Veliki deo endemskih problema srpske političke scene proizlazi iz lošeg ustavnog ustrojstva i to, nažalost, nije jasno velikom broju naših politički aktivnih sugrađana, koji istovremeno pozivaju na "rušenje Režima" i "poštovanje Ustava", kao da "Ustav" nije nešto što po definiciji neposredno uspostavlja i održava "Režim" i omogućava mu da državom upravlja upravo onako kako upravlja.
Tema ustavnog (ne)uređenja Srbije je verovatno najvažnije (rešivo) političko pitanje u zemlji, a finale jedne naročito neurotične, agresivne i fatalističke predizborne kampanje i ulazak u par dana predizbornog samopreispitivanja možda predstavlja idealan trenutak da o ovoj temi kolektivno porazmislimo.
Sa aktuelnim ustavom Srbije i na njemu zasnovanim političkim sistemom ima mnogo problema koji se mogu dubinski analizirati, ali pošto se nalazimo na pragu parlamentarnih izbora, dobra je prilika da se pozabavimo nakaradnom pozicijom Narodne skupštine u centru procesa depolitizacije, desuverenizacije i, da – ekonomske i kulturne kolonizacije srpskog javnog života. Srpski parlament nominalno ne valja nikome i svi se pozivaju na njegovu "reformu", ali on, kako ćemo videti, nekim političkim strukturama na srpskoj sceni naročito odgovara, a nekim drugim izrazito šteti. I ne, nije reč o poslovično svemoćnoj "vlasti" i poslovično marginalizovanoj "opoziciji".
U svom legendarnom stripu Nadzirači iz 1986. godine, Alan Mur kroz distopično satirizovanje američke kulturne institucije superheroja kao alegorije za nedodirljivi i neumoljivi državni aparat po modelu Hobsovog Levijatana postavlja čuveno, duboko subverzivno i politički ikonično pitanje ko nadzire Nadzirače? Ako je po srpskom Ustavu srpskim parlamentarcima pored zakonodavne delatnosti dato i da postavljaju, kontrolišu i regulišu izvršnu granu države, da biraju praktično sve ostale visoke javne službenike i da još preko toga upravljaju državnom politikom kroz rezolucije i potvrde međunarodnih sporazuma, onda je prirodno postaviti murovsko pitanje – ko je poslao poslanike?
Ako parlamentarni sistem u Srbiji već decenijama ne radi u interesu građana, u čijem interesu radi? Ako ne predstavlja suvereni srpski narod – koga predstavlja?
Šta nije u redu sa srpskom skupštinom?
Skupština je istovremeno najprezreniji, a najznačajniji politički instrument upravljanja Srbijom. Sa jedne strane, ona predstavlja ozloglašeni politički rijaliti čija je jedina funkcija da Srbinu sa minimumom kućnog vaspitanja organski zgadi "politiku i političare" i obeshrabri svaki impuls dobronamernih građana da kroz javni angažman učine nešto dobro za narod i Otačastvo. Sa druge strane je u pitanju dobro podmazana glasačka mašina koja na prvi pogled servisira režimsku oligarhiju, ali u praksi kao Fordova pokretna traka štanca zakonodavna akta koje su srpskim ministarstvima stavili na sto NVO sektor i Evropska unija, legitimizujući ih i pretvarajući ih u sistemska podešavanja srpske države, prilagođena "evropskim integracijama i otvaranju pregovaračkih klastera", "zelenoj agendi", "implementaciji standarda" Svetske trgovinske organizacije, Šengenu, evrozoni, strateškim partnerima, spoljnim investitorima, ukratko svima – osim političkim i nacionalnim interesima srpskog naroda i svih građana Srbije.
Ništa od navedenog nije slučajno, niti predstavlja posledicu nekakve korupcije, izigravanja ili zaobilaženja političkog ustrojstva zemlje. To jeste političko ustrojstvo zemlje. It’s not a bug, it’s a feature, kako bi rekli naši stari.
Predsednici pojedinačnih stranaka su u Narodnoj skupštini trenutno poput akcionara deoničarskog društva – oni raspolažu sa određenim "procentom glasova" i uloga poslanika je tu samo da mute vodu i svojom bahatošću, glupošću i nevaspitanjem služe kao gromobran za ono što se u skupštini zaista događa. Ako se poneki poslanik i može oteti kontroli stranke (i "preleteti" u drugu, u čemu se politički dometi ove pobune iscrpljuju), Skupština kao celina ne može se oteti kolonijalnom status quo, niti fatalnom "bezalternativnom evropskom putu". Tako se istovremeno pokazuje kao svemoćna i kao nemoćna: poslanici imaju ogroman uticaj na živote građana, ali praktično nikakvu autonomiju u odnosu na vanpolitičke centre moći.
