Stefan, Bojan i Igor, ili: Kako se završila seča knezova

Odmah da to razjasnimo, jer, ako ništa drugo nije, jedno je sigurno. Za tragediju nadomak Banjske krivi su Aljbin Kurti i svi oni koji ga u sklopu tog zajedničkog zločinačkog poduhvata drže na mestu predsednika vlade samozvanog Kosova. Na njihovim rukama nije samo krv Stefana Nedeljkovića, Bojana Mijailovića i Igora Milenkovića, nego i Afrima Bunjakua koji je u policijskoj uniformi saučestvovao u tom njihovom poduhvatu protiv ljudskog prava Srba na normalan život.

Kad smo kod toga, i ovo je, valjda, dosad moralo da postane jasno: sve to što nam radi, Kurti ne radi sam. Zločinački poduhvat je zaista zajednički; sadejstvo njegove policije, Euleksa i Kfora, njihovo usaglašeno činjenje i nečinjenje u reonu sela Banjska minulog vikenda, u tom smislu predstavlja neporeciv dokaz sprege koja je, uostalom, i dovela do tragedije čije ćemo sve efekte tek da iskusimo.

Naime, za svih ovih, evo, skoro četvrt veka od NATO agresije i dolaska agresorske vojske na Kosovo i Metohiju, Srbi se nisu latili oružja da se brane. Oni koji nisu bili proterani ili jednostavno likvidirani, s gandijevskim mirom i metodama trpeli su sve što ih je snašlo, pritom, ništa lepo.

I tako je bilo sve dok i to što nije bilo lepo Kurti nije učinio još i gorim. Uz prećutnu podršku pomenutih saučesnika iz Euleksa i Kfora koji mu se nisu mešali u posao.

Otkako su zimus nevoljno pristali da uklone barikade, lov na Srbe kao zečeve poprimio je sistemski karakter; usledila je svojevrsna seča knezova i progon svih koji bi Kurtiju i njegovim saučesnicima mogli da pruže otpor, makar i taj gandijevski. Kao što su i upozoravali da će im se dogoditi; istom prilikom, podsećanja radi, oni su upozorili i da se nikakvim garancijama Zapada u pogledu njihove kože ne može verovati. I za to su bili u pravu.

Suočeni s alternativama – život u vidu lovine ili iseljavanje – Srbi su odlučili jedino što su i mogli. Da se brane. Kako znaju i umeju, jer nikoga drugog nemaju da ih brani. To ih ne čini teroristima – nećemo ovom prilikom o ovdašnjim bednicima koji tvrde suprotno – nego očajnicima sateranim u ćošak. Nisu hteli, nego su morali. Stefan, Bojan i Igor: sva trojica bili su porodični ljudi, deca im žive tu gde su pokušali da ih brane.

Da li bi morali da ih brane da zimus nisu uklonili barikade kada ih je Beograd tako molio? A oni na to pristali iako su slutili šta će im se dogoditi. Može i dodatno pitanje da se postavi: da li bi se sve ovo dogodilo da, na primer, nije raspuštena Civilna zaštita, u čije vreme razni albanski specijalci nisu ni pomišljali da ovako vršljaju i po severu naše južne pokrajine? I da u zamenu za to nismo dobili garancije NATO-a da se neće dogoditi baš ovo što se sad događa, i to uz dozvolu NATO-a.

I da Beograd prethodno nije pristao na zamenu Unmika misijom Evropske unije za izgradnju institucija nezavisnog Kosova, i da u dogovoru s Beogradom na Jarinju i Brnjaku Priština nije počela s integrisanim upravljanjem objektima koji po svemu liče na granične prelaze…

I tako dalje, da, sasvim je sigurno da sva naša popuštanja i prekomernu sklonost kompromisima okupatori našeg naroda na Kosovu i Metohiji nisu mogli da shvate kao znak naše snage i odlučnosti.

