Fallout: Visoka drama i crni humor na igralištu doktora Strejndžlava
Nuklearno uništenje Amerike ne prepušta se hiru spoljnih neprijatelja. Umesto toga, bombe na Ameriku bacaju njene sopstvene megakorporacije, svesne da je "rat odličan biznis, a totalni rat najbolji biznis"
Kada su se pojavile daleke 1997. i 1998. godine, Fallout i Fallout 2 ne samo da su preko noći postale "instant klasici" žanra "igara uloga" (RPG), nego su istovremeno redefinisale umetnički pravac koji se obično naziva retrofuturizmom. Pripovedačka postavka već prve igre bila je savršena na svim nivoima – svet alternativne budućnosti nestaje u nuklearnom holokaustu sredinom sedamdesetih godina 21. veka i planeta je u najvećoj meri pretvorena u radioaktivnu pustinju kojom tumaraju čudovišta, mutirani poluljudi i male zajednice varvarizovanih lovaca-sakupljača vraćenih u prirodno stanje bellum omnium contra omnes. Američka civilizacija, zamrznuta na kulturi i tehnologiji pedesetih godina 20. veka, opstaje u "trezorima" (vaults) – džinovskim atomskim skloništima razbacanim širom devastirane države, koja su sposobna da vekovima održavaju u životu male zajednice koje – o, ironije! – žive upravo u nekoj vrsti podzemnog komunizma zasnovanog na ikonografiji američkog predgrađa.
Zaplet većine igara zasniva se na otvaranju nekog od ovih "trezora" i izlasku nekog od njegovih stanovnika na površinu, najčešće kako bi se omogućila neka popravka ili rešio problem koji dovodi harmoničnu (ili distopijsku, kako u kom trezoru!) malu zajednicu na ivicu opstanka. Odatle i igra reči u naslovu celog serijala – fallout u stručnom žargonu označava "nuklearne padavine" koje čine život nemogućim nakon nuklearnog rata, kolokvijalno predstavlja izraz za "radijaciju“ (u Americi je fallout shelter uobičajen izraz za ono što mi zovemo "atomskim skloništem"), ali fraza istovremeno označava "ispadanje" glavnog lika iz svoje uređene i samodovoljne male civilizacije u ekstremnu varijantu američkog Divljeg zapada. Suočavanje ovih često naivnih i idealističnih ljudi sa surovom atmosferom (i radijacijom) planete otvara prostor za uzbudljive peripetije, psihološki razvoj likova, ali i za dosta satire i crnohumornog igranja sa opštim mestima američke popularne kulture. I najnovija "Amazonova" serija izuzetno verno štriklira sva obavezna mesta koje ovaj serijal igara čine kultnim.
Devoukizovanje (onoga što je ostalo od) Amerike
I humor i drama "Folauta" proizlaze iz kontrapunktiranja suprotnosti na kojima se temelji američka kultura – malograđanskog mira i razorne imperijalne politike, generičnosti američkih predgrađa i prezira prema komunizmu i kolektivizmu, pastoralnosti Američkog sna i inherentnog nasilja Divljeg zapada. Glavna tema čitave ove mitologije može se čitati kao retrofuturistička reiteracija drevnog sukoba između nomadskih i stacionarnih naselja, ili kao vraćanje temi "života na granici" iz klasičnih vesterna, čiju ikonografiju i igre i serija obilato eksploatišu.
Ali ovo čitanje može biti i sasvim političko – dezorijentisani i upeglani "trezoraši", koji sa svojim identičnim kombinezonima, komunističkim načinom života i snishodljivom, paternalističkom ideologijom "padaju s Marsa" u američku postnuklearnu pustinju naširoko podsećaju na "vouk" elite iz velikih američkih gradova, jednako otuđene od realnosti stvarnog života u Americi devastiranoj siromaštvom, bolešću, beznađem, beskućništvom i epidemijama opijata kao da su zaista "celi život proveli u nekom podrumu".
Naspram njih, stanovništvo Pustoši u koju se ta zemlja pretvorila takođe predstavlja projekciju one "korpe bednika" koje se toliko gnušaju sledbenici Hilari Klinton – oni se grozno hrane, grozno oblače, bave kriminalom i konzumiraju narkotike, ružno se ponašaju i zagađuju okolinu. Slojevitost satire koja je uložena u ovaj kompleksni presek društva već sama po sebi predstavlja događaj, utoliko pre što ikonografija serije na metanivou predstavlja upravo jedno groblje nostalgije za nestalom Amerikom koju Holivud derivativno cedi kao suvu drenovinu već decenijama.