Zapadni parlamentarizam i preporuka Fransoa Gizoa
Političku vodu u Srbiji istovremeno mute globalni trendovi i geopolitički procesi na koje Srbija, uprkos svojoj večitoj relevantnosti, ipak nema nikakvog uticaja. To znači da je praktično svaki problem srpske političke scene samo delimično endemski, pa samim tim samo delimično rešiv iznutra – njegov veliki deo predstavlja samo aspekat svetskih političkih tendencija i istorijskih procesa.
Zapadni parlamentarni sistem sam po sebi ne nudi pouzdana rešenja ni za jedan srpski problem. Na užas naših "Evropa-ili-smrt" reformatora i samoproglašenih narodnih prosvetitelja, čak i kada bi Srbija čarobnim štapićem preko noći instalirala optimalan parlamentarni sistem po uzoru na "najbolje prakse" na Zapadu, sistemski problemi obespravljenosti, tehnokratskog totalitarizma i, da, čak i famozne korupcije ne samo da ne bi nestali, nego ne bi čak bili ni značajno smanjeni. Kao što nisu značajno manji ni u zapadnim parlamentarnim demokratijama, samo se donekle manje osete jer je kasa koja se pljačka mnogo veća. Zapadni parlamentarizam sam po sebi predstavlja plod konkretnih klasnih i istorijskih procesa i njegovo uspostavljanje nikada nije podrazumevalo uspostavljanje Države, kako je u svojoj platonističkoj i vizantijskoj tradiciji zamišljaju Srbi.
Velike evropske političke revolucije imale su jednostavan cilj – demontažu starih aristokratskih (Platon bi rekao "timokratskih") struktura moći zasnovanih na "bruki i časti", odnosno na "plemenu i imenu", i uspostavljanje bezličnih buržoaskih oligarhija gde je politički uticaj u društvu direktno proporcionalan likvidnosti ličnog kapitala konkretnog građanina i praktično ničemu drugom.
Često se pominje izmišljeni citat Marije Antoanete o hlebu i kolačima, dok je samo ljubiteljima i poznavaocima poznata krilatica kojom je Fransoa Gizo, francuski premijer iz vremena Julske monarhije, odgovorio na primedbe da samo bogati odlučuju o tome kako se upravlja francuskom državom: enrichissez-vous, odnosno "obogatite se i vi".
Iako izrečena pre skoro dva veka, ova cinična instrukcija može da se ponudi i građanima moderne Srbije kao jedini sistemski način da u postojećem političkom odnosu snaga obezbede i zaštite svoje interese. Ali kako se obogatiti u zemlji kojom već upravljaju samo bogati? Mogli biste da pitate Gizoa kako se to završilo u njegovo vreme, ali morali biste da stanete u red – ima mnogo građana Francuske koji bi ovih dana hteli da mu postave isto pitanje.
Pravedniji izborni sistem
Ako naša predstavnička demokratija ne predstavlja ljude koje bi po zakonu trebalo da predstavlja, onda svaka ideja o reformi svakako treba da počne od izbornog sistema. Svako ko je pratio izbore po Evropi i svetu ovih godina video je da nijedan sistem nije besprekoran i da su svi skoro podjednako podložni manipulacijama, ali je sigurno video i nešto za šta je očigledno da u najmanju ruku ne bi škodilo kada bi postojalo i kod nas. Tragikomični eksperimenti sa "plenumima" i "zborovima" prethodnih godina svedoče o potrebi velikog dela javnosti da na raspolaganje dobije političke institucije koje prevazilaze zaokruživanje brojeva na glasačkom listiću i izlazak na ulicu ako si nezadovoljan.
Zamislimo, recimo, trenutnih 250 poslanika u srpskom jednodomnom parlamentu, i podelimo ih na dva doma. Jedan dom – nazovimo ga "Sabor predstavnika" – od oko 150 poslanika birao bi se po većinskom sistemu iz 150 različitih izbornih jedinica. Na ovom mestu ne moramo ulaziti u finese samog izbornog procesa, dovoljno je da čitaoci znaju da postoje moderni sistemi raspodele glasova (npr. većinski izborni sistem sa proporcionalnom kompenzacijom) koji zaobilaze probleme koje gledamo u modernoj Britaniji ili Francuskoj, ili kod nas u AP Vojvodini. Ovi poslanici bili bi istinski predstavnici svojih izbornih jedinica i njihova izborna jedinica mogla bi da ih opozove, ako stekne utisak da je izneverio povereni predstavnički mandat. Na ovaj način bi se rešio akutni problem "beogradizacije" koji je doveo do toga da praktično pola opština u Srbiji nema svoje predstavnike u parlamentu Srbije, a one koje imaju ih gledaju kako odlaze u Beograd da se nikada više ne vrate.
