Snovi pod lovorovim vencom

U Moskvi je 27. februara 2025. preminuo ruski velemajstor Boris Vasiljevič Spaski. Završio je Filološki fakultet, odsek žurnalistika, velemajstor je postao 1955, a svetski prvak 1969.

Uz Vasju Smislova, jedini je igrač koji je više puta uzastopno pobedio u mečevima turnira kandidata. Šah je smatrao umetnošću, čitav Puškinov opus znao je napamet i voleo da iz "Evgenija Onjegina" citira stih: "Lenski rasejan pešakom uzima topa..."

Tvrdio je da se šahisti deli na vernike i bezbožnike, a da u bezbožnike spadaju Aljehin, Bent, Larsen, Korčnoj... Sebe je nazivao "poluvernikom".

Moj otac je tvrdio da se niko nije smejao toplije od Spaskog – alhemičarsko zlato sa dna srca sijalo je na usnama.

Detinjstvo je dublji i eteričniji svet, a sećanje na te dane raj je iz koga ne možemo biti prognani. Rasla sam u šahovskoj porodici. Moj otac je bio opsednut, posednut šahovskim turnirima, partijama, šahistima... Zapravo je imao dve strasti – moju nežnu, plavokosu majku (psiha) i igru na 64 polja. Brat i ja smo čak i rođeni na datume rođenja velikih šahista, ja kada i Vilhelm Štajnic, brat na rođendan None Gaprindašvili. Čini mi se da je to tati, uvek umetnički zanesenom, pomoglo da nam zapamti rođendane.

Kada je preminuo, mama mu je u kovčeg stavila omiljenu šahovsku garnituru na kojoj je voleo da analizira partije, poklon iz Moskve i njemu izuzetno dragu šahovsku knjigu, "Priče iz carstva Kaise".

U detinjstvu i ranoj mladosti upoznala sam Talja (vedar, šaljivdžija, sanjalački nadnesen nad šahovskom pozicijom) Smislova (na jednoj turgenjevskoj klupi u Italiji smo ga sreli, na turnir je došao sa suprugom, kasnije nam je svirao klavir lako, kao da je "Bog svirao vazdušni klavir nad nama"), Botvinika, divnog, gospodstvenog, koji je, u brzini, došao u naš stan i poljubio ruku i mojoj dadilji, nadaleko čuvenoj tetka Rosi.

Ona je odmahivala glavom i nije prestajala da se čudi: "Ovakav gospodin, kao da je od Romanovih – a šahista... I kakvo obrazovanje, takvo i vaspitanje... Posluženje i ne gleda..."

Kroz našu kuću prošlo je mnogo šahista, obično su imali vučju glad, ali Botvinik je bio po svemu drugačiji. Nas decu je milovao i stavljao u krilo, imao divan osmeh i neprekidno se izvinjavao i zahvaljivao.

Spaskog nikada nisam srela. Moj otac jeste i pamtim sanduče sa pismima koja su mirisala na zimu i sneg, sa pečatima na bledim markama od zlatne rđe. Okretala sam pismo i na poleđini gledala ima pošiljaoca: Boris Spaski.

Trčala sam uz stepenice i govorila ocu: "Ja imam Borisa Pasternaka, ti imaš Borisa Spaskog". Tata beše veoma srećan – duše vole svu nedokučivost i tajanstvo pisama. "Obojica pesnici... Boris... divan igrač", odgovarao je otac, "borac velikog srca". Srce – tragovi Božjeg prsta na delu...

Boris Spaski rođen je januara 1937. u Lenjingradu. Noć je tada imala crne zube i kao većina dece tog grada, detinjstvo je proveo u zbegu. Šah je naučio da igra sa pet godina, u vozu za Sibir, kojim je njegova porodica bežala iz Lenjingrada pred nemačkim blickrigom. Zavese snega padale su na prozore, točkovi su kavernozno disali.

"Nisam se plašio, bio sam suviše mali. Kasnije sam shvatio da mi je u tim ratnim, strašnim godinama, kada su kreveti bili polje leda, a čak su i retki zvukovi praporaca na snegu budili neku čudnu strepnju, šah bio jedini način da na sve to zaboravim."

Pet godina kasnije, na simultanci u Lenjingradu, pobediće – Botvinika. Mihail Botvinik je zamolio da na tog dečaka obrate posebnu pažnju. Četrnaest godina kasnije postao je velemajstor, a posle - deseti po redu svetski prvak u šahu. Pobedio je Petrosjana.

Sećao se tog momenta: "U naše vreme prvak sveta dobijao je medalju i lovorov venac. Medalju sam čuvao čitavog života. A taj lovorov venac sam odmah dao ženama, nije dugo trajao... Završio je u supi... Razgovarao sam sa Botvinikom, on je prvi lovorov venac takođe dao u supu, a – drugi je spašen..." (Botvinik je dva puta pobedio u meču za prvaka sveta)

Pamtim da su svi veliki šahisti svakodnevno analizirali partije i dnevno po više sati provodili nad šahovskom tablom, uvek uvereni da još uvek nešto važno ne znaju i da im suština izmiče.

"Život je previše kratak da bi se ušlo u suštinu šaha", tvrdio je Bajron.

Čitava planeta čula je za Borisa Spaskog za vreme meča za prvaka sveta u Rejkjaviku, preko puta njega sedeo je čuveni Bobi Fišer, koji će dobiti meč sa 12 i po : 8 i po.

Tog trenutka, nije bilo većeg rivalstva u istoriji šaha. A u Rejkjaviku je bilo drugačije od onoga što su mediji prenosili.

Veliki rivalitet bio je poštovanje, otkriće se kasnije. Fišer je govorio ruski , njegova majka Regina završila je medicinu u Rusiji, nije imala sredstava za školovanje u Americi, čula je da je studiranje u Rusiji besplatno, otišla je u sovjetsku ambasadu i dobila stipendiju.

Spaski je tvrdio da, za razliku od Korčnoja, ne mora da zamišlja da je preko puta njega neprijatelj da bi pobeđivao i sa Fišerom je bio u nekoj vrsti prijateljskih odnosa. U ovom beskrajno napetom meču, Spaski je pobedio prvu partiju, Fišer je odbio da se pojavi na drugoj.

Tražio je drugačiji razmeštaj kamera u prostoriji...Sudija je uključio sat i Fišeru je upisan poraz. Spaski je prihvatio Fišerov zahtev da se meč prebaci u manju salu i – nastavio je da igra. Fišer je dobio treću partiju.

Spaski se sećao: "Tada je dobio veliko samopouzdanje, shvatio je da može da igra... Tadašnji sovjetski zvaničnici predlagali su mi da posle druge partije napustim meč... Pola sata su me držali u telefonskom razgovoru.... Ali odbio sam.... Želeo sam da igram.... Iskreno... meni je Fišera bilo i žao... Preko puta mene sedeo je dečak, napetošću izbombardovanih živaca. Kao da se sam borio protiv čitavog sveta..."

Kada ga je Fišer pobedio, pred očima zapanjene planete, jedan Rus aplaudirao je jednom Amerikancu u godinama Hladnog rata... Iako je ovo bio dan tame za Spaskog, zapravo se već sutradan osećao drugačije.

"Godine koje sam proveo kao prvak sveta, bile su teške. Odgovornost je bila ogromna, a pomoći nije bilo ni od kuda. Za mene su to zapravo bilo najnesrećnije godine. Niko nije mogao ni da zamisli kakvo je za mene bilo olakšanje kada je titula šampiona sveta otišla Fišeru. Bio sam nesrećan zbog poraza, ali oslobodio sam se teškog tereta i – odahnuo...."

Nedavno je objavljen niz fotografija iz Rejkjavika. Fišer, mladi šampion sveta, zaspao je u belom odelu, u posteljini mlakoj i svetloj.

Sunčev zrak, jedan dug prst svetlosti ga miluje. A pored njega budne buncaju girlande lovorovog venca. Bio je umoran. Mnogo više nego što je to iko na planeti pretpostavljao. Šahovske partije teške su koliko i teniski mečevi, često traju i po pet časova. Turniri su česti, a u vreme kada su Spaski i Fišer igrali šah, još uvek nisu bili organizovani tako da igračima bude najudobnije – iako bez njih turnira ne bi ni bilo.

Kultura

Srpsko-ruski Van Gog

Boris Spaski je prvi put sreo Fišera kada je imao svega petnaest godina, u Moskvi. Bio je sa sestrom, visok, mršav, kratko podšišan, igrao je na Gogoljevom bulevaru brzopotezne partije sa Petrosjanom i Bronštajnom. Posle Rejkjavika, ostali su u kontaktu. Fišer je bio taj koji je zvao. Poslednji njihov susret dogodio se - u snu Spaskog. Raspravljali su koji je potez jači: e2-d4 ili d2-d4. Složili su se da je druga varijanta bolja, jer je pešak zaštićen damom.

Revanš meča u Rejkjaviku dogodio se 1992. godine na Svetom Stefanu, dok su topovi američke Šeste flote gotovo bili vidljivi iz Miločera, a lokalni srpski biznismen, tipičan za to nesrećno vreme sunovrata, Jezdimir Vasiljević, odvojio je pet miliona dolara i doveo Fišera i Spaskog na "revanš veka".

Faks Stejt departmenta Fišera je upozoravao šta ga čeka ako prekrši sankcije nametnute tadašnjoj Jugoslaviji u kojoj se nalazio... Ovaj meč beše bizaran, lažni biznismen je u jednoj obezglavljenoj, siromašnoj, opustošenoj zemlji želeo ponavljanje meča stoleća... Ali neki događaji su toliko veliki da ne dozvoljavaju niti im je moguće prirediti reprizu... Tako da je posle ovog meča koji je Bobi Fišer dobio sa 17,5-12,5, ako je to uopšte važno, počelo njegovo potucanje po svetu.

Prvo je mesecima boravio u beogradskom "Interkontinentalu", posle se preselio u Budimpeštu, odatle na Filipine gde je, pisalo je po novinama, u vanbračnoj vezi dobio ćerku, odatle u Japan gde je 13. jula 2004. na aerodromu u Tokiju uhapšen na zahtev američkih vlasti.

Ostao je u zatvoru do 23. marta 2005. Japanci ga nisu izručili Amerikancima uprkos pritiscima, a u međuvremenu su dobri ljudi sa Islanda odlučili da mu ponude azil.

Dobio je islandski pasoš i skrasio se u Rejkjaviku, zauvek, tamo gde je postao prvak sveta davne 1972.

Trideset tri godine kasnije, krug se zatvorio. Svega četiri godine pošto je dobio azil od Islanđana, preminuo je u jednoj bolnici.

Kažu da je pred smrt rekao da "ništa ne leči bol kao ljudski dodir".

Iako je bio na spisku kao jedan od trojice šahista koga je Fišer želeo na sahrani, Spaski će njegov grob posetiti kasnije, izvečeri, "pod cvetnim mesecom".

Na Fišerovom ukopu, po želji pokojnika, puštena je pesma, "Grin gras od houm" Toma Džonsa. To je pesma koju je Spaski često pevušio Fišeru, dok su noću lutali po pustim, kišnim ulicama Budimpešte, dok je iznad njih sijao bledi mesec, mokar kao rasekotina.