Ipak, ono što je seriju, baš kao i igre pre nje, učinilo toliko popularnom, jeste upravo odsustvo "voukovskih" metanarativa i insistiranje na tradicionalnim herojskim arhetipovima koji podjednako stoje u temeljima klasičnog Holivuda i kulture video-igara.
Glavna junakinja filma – Lusi Meklejn iz Trezora 33 – predstavlja suštu suprotnost nametnute paradigme svemoćne i nedodirljive "moćne muškarače" (tzv. girl boss)koja već neko vreme uništava filmske i televizijske franšize levo i desno. Lusi je ženstvena, nežna i ranjiva, a njen (bukvalni) hod po trnju kroz američku pustoš predstavlja priliku za istinski lični rast i duhovni razvoj. Infantilnim pogledima na politiku američke otuđene elite se u ovoj seriji potpuno neceremonijalno puca u facu, a hipotetički susret emancipovanih humanista iz trezora sa okorelim i agresivnim "migrantima" iz spoljnog sveta prolazi upravo onako kako bi se moglo zamisliti. Od agendi savremenog Holivuda opstaje samo upadljivo odsustvo rasizma u prikazima fiktivne američke prošlosti, ali i ono služi kao kontrapunkt apsolutnoj paranoji i strahu sa kojim se to društvo odnosi prema nevidljivim "crvenima" kao arhetipskom Drugom.
Dijalektika pitomog predgrađa i Divljeg zapada
Na pripovedačkom nivou, "Folaut" predstavlja "povratak korenima" na dva nivoa.
Jedan je čisto formalan – serija je operisana od političke korektnosti i sa svojim razuzdanim nasiljem, toksičnim maskulinitetom i glorifikacijom oružja, a sve uz potpuno odsustvo modernog moralisanja i snishođenja prema publici, snažno podseća ne samo na raspištoljene testosteronske programe kojima je Amerika dobila Hladni rat, nego i na klasične vesterne kojima ga je započela.
Drugi nivo je sadržinski – serija tematizuje i obrađuje centralne teme nostalgije za "Zlatnim dobom" kada je "Amerika još uvek funkcionisala", a Američki san i dalje bio na dohvat ruke – istovremeno referirajući i nakulturu izobilja američkih predgrađa iz pedesetih godina, i na revolveraški "duh granice" iz 18. i 19. veka. Pritom se obe ove slike subvertiraju i slikaju iz ugla koji ne samo da nas tera da ih sagledamo drugim očima i zapitamo se da li su moguće u našem vremenu, već nas tera i da sebi postavimo pitanje da li su ikada bile moguće.
Istovremeno, gledalac serije ne može, a da je ne gleda iz perspektive Holivuda koji očajnički traga za svojom izgubljenom magijom, vraćajući se stalno nostalgiji kao sigurnom izvoru prihoda, ali istovremeno opsesivno nastojeći da ikone prošlih vremena interpretira u skladu sa svojom modernom ideologijom. Rezultat koji se, istini za volju, potpuno neizmenjen preuzima iz "Folaut" igara, jeste da se ti "klasični izvori inspiracije" intelektualno pošteno prikazuju kao ono što jesu – isahla i radioaktivna pustinja koja više ne može dati nikakav plod, osim upozorenja na to šta predstavlja ἔσχατον one iste globalne kulture na kojoj smo svi odrasli i koju toliko volimo. U tom kontekstu, blagostanje predgrađa preseca se sa slobodom otvorene prerije u jednoj fundamentalno američkoj tački: i jedno i drugo predstavljaju iluziju.
Totalitarizam na američki način
Urnebesna i koloritna ("stripična" i "videoigrična") satira mračne sutrašnjice u seriji se preseca sa kudikamo zrelijim i dramski ozbiljnijim referencama na život jednog od glavnih likova pre nuklearnog holokausta, koji nas upoznaje sa istorijom ove paralelne budućnosti i izvorima, kako tehnologije koju glavni junaci koriste, tako i celog arhipelaga atomskih trezora u koji se pretvara američko društvo. I dok u prvim epizodama ovi ekskursi u prošlost deluju kao pretenciozni višak, do kraja sezone oni u potpunosti preuzimaju primat u odnosu na osnovnu radnju, i pomeraju tonalitet cele serije sa crnohumorne groteske prema političkoj tragikomediji i hladnoratovskom političkom trileru.
Još jednom, ovaj otvoreno kritični stav prema Američkom snu i korporativnom imperijalizmu koji je "učinio Ameriku velikom", prošaran sada skoro obaveznom temom makartijevskog "lova na veštice" (kojim Holivud pere ruke od prljave uloge koju je igrao u tom periodu), daje nam kao rezultat jednu izuzetno intelektualno poštenu meditaciju na temu individualnih sloboda i kolektivističkih političkih eksperimenata.
Svako ko poznaje obe kulture, prepoznaće sa lakoćom brojne sličnosti i paralele između američke i sovjetske "atompank" estetike. U najmanju ruku, dovoljno je poslušati pesmu Crawl Out Through the Fallout Šeldona Almana iz 1960. i uporediti je sa jednako crnohumornom sovjetskom satiričnom pesmom Medlenno raketы uplыvaюt v dalь, pa da se vidi koliko su kulture dvaju nuklearnih supersila bile bliske jedna drugoj i po estetici, i po strahovima, i po – humoru.
Autori serije teraju ovu istorijsku ironiju do njenih najekstremnijih posledica – ne samo da Amerikanci koji su opsednuti odbranom svojih temeljnih vrednosti od "crvene pretnje" završavaju u potpuno neprikrivenom komunizmu (sa sve identičnim kombinezonima, ishranom u menzama, i apsolutnom kontrolom svemoćnih Nadzornika), nego se čak i nuklearno uništenje Amerike ne prepušta hiru spoljnih neprijatelja. Umesto toga, bombe na Ameriku bacaju njene sopstvene megakorporacije, svesne da je "rat odličan biznis, a totalni rat najbolji biznis", i da je potpuno uništenje ljudske civilizacije najbolje pokrenuti u predvidljivim uslovima. Efekti po stanovništvo planete su isti, ali ovako kudikamo više profitiraju akcionari koji su se već posakrivali u podzemne bunkere.
Doktor Strejndžlav ponovo jaše
Trejler za "Amazonov" "Folaut" u mnogo čemu je stvorio pogrešnu sliku o tome šta ova serija predstavlja. Sastavljena od niza humorističnih i apsurdnih scena nalik na filmove Kventina Tarantina, Roberta Rodrigeza ili Gaja Ričija, najava je prosto obećavala da "kraj sveta može da bude zabavan". Sasvim je moguće da je za jedan deo američke publike serija upravo to – zabavna priča brižljivo zasnovana na popularnoj franšizi video-igara koja pruža mnogo fizičke komedije i skoro nimalo politkorektnog pridikovanja koje se svima popelo na glavu.
Našoj publici, međutim, treba malo vremena da prilagodi svoja očekivanja mnoštvu mračnih i mučnih momenata i neobičnom, na momente sporom i konfuznom tempu radnje. Ali kada najzad shvatimo šta imamo pred sobom, a za to treba imati strpljenja i doći do finala sezone, videćemo da u pitanju jeste komedija, ali komedija reda veličina Kjubrikovog kultnog Doktora Strejndžlava. To je nešto što bi trebalo da bude očigledno na prvi pogled, ali je sakriveno iza šarenila likova i mitologije – Folaut se nastavlja tamo gde Doktor Strejndžlav staje. Čak je i muzika ista.
Na planu pripovedanja i fotografije, serija ima svoje mane i svakako ne predstavlja remek-delo, niti se za tako nešto izdaje. Ako je gledamo kao američku autosatiru, moraćemo da se složimo da odavno nismo imali prilike da gledamo nešto ovako dobro i – u vreme kada menadžeri i akcionari američkog odbrambeno-industrijskog kompleksa sve češće zahtevaju da njihov unosni ratni biznis avanzuje do nuklearnog ratnog biznisa – politički relevantno.
Ali nije nam samo dobra američka satira nedostajala ovih decenija, već i dobra američka priča uopšte. A ova serija ima sve ono što smo nekada voleli iz Holivuda – moralno ambivalentne revolveraše, epske helikopterske juriše, junake koji razumeju razliku između dobra i zla, ali su spremni i da uprljaju ruke da bi ostvarili svoj cilj. Ima i Ameriku devastiranu nuklearnim ratom, koja predstavlja ruiniranu ljušturu svoje nekadašnje slave. Iz nekog razloga, to je slika koja im najbolje polazi od ruke u poslednje vreme.