Istovremeno, drugi dom parlamenta – nazovimo ga provizorno "Narodno veće" – od stotinak poslanika birao bi se kao do sada po proporcionalnom sistemu, poželjno uz otvorene liste i uz tzv. "prirodni" cenzus (koliko je glasova potrebno za jednog poslanika, to je i cenzus). Očuvanje proporcionalnog sistema je važno, jer Srbi imaju tradiciju stranaka i narodnih pokreta i proporcionalni sistem masovno smatraju sinonimnim sa demokratijom. Proporcionalni sistem garantuje da će se u parlamentu naći i predstavnici marginalnih grupa koje nikada ne bi ostvarile većinu u bilo kojoj pojedinačnoj izbornoj jedinici, ali i te kako imaju dovoljno glasova na nivou države da se i njihov glas čuje u parlamentu. Upotreba "prirodnog" cenzusa, pritom, istinski demokratizuje ovaj sistem, jer ukida "pozitivnu diskriminaciju" manjina i svima omogućuje ista pravila za ulazak u parlament tako da niko ne ostane marginalizovan.
Demokratizacija parlamenta i autonomija predstavnika
Zamislimo da smo lepo ustrojili ovaj izborni sistem i da imamo 250 poslanika u ovoj novoj i boljoj Narodnoj skupštini, koji vernije predstavljaju šarolike interese različitih krajeva Srbije, različitih kulturnih, identitetskih i ideoloških grupa. To i dalje neće rešiti sistemski problem, a to je da se u političku borbu ulaze samo pohlepni, amoralni i cinični oportunisti koji pate od bolesne ambicije i/ili kompleksa više vrednosti, a koji po pravilu nisu mogli sebi da nađu pošteno zanimanje.
Ovo zvuči zlobno i klevetnički, ali odražava sistemski problem svakog evropskog parlamenta od pada Bastilje naovamo: osoba koja je vrhunski profesionalac i uspešna u poslu kojim se bavi neće imati vremena da se pored toga bavi i politikom. Osoba koja pripada nižim slojevima društva – koja mora preko satisfakcije poslom da razmišlja i o tome kako da prehrani svoju porodicu – o politici može da razmišlja samo na jedan način, kao o profesionalnoj karijeri. A ta profesionalna karijera već nema veze sa predstavničkom demokratijom; u pitanju je esnaf koji ima svoja pravila, svoje tajne rituale, svoj esprit de corps, ali i svoju paralelnu ekonomiju koja je sistemom spojenih sudova povezana sa ekonomskom oligarhijom. Znate već – kao što je i zamišljeno.
Ovo je problem o kome nam piše još Aristotel pre dve i po hiljade godina u svom Ustavu atinskom: svaki put kada bi atinska oligarhija uspostavila kontrolu nad državom, ona bi ukidala nadnice za učešće u radu skupštine, što je demotivisalo sirotinju da učestvuje u glasanju. Svaki put kada bi kontrola otklizala prema demokratama, nadnice bi se ponovo uspostavljale i povećavale. U praksi to znači da poslanik ne samo da treba da ima dobru platu kako "ne bi bio potkupljiv" (znamo da po pravilu najviše otimaju oni koji istovremeno najviše imaju), nego da svaki poslanik treba da postane samostalna državna institucija sa vlastitim ingerencijama, sa vlastitim birokratskim aparatom i sa vlastitim zakonom određenim budžetom.
To znači da bi izabrani poslanik imao već spremnu ličnu administraciju u kojoj bi radili profesionalci (kao što profesionalci rade za državna ministarstva na čijem čelu mogu da se menjaju politička lica bez ikakvog ometanja rada funkcije, i bez ikakvih naročitih zahteva za samog ministra). Ove administracije bi primarno služile za komunikaciju između poslanika i njegovih birača, a u slučaju "Sabora predstavnika" obavezno bi se nalazile u samoj izbornoj jedinici – vezujući tako predstavnika za svoju sredinu i stvarajući lokalni centar političke moći.
Poslanik koji zna ko je tačno glasao za njega, koji zna da će biti smenjen ako izneveri svoje glasače, čija se kancelarija nalazi među njegovim elektoratom, koji ima svoj tim ljudi koji mogu da mu pomognu oko pravnih i tehničkih detalja zakona koje podnosi ili za koje glasa i koji ima svoj nezavisni budžet da to sve finansira, takav poslanik neće morati da bude marioneta nekog predsednika stranke, niti će moći da ga mađijaju predstavnici NVO sektora ili Evropske unije koji mu stavljaju gotove kolonijalne zakone na sto.
Tribunski korektiv
Još jedna demokratska institucija koja potrebna srpskom parlamentu, koja je u stidljivim oblicima postojala u nekim socijalističkim sistemima, a koja se nadovezuje na slavnu popularsku instituciju rimskih narodnih tribuna, jeste pravo veta. Predstavnik u parlamentu trebalo bi da ima pravo da u ime svoje izborne jedinice stavi veto na bilo koji zakon koji direktno ugrožava političke interese te izborne jedinice, ali bi u tom slučaju bio obavezan da podnese ostavku.
Pritom, ovo se ne bi odnosilo samo na probleme majorizacije u odnosu na lokalnu zajednicu koja, recimo, bespomoćno gleda kako se na njenoj teritoriji gradi površinski kop ili hidroelektrana od koje nemaju nikakve koristi, nego samo štetu. Ovo bi stvorilo uslove i za političke eksperimente gde bi se, pored teritorijalnih izbornih jedinica koji zastupaju stanovništvo jedne regije, mogle formirati i izborne jedinice koje predstavljaju zajednice koje nisu teritorijalno organizovane – crkve i tradicionalne verske grupe, manjinske savete, sindikate, udruženja poslodavaca, bankara i sl., od kojih bi svako uz svoj pojedinačni glas imao i pravo da u ime svoje interesne grupe blokira odluke koje su egzistencijalno štetne po nju, a u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima.
Ovakva ideja svakako zvuči kao noćna mora za aktuelne predstavnike kolonijalne elite, koji isključivo pričaju o "ubrzavanju reformi", "zakonodavnom rasterećenju" i "povećavanju efikasnosti parlamenta". Kada oni kažu da parlament treba da bude efikasniji, oni misle da poslanika treba da bude manje kako bi im bilo manje komplikovano da ih potkupljuju.
Istovremeno, ideja "ubrzavanja reformi" potpuno je suprotstavljena samoj srpskoj ideji ustavnosti kao političkog principa koji podrazumeva upravo ograničavanje, tj. ustavljanje autoritarnih tendencija bogatih i moćnih usmerenih protiv običnog građanina ili malog seljaka. Predstavnička tela nisu tu da budu katalizator kolonizacije (tj. implementacije, modernizacije, evrointegracije, kako hoćete), već upravo kočničar samovlašća i brana nepravdi.
Ništa bez promene ustava
Čitalac ovo poduže razmatranje ne mora da shvati kao ništa više od misaonog eksperimenta. Možda mu se predlozi dopadaju, možda mu se ne dopadaju uopšte. Poenta je, međutim, da Srbi prestanu da se politikom bave kao sportskom kladionicom i da puste u pogon svoju kolektivnu imaginaciju kako bi se izborili za Državu koju ne bi doživljavali kao elementarnu nepogodu od koje se treba zakloniti kako najbolje znaju i umeju, već koju bi intimno shvatali kao nešto svoje, kao plod vekova borbe za veru, slobodu i pravdu, kao jednu istinsku res publica.
Da bi bilo šta od toga bilo moguće, moramo kolektivno razmišljati o promeni ustava i uspostavljanju novog državnog ustrojstva koje neće samo "više da nam se dopada", nego koje će na institucionalnom nivou onemogućiti kidnapovanje države – kako od strane prevejanih stranačkih vođa, tako i od (kudikamo opasnijih) ekonomskih i kolonijalnih centara moći. A to ne znači samo proglašavanje novih praznih zakona i novih beznačajnih i besmislenih javnih institucija koje korumpirana elita zaobilazi kao što potok teče oko kamena, to znači uspostavljanje zakona koji neće biti prazni i javnih funkcija koje neće biti besmislene – između ostalog zato što će direktno odgovarati građanima i direktno dobijati novac iz budžeta za svoj rad, nezavisno od stranačke infrastrukture i neformalnih lobi grupa.
Da bismo čuvali srpsku državu, moramo prvo da je doživimo kao nešto za šta smo se izborili, a ne kao nešto što nam je spolja nametnuto. Da bismo imali svoje poslanike u parlamentu, moramo mi biti ti koji smo ih tamo poslali.