"Ahsoka" – herojstvo i feminizam u Dalekoj galaksiji

Serija je trebalo značajno da doprinese podgrevanju globalnog interesovanja za mitologiju daleke, daleke galaksije nakon što je (ne)opravdano razočaranje publike u novu bioskopsku trilogiju postalo opšte mesto globalne pop kulture.

Sanirajući štetu, "Dizni" se preorijentisao na snimanje igranih serija sa promenjivim uspehom – Mandalorijanac je bio veliki komercijalni uspeh, Knjiga Bobe Feta je predstavljala haotični i urnebesni galimatijas koji je publiku ostavio ravnodušnom, Obi-Van Kenobi je bila tehnički savršeno, ali potpuno nepotrebno servisiranje publike, dok je Andor sve iznenadio vrhunski napisanom i briljantno režiranom špijunskom dramom.

Ahsoka je trebalo da vrati "Zvezdane ratove" u igru na velika vrata. Njeni glavni aduti bila su dva kultna lika iz animiranih serija Ratovi klonova i Pobunjenici – harizmatična džedaj-ratnica i učenica Anakina Skajvokera, Ahsoka Tano, i beskrupulozni taktički genije Imperijalne mornarice, admiral Traun. Oba lika već su imala iskustva sa podizanjem kvaliteta pripovedanja i interesovanja publike za "Zvezdane ratove".

Ratovi klonova i sama Ahsoka, kao jedan od njihovih (neočekivanih) glavnih junaka, dali su preko potrebni kontekst i dubinu mitosu Lukasove do tada prezrene Druge trilogije (Epizode I-III), dok je petnaestak godina ranije "Traunova trilogija" – serijal romana Timotija Zana sa Traunom u ulozi glavnog negativca – u velikoj meri zaslužna za pretvaranje Lukasovih filmova u multimedijalnu mitologiju bez presedana u modernoj popularnoj kulturi.

Očekivalo se mnogo, ali dobilo se tek malo više od prologa za priču koju su svi očekivali. Likovi Ahsoke i Trauna su preživeli politički korektnu giljotinu koja je u Holivudu sahranila već tolike druge kultne likove (uključujući i više njih iz "Zvezdanih ratova"), ali nisu uspeli da dobace do visokih očekivanja publike. Ipak, njihova nasleđena gravitas toliko odudara od moderne američke televizije da njihovo samo pojavljivanje na malim ekranima već predstavlja prvorazredni kulturni događaj.

(Ne)osvešćeni feminizam i eksploatacija feminističkih ikona

Na prvi pogled, Ahsoka izgleda kao klasični proizvod nove holivudske "osvešćene" ideologije. Na početku serije, kao glavni protagonisti u prvi plan izlaze tri snažne žene u muškim ulogama, dok jedinu upečatljivu mušku ulogu predstavlja mračni džedaj Bejlan Skol (svojevrsna labudova pesma britanskog glumca Reja Stivensona koji nas je prerano napustio u maju ove godine). Ipak, ova postavka samo površinski prinosi žrtvu "bogovima vouka", nudeći publici nešto kvalitativno različito od politički korektnog pseudofeminističkog pastiša na kakve smo naviknuti u poslednje vreme.

Naime, sve tri centralne ženske uloge nasleđene su iz sada već klasične animirane serije Pobunjenici na koju se Ahsoka nadovezuje radnjom.

Glavna muška postava te serije – džedaji Kejnan Džarus i Ezra Bridžer – odsustvuju jer su se obojica herojski žrtvovali u jednom krajnje tradicionalnom ključu, Kejnan položivši život da zaštiti saborce, a Ezra završivši u izgnanstvu u nepoznatim krajevima svemira zajedno sa admiralom Traunom koga je na taj način "sklonio sa šahovske table".

Što se tiče tri heroine, nijedna od njih se, mimo činjenice da je žensko, ne uklapa u moderne identitetske politike koje su već upropastile tolike filmove i serije.

Ahsoka Tano je džedaj i mistik, stroga, disciplinovana i emotivno vezana za svog učitelja Anakina, uprkos jezivim zločinima koje je počinio; general Hera Sindula je nežna i požrtvovana majka koja nijednim gestom ne ukazuje da je njena naglašena ženstvenost na bilo koji način ometa da obavlja niz "muških" poslova u floti Nove republike; dok Sabina Vren, iako izgledom najviše podseća na moderne feministkinje (kao što je podsećala i u animiranom predlošku), zapravo predstavlja izdanak mandalorijanske kulture "bruke i časti" i u potpunosti je posvećena pronalaženju svoga izgubljenog prijatelja i saborca Ezre.

"Dizni" nije štedeo ovu naizgled feminističku ikonografiju da bi reklamirao ideološku pravovernost svoje nove serije, ali to je ipak samo marketinška dimna zavesa.

Narativ Ahsoke je vrlo konzervativan, a glavna junakinja predstavlja otelovljenje jednog prezrenog i u suštini patrijarhalnog koncepta monaha-ratnika na kome se temelje "Zvezdani ratovi", a koji upadljivo nedostaje u novijim prilozima njihovom Kanonu.

Pritom vredi napomenuti da u kontekstu sveprožimajuće kosmičke Sile, Džedajski red nikada nije predstavljao nekakav "džentlmenski klub", budući da veština u poznavanju i korišćenju ove transcendnentne moći ne zavisi od fizičke snage i telesne konstitucije, već pre svega od moralne čvrstine (i nasumičnog faktora prirodne nadarenosti), pa žene ništa ne sprečava da budu jednako moćni, pa i moćniji džedaji od muškaraca.

I zaista, pre nego što su se prve primisli na "vouk" ispilile u maglovitim fantazijama američkih levičara, "Zvezdani ratovi" su proizvodili snažne ženske likove i istinske feminističke ikone na buljuke. Nezaobilaznoj princezi Leji u proširenom kanonu pridružile su se neverovatne epske figure kao što su Nomi Sanrajder, Bastila Šan, Džarael, Mara Džejd, Dart Zana, Asaž Ventres, najzad i sama Ahsoka Tano.

U ne tako dalekoj prošlosti, kada su Ratovi klonova tek počinjali da izlaze i kada je mala, prgava i ishitrena Anakinova padavan-učenica doživljavana kao samo još jedan besramni "mamac za klince", devojčice koje vole "Zvezdane ratove" nisu mogle da pronađu igračku sa Ahsokinim likom, jer su proizvođači igračaka očekivali da ona nikome neće biti zanimljiva – "Zvezdani ratovi" su bili "za dečake".

Petnaest godina kasnije korporativna paradigma se promenila i Ahsoka je samorazumljivo jedan od glavnih likova u celoj franšizi, ali vlasnici franšize i dalje nisu načisto sa tim koje je njeno mesto i šta sa njom tačno da rade.

Žena-ratnica kao utočište za stare herojske narative

Igrana Ahsoka Tano, međutim, stupa na scenu u trenutku kada Holivudom caruje jedan kudikamo razorniji feministički trend od hipertrofije snažnih ženskih likova. U njemu, naime, jednostavno više nema mesta za drevnu herojsku tropu snažnog i disciplinovanog ratnika, koja je shvaćena kao "prevaziđena", "patrijarhalna" i "toksična". U pitanju je sasvim druga kategorija problema – ako publika može da preživi manjak muških heroja, ona ne može tako lako da svari ukidanje heroja kao takvih.

Kompromisno rešenje koje su našli reditelji i scenaristi privrženi tradicionalnim narativima bilo je da glavnim junacima jednostavno promene pol bez ikakvih drugih intervencija na njihovom karakteru i ulozi. Koliko god ova praksa bila estetski iritantna, ona je pomogla da se spasu tradicionalno pripovedanje i klasični herojski obrasci u kulturnom okruženju koje im ni najmanje nije naklonjeno.

Glavne junakinje inače besprekorne Netfliksove serije Arkana – Liga legendi predstavljaju praktično neizmenjene paradigmatske likove koji bi u engleskoj i američkoj realističkoj književnosti XIX veka, na koju se serija estetski nadovezuje, najverovatnije bili dečaci.

Glavna ženska uloga u Diznijevoj Avanturi u džungli, koja je poverena Emili Blant, u klasičnom avanturističkom romanu bila bi muška, dok je uloga njenog „brata homoseksualca“ zamenila klasičnu žensku ulogu iz romana (jer gej muškarcima se može oprostiti da su feminizirani, ženama nikako). U najnovijem Indijani Džonsu Fibi Voler Bridž igra glavnu žensku ulogu koja nema apsolutno nikakvu seksualnu relaciju sa glavnim junakom (koji je i inače oronuli starac koji nije ni za šta) i opet vrši funkciju čisto muškog lika.

U slučaju Ahsoke Tano, ova producentska kukavička eskivaža, nadovezana na već etabliranu tradiciju autentičnih jakih ženskih likova, pokazala se svojevrsnim Lukavstom uma koje je – na više nivoa – spasilo pojam džedaja.

Stoički i religiozni ratnici-monasi koji strogo kontrolišu svoje emocije, koji odbacuju bilo kakve individualne želje i afekte, koji neguju apsolutnu nesebičnost i odbacuju bilo kakav subjektivistički narcisizam, koji vaspitavaju svoje učenike u okrutnoj, spartanskoj disciplini, i koji takvi kakvi su predstavljaju neosporne moralne (i političke!) autoritete, jednostavno nisu nešto što Holivud može da svari.

Uostalom, dovoljno je pogledati kako su opoganili i upropastili lik Splintera u najnovijim "Nindža kornjačama", ili kako su degradirali i marginalizovali Luka Skajvokera u samim "Zvezdanim ratovima". Ali ono što se više ne može oprostiti Skajvokeru ili Kenobiju, može se oprostiti Ahsoki Tano, makar i samo zato što je žensko. I zaista, neke od scena u kojima Ahsoka trenira Sabinu džedajskim veštinama predstavljaju nostalgični relikt starih borilačkih filmova kakvi se danas jednostavno više ne snimaju. A njene avanture u Dalekoj galaksiji mogu biti manjkave u mnogo čemu, ali ne i u klasičnim herojskim obrascima i paradigmama, koji se ostvaruju direktno, neironično, i bez parodiranja.

Tradicionalni negativci, ili admiral Kolčak – iin speejs

Lik admirala Trauna predstavlja sličan omaž starom pripovedanju kakvo danas predstavlja retkost, pogotovo u Diznijevoj kuhinji. Traun nije karikatura, nije opsednuti i nekontrolisani tiranin, nije ni poremećeni psihopata. On nije ni imao "nesrećno detinjstvo" niti traume iz mladosti. On je jednostavno veoma kompetentan i sposoban oficir, i to oficir koji proističe iz jednog praktično zaboravljenog, aristokratskog miljea. A taj milje još jednom možemo naći u nekim klasičnim književnim i umetničkim obrascima.

Ako se Dart Vejder – još jedna religijska i aristokratska figura – s pravom poredila sa likom "Crnog barona" Petra Vrangela u sovjetskoj propagandnoj ikonografiji vezano za Građanski rat, onda liku Trauna bez ikakve sumnje odgovara admiral Aleksandar Kolčak.

I to ne samo zbog upečatljive bele uniforme i plemićkih manira! Kolčak je, baš kao i Traun u Zanovim romanima i serijama Filonija i Favroa, uspeo da okupi, disciplinuje, i motiviše za borbu vojsku Ruske imperije nakon što je ubijen njihov car, a njena društvena hijerarhija iskorenjena i zamenjena novom, revolucionarnom elitom.

Pritom Traunova vojno-taktička genijalnost proizlazi upravo iz njegovog aristokratskog obrazovanja – on koristi svoje dubinsko razumevanje folklora i umetnosti naroda sa kojima ratuje kako bi anticipirao njihove poteze, pretpostavljajući s pravom da su oni uslovljeni kulturološkim predrasudama i etnološkim slepim mrljama.

Štaviše, nijedan od glavnih negativaca u Ahsoki nije karikaturalan, nesposoban, niti čak upadljivo moralno odbojan. Traun se ponaša kao šahovski velemajstor koji je uvek dva koraka ispred protivnika, i svaka primisao na nekompetentnost može biti zasnovana samo na tome što ga žanrovske matrice sprečavaju da svojom nadmoćnom taktikom zbriše glavne junake sa lica planete na kojoj se nalaze.

Bejlan Skol ostavlja utisak kalkulisanog i ambicioznog, ali časnog ratnika, njegova učenica Šin Hati uprkos mladalačkom žaru deluje opasno i disciplinovano, dok se datomirska veštica Morgan Elzbet čak herojski žrtvuje kako bi svojoj planeti i kulturi omogućila opstanak i preporod.

"Zvezdani ratovi" u galaksiji bez heroja

Sa vrhunskom fotografijom, odličnim glumcima, solidnim scenariom, i u velikoj meri originalnom pričom (pogotovo pleni minijatura koja pokazuje kako se imperijalna elita infiltrirala u novo demokratsko društvo i uzurpirala njegovu ekonomiju kako bi finansirala svoje revizionističke planove – veoma nalik na naciste u Zapadnoj Evropi i Americi), Ahsoka bi bila izvanredan dodatak mitologiji "Zvezdanih ratova" da nije priča o Ahsoki Tano i admiralu Traunu.

Pošto ona to jeste, osuđena je da se poredi sa animiranim filmovima i romanima koji predstavljaju najveće pripovedačke uzlete ove franšize za skoro 50 godina njenog postojanja. Autori serije za sada to nasleđe nisu oskrnavili, ali nisu do njega ni dobacili.

Nevezano za to, priča o Ahsoki Tano nastavlja da inspiriše. U Ratovima klonova, ona je napustila korumpirani i dezorijentisani Džedajski red pokazavši se kao veći džedaj od celog Veća učitelja. Kroz njen lik očuvana je čarolija vitezova Galaktičke republike koju isceđeni likovi Luka Skajvokera, Obi-Vana Kenobija, pa i čak i učitelja Jode više nisu bili u stanju da održavaju iznad nivoa vode u močvari Dagobe u koju je upala.

Ahsoka predstavlja istinsku feminističku ikonu koja devojčice može da inspiriše na izvanrednost bez zaglibljivanja u otrovnu vouk ideologiju, ali i tradicionalnog epskog heroja koji nije pregažen, ciničan i razočaran, koji nije dekonstruisan i obesmišljen, već koji ide hrabro u neravnopravnu borbu sa osmehom na licu kakav krasi samo istinske borilačke majstore. U ovo vreme inflacije, to nije malo.