Srpsko-ruski Van Gog

Prvi susret sa slikama Igora Vasiljeva (1928-1954.) uvek je šok. Da je poživeo, bio bi srpsko-ruski Van Gog. O njegovoj posmrtnoj izložbi, Pekić je u dnevnicima od 5. jula 1954, pisao: "U njegovim portretima, očevidno inspirisanim portretima Van Goga, pokazala se jedna nota koja je išla do grčevitih grimasa. On je u poslednjim slikama došao do svoje kulminantne tačke, što se kristalizovala u grafizam čudnog i mističnog sadržaja koji podseća na svet iz Gogoljevih fantastičnih priča."

Njegov deda, pukovnik ruske carske vojske, Aleksej Vasiljev, beše geodeta i astronom, istraživač Sibira, negde na nebu iznad Habarovska, otkrio je kako svetli – nova zvezda. Ali kada nastupi revolucija, porodica Vasiljev staje na stranu belih. Vasiljevima  preti izgnanstvo. Zajedno sa darovitim cvetom ruske elite, Aleksej Vasiljev dolazi u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1920, koja ih prihvata raširenih ruku.

Ruske grafinje, glumice što mirišu na ljubičice i spavaju sa draguljima, (vreli led među dojkama), uglađeni oficiri, arhitekti otmenih manira, behu društvo dede Igora Vasiljeva. Sin Alekseja Vasiljeviča, Aleksej, takođe, našao se sa ocem u izgnanstvu. Upisuje Arhitektonski fakultet, ali i crtačku školu, budući da je nadaren za slikanje. Na večernjim časovima crtanja, zaljubljuje se u nežnu, svetlokosu Valentinu, Valju, biće mu ubrzo supruga.

Aleksej Vasiljev završava arhitekturu i pomaže izgradnju zemlje koja mu je postala nova domovina. Mladom paru koji se nastanio u senovitom kutku Senjaka, zelenog, svetlog, sa mesecom kao leptirom, ubrzo se rađa sin. No, beba umire iznenada. Bog nekada dođe, a nekada nas i napusti toliko brzo. (Ovaj isti fenomen dogodiće se mnogo puta, pre no što dobiju genijalno dete, roditelji gube prvorođeno – to se dogodilo roditeljima Marije Kalas, Salvadora Dalija, Vinsenta Van Goga…)

I dete koje se rađa sledeće, kao da ima bleštavi višak energije, i sunčevu i mesečevu, dve duše, dva života, duplu snagu. Dete koje su posle tragično izgubljenog sina dobili mladi Vasiljevi beše plavokosi sin – Igor Vasiljev.

Ludi od sreće, roditelji obasipaju Igora plimom ljubavi. Igor je ljubak i veseo, već u detinjstvu njegovo lice najavljuje veliku lepotu i muževnost, a duge ruke i noge – izdržljivog atletu. Vere se po drveću, istražuje mistične kutke Ade Ciganlije, posmatra ptice, miluje jednokrile. Kada se opijen od umora i mirisa divljih trava vrati kući, čekaju ga roditelji koji neprekidno slikaju. Deca ne slušaju šta govorimo, gledaju šta radimo. I Igor počinje strastveno da slika.

Roditelji slikaju portret kralja Petra Drugog, a Igor želi da i to platno dotakne četkom. Roditelji odobravaju. No, do odrastanja put vodi preko Drugog svetskog rata. Igor i tu želi da pomogne roditeljima – bavi se  crnom berzom, krade ponešto iz nemačkih magacina, skuplja dragoceni ugalj slučajno ispao iz lokomotiva. Preplivava sa ostalim dečacima Savu, iako je preko puta ozloglašena NDH.

Još tada, Igor je počeo svoj ples sa smrću, tu igru tako drsku, tako opojnu, tako kobnu. Ali strasnu. (Upamćena je vožnja na krovu voza koji ulazi u tunel, Igor je stajao na vagonu sve do deset metara ispred tunela u koji je voz leteo.) Kad prvi put vidi leševe na Savi, Igor će se rasplakati. Bunca majci: Imali su plava lica i ljubičaste prste. (Poslednja faza njegovog slikarstva beše plava. Jung je tvrdio da u ljudskom životu – nema slučajnosti. Reč koincidencija  naziv je za ono što se moralo dogoditi.) Za to vreme, otac koji gubi posao, želi da izdržava porodicu. Retušira seljacima iz okolnih sela fotografije u zamenu za namirnice. Zarumenjene usne – tri kašike kajmaka, kosa crna kao gar – deset jaja. Gušći brkovi na mladoženji, dvadeset.

Igora tu zauvek zavodi moć karikaturalnog u crtežu. Groteska postaje njegova nova ljubav. (U njemu su se tada već rađale more novoga Goje, kaže Vinaver.) Igor otkriva nove prostore slobode. Na Savi, u divljem naselju, gde sve bunca od  bujnosti rastinja  i proročkih očiju vrabaca i lasta, Vasiljev osniva  slikarsku koloniju. Pošto platna za slikanje nema, počinje da nanosi ulje na – paus papir. Svi ga drugovi i u tome prate. Često slika raspeća ljubičasta i drhtava, onda kad ne slika niz svojih autoportreta. (Slikari ovome pribegavaju vrlo često kad – nemaju modele. Pekić će kasnije primetiti da se krivulja optimizma na Vasiljevim autoportrima,vremenom, smanjivala.)

No, Igor žuri. Oseća da je časovnik u njemu doživeo akceleraciju. Prvi put se ženi pre no što je završio srednju školu i dobija kćer Svetlanu. Uslediće kasnije još jedan brak, sa mladom ženom nalik na crnokosu, galsku Madonu i još jedna kćer. Igor nijednu ni drugu neće videti kako odrastaju…U gimnaziji, roditelji su zabrinuti za njegovo obrazovanje i dovode mu Borislava Mihajlovića Mihiza za učitelja. Mihiz je zadivljen ovom nebičnom porodicom.

Lepotica majka neguje ljupku unučicu. Igor slika u sojenicama zajedno sa Peđom Ristićem, Leonidom Šejkom, Dadom Đurićem… Mihiz svedoči o neverovatnoj Igorovoj energiji i ogromnom optimizmu.

Tvrdi da prazni zidovi Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu čekaju njegove spretne ruke. Igor upisuje Likovnu akademiju i ubrzo počinje da ga guši klasična stega školskog obrazovanja koje nema dar da inspiriše, već da uproseči. I on neprekidno putuje, sa hartijama, bojom, perom. Ali, to su vremena crnih javki.

Godine 1947, Vasiljeva optužuju da je hteo da ubije Tita. U pitanju, naravno, ne beše Igorov plan, već šale koje je pričao sa prijateljima umetnicima. Njega su iz zatvora 1947. pustili, posle nekoliko šamara. Ali 1950. nisu. Tražili su da postane doušnik, da javlja šta se sve govori i priča o novoj vlasti u umetničkim krugovima ruske emigracije. On odbija.

Hapse ga prvog januara. Dobija dve godine robije. Na robiju odlazi sa smehom. Kaže: Pa zašto sam ja lošiji od Dostojevskog! I zatvoren neprekidno slika – na otpacima papira, kutijama šibica… Preko sto crteža ostalo je u zatvoru. Tokom robije, događa mu se i razvod. Sve to prihvata mirno, dok otac juri od političara do političara, da ga oslobodi. Kad stigne do Moše Pijade, takođe slikara, izmoliće pomilovanje.

Posle zatvora se vraća na Akademiju. Iako najdarovitiji, jedini dobiju peticu iz slikarstva. To je jedina petica na čitavoj Akademiji i znači – izbacivanje. Kada izlaže 1953. u ULUSU, čitav Beograd podrhtava u vatrometu boja.

Pokraj izložbe prolazi i Petar Lubarda, on, koji ni na sopstvene izložbe ne odlazi, ulazi i privučen je sjajem lave sa platana. Vasiljev pleše ulicama u mantilu arhanđela, preplivava Savu, hoda na rukama, planinari. Penje se na gradske zidine kao nebeski baštovan i skida ulične table-nazive ulica. Tako je Dado Đurić dugo na vratima svog ateljea držao tablu "General Černjajev". Nastavlja da radi  grupne portrete, groteske. Izlaže ih u Zagrebu i to je još jedan veliki uspeh. Užas malograđanštine, jed, jad i beda lažnog morala tadašnje kulture socijalističkog realizma bivaju ismejani nemo, a javno.

Tih godina ga pohodi još jedan ljubavni grom. Koleginica Ljupka, mami ga na san svojom lepotom. U lovorom gaