlje, i komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini, koja je već naredne godine imala blizu 60.000 ljudi pod oružjem, i teritorijalnu organizaciju koja je obuhvatila veći deo zemlje.
U drugoj ratnoj godini, kada je intenzitet otpora bio najniži, njegovi ravnogorci su kroz diverzije na prugama presecali nemačke linije snabdevanja, ponekad u ključnim momentima, doprinoseći tako savezničkim pobedama i na udaljenim frontovima. Zbog toga je na Zapadu promovisan u "balkanskog Robina Huda" (videti naslovnice magazina "Tajm" i "Njuzvik", holivudski produkt "Četnici, borbena gerila" itd).
U jesen 1943. snage JVuO vodile su veliku ofanzivu u Bosni, oslobađajući niz varoši (do nadomak Sarajeva) i nanoseći Nemcima i ustašama velike gubitke. Ipak, njihova politika bila je pre svega egzistencijalna, uz uvažavanje interesa srpskog naroda i otklanjanja posledica nemačkih i ustaških odmazdi.
Sam Mihailović nije potpisao nijedan sporazum sa okupatorom i njegovim saveznicima. Kritičari sporazuma sa Nemcima i vlastima NDH koje su postizali lokalni četnički komandanti mogli bi da uporede broj srpskih žrtava na Manjači i na Kozari i da možda i kroz tu perspektivu razmotre efekte iznuđene kolaboracije.
Đeneral Mihailović je pokušavao da vodi samostalnu i suverenu politiku, sa geslom "Balkan Balkancima" – i to ga je kod saveznika sa Zapada skupo koštalo. Još od 1941, nije dozvoljavao britanskim predstavnicima da učestvuju u kreiranju politike njegovog pokreta, čak odstranjujući njihovog oficira Hadsona iz svog štaba. Ipak, svojim saveznicima ostao je odan i onda kada su ga se odrekli; o tome svedoči misija Halijard i evakuisanje (u nekoliko etapa) blizu 500 savezničkih avijatičara iz Srbije, koje je Mihailović organizovao. O tome da su i saveznici Mihailovića smatrali, dok god im je to bilo u interesu, delom svoje koalicije, govore i odlikovanja od De Gola (1942) i Trumana (1948).
I u momentima kada je ishod rata bio izvestan, on je pokušavao saradnju na terenu sa Crvenom armijom, oslobađajući i predajući joj niz varoši u Srbiji (najpoznatiji primer Kruševca).
Naposletku, sam Dragoljub Mihailović se žrtvovao za svoj narod i svoju ideju, odbijajući da pođe sa saveznicima poslednjim avionom na koncu 1944. i ostajući u svojoj zemlji. Sa njegovim poslednjim vojnicima, kao redov, pao je na Zelengori i njegov sin Vojislav. A kada je i sam zarobljen, Mihailović je pokazao da je iznad svega ostao legalista: usred staljinističkog procesa više se trudio da svojim dželatima objasni ratne prilike, uz poznatu rečenicu koja govori o njegovoj pomirljivosti (i političkoj kratkovidosti): "Molim da mi se za olakšavajuću okolnost uzme to što sam pravilno upravljao državnim finansijama".
Ako kritikujemo njegov pokret, probajmo da to učinimo iz drugačije perspektive u odnosu na moderne beogradske antifašiste sa hrvatskim stanovištem. Sa njima smo saglasni da Mihailović nije bio antifašista: u njegovom rečniku nije postojala takva ideološka floskula, jer je njegov pokret bio antiokupatorski i antinemački. U samom startu, 1941, napravio je fatalnu grešku priznajući komunistima legitimnost u ratnim uslovima. Njegovi ljudi ne samo da su sarađivali sa komunistima (čak i u borbama oko Šapca, Kragujevca i Kraljeva, izazivajući time krvave nemačke odmazde), već su jednoj pre rata zabranjenoj, poluterorističkoj organizaciji, dozvolili da paralelno sa njima vrši mobilizaciju na srpskom selu.
Đeneral nije poslušao savet Milana Nedića da se 1942. prebaci u Bosnu i tamo stavi na čelo pokreta otpora srpskog naroda koji se podizao protiv genocidnih ustaša, ostajući vezan za Srbiju u momentima kada je na čelu tog rodoljubivog stihijskog pokreta, ironijom istorije, stao Tito. Sa generalom Nedićem u vezi stoje još dva čina koja su kompromitovala Ravnogorski pokret: "slovo Z" i legalizacija odreda 1941/1942. godine.
Mihailović nije osluškivao impuls naroda koji je još 27. marta iskazao volju da se bori bez obzira na žrtve, pa je često primenjivao taktiku kreni-stani. To ga je dovodilo i u razne (posredne, a u dva maha direktne) kontakte sa Nemcima, od kojih se svaki završavao neuspehom, ali i kompromitacijom JVuO.
Vremenom će primat nad antinemačkom borbom odneti antikomunistička, što će dovesti i do zločina koje bi trebalo sagledavati u kontekstu surovog građanskog rata. Jedna od stvari koje bi se mogle kritikovati je i decentralizacija komande pokreta, koja je imala negativan ishod: više komandanata koji su u svojim zonama nominalno priznavali Mihailovićevu komandu, ali i često vodili svoje lične ratove. U nacionalno mešovitim područjima to je vodilo i ka obračunima na verskoj osnovi, koji su samo predstavljali nastavak ranijih. Na kraju, u komunističkoj propagandi, svi ti zločini pripisani su Mihailoviću kao naredbodavcu i inspiratoru.
Ključna greška, ipak, bila je fatalna povezanost sa Zapadom i nada da će oni intervenisati u korist interesa srpskog naroda i jugoslovenske demokratije, čak i protiv Staljinove interesne sfere. I u bosanskim gudurama 1945, odsečen od sveta, Mihailović se uzdao u pomoć Amerikanaca, koji su svojim odnosom prema njemu pokazali sve licemerstvo: dok se uklapao u tokove njihove politike bio je promovisan u junaka Balkanskog poluostrva, ali čim su se zone uticaja podelile bio je prepušten sudbini, a potom i zaboravu. A odlikovan je – već kada je bio streljan.
Nečojstveni pobednici su izmučenoj porodici đenerala Mihailovića posle Drugog svetskog rata oteli kuću u Bregalničkoj. I ona je poslednjih godina bila nemi svedok turbulentnih događanja u Srbiji: 2019. je srušena, da bi na njenom mestu bila podignuta luksuzna višespratnica. No kada se učinilo da je bitka za sećanje izgubljena, iznenada je, protekle sedmice, na mestu nekadašnje kuće otvoren "Čičin dom".
Organizacija "Naša Drina" uspela je da otkupi jedan deo zgrade i posveti ga negovanju uspomene na đenerala Mihailovića. Kad već nema grob – on neočekivano dobija spomenik u Beogradu. Na tu vest, niz aktivista iz nevladinog sektora provrištao je kao poprskan svetom vodom, pokazujući da Mihailović i danas postaje svojevrstan test, kao i 1945, i za naciju i za demokratiju.
Ova spomen soba potrebna je i Beogradu i Srbiji i bilo bi dobro da se ona stručno uredi, sa stalnom postavkom posvećenom životu đenerala Mihailovića od rođenja 1893. do smrti 1946. godine. To će biti i svedočanstvo o srpskom polomu u prvoj polovini 20. veka.
Ali neka to bude i mesto gde će, uz neku vrstu edukativnog centra, nove generacije naučiti kako da izbegnu dve osnovne zamke iz 1941: da više nikada brat ne puca na brata vođen tuđom ideologijom, i da srpski narod više nikad više ne dozvoli da postane samo oruđe u rukama imperija.