Istovremeno, ipak, možemo samo da nagađamo šta bi bilo da nije bilo svega pobrojanog. Možda bismo ih odvratili kao što su bili odvraćani dok je bilo onih mogućnosti za to, ali, možda bi postojanje dotičnih mogućnosti, od Civilne zaštite do barikada, samo značilo da bi sva ta njihova akcija lova na Srbe kao zečeve krenula i ranije. Jer im je naum sve vreme isti: da skrše otpor Srba na severu Kosova. Milom ili silom, svejedno im je, a seča knezova ionako se više ne vrši samo odsecanjem glava.

S tim u vezi, do daljeg nećemo pouzdano znati, ako uopšte ikad saznamo toliko pouzdano da u to saznanje možemo da verujemo bezuslovno, šta je tačno grupu naoružanih Srba dovelo u okolinu Banjske one kobne noći. Zagonetka je poprilična već i stoga što su bili isuviše lako naoružani i malobrojni da bi bilo šta, na primer, mogli da zauzmu, s tim što protiv NATO-a to ne bi mogli da učine ni da ih je bilo znatno više. Kamion kao barikada je očigledno trebalo da posluži za blokiranje puta, dakle, da se osujeti kretanje protivnika, što bi trebalo da znači da su nekakav pokret protivnika očekivali, no, ne vredi dalje nagađati.

Ono što je sigurno jeste da su ih dočekale deset puta brojnije Kurtijeve ubice u uniformama; njihov znatan broj, angažovan toliko brzo, izaziva izvesnu upitanost, ali, opet, da ne nagađamo.

Nego da se držimo onoga što znamo. Albanski policajac nije poginuo u pucnjavi već na miniranoj barikadi, njegova smrt nije bila namerna; za razliku od toga, njihovih deset na jednoga ubijali su iz snajpera i, izgleda, iz neposredne blizine, da overe. Ovo nije odlika policijske akcije i pravne države, makar to bila i samo državolika tvorevina, nego ubistvo s predumišljajem.

Euleks se za to vreme pravio lud. Kfor takođe, osim što je probao da blokira izvlačenje srpskih ustanika na teritoriju centralne Srbije. Važna napomena: ni jedni ni drugi (Euleks i Kfor) nisu ni pokušali da sami razoružaju ovu grupu, iako bi to verovatno sačuvalo neke živote. Nego su pustili Kurtijeve ubice da na miru obave svoj posao. To ih i čini saučesnicima u tom poslu, to jest, njihovom zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv Srba koji, naravno, u ovom obliku traje još od devedesetih godina prošlog veka.

Shodno tome, postavlja se pitanje šta dalje.

Lovci na Srbe nastaviće to da čine, sada i sa novim izgovorom borbe protiv terorizma a svaki im je Srbin terorista; inače, raskošan je cinizam tog izgovora, imajući u vidu da je sam Kurti letos priznao da je njegova policija nastavak terorističke OVK.

Predsednik Srbije otkrio je pak u sredu uveče na Radio televiziji Srbije da nema kontrolu nad ustanicima na severu Kosova i Metohije. Ali, bez obzira na to (a i sam je istom prilikom podsetio da se zakleo na Miroslavljevom jevanđelju i Ustavu Srbije): on ima obavezu da Srbima, a rekosmo da im je svaki Srbin terorista, to jest, ustanik, pruži svaku vrstu pomoći. Uključujući i pojedine, takoreći, asimetrične poteze kojima će uzvratiti Kurtiju u cilju odvraćanja dalje agresije; ovo tim pre što se dosadašnji pristup, očigledno, pokazao, ako ne potpuno pogrešnim, a onda svakako nedovoljno efikasnim da spreči progon Srba i njihovo proterivanje s Kosova i Metohije.

U suprotnom, dogodiće se ona "Oluja" za koju je obećao da je neće dopustiti, i to, ako je tako nešto moguće, u kudikamo mučnijem obliku; tihim iseljavanjem jedne porodice za drugom umesto svih njih u istoj koloni izbeglica iz svoje zemlje.

A opet, nije "Oluja" i jedino istorijsko iskustvo koje preti da se ponovi. Znamo, naime, i kako se završila seča knezova. A Stefan, Bojan i Igor svojom su žrtvom već uspeli da podignu Srbe širom srpskog sveta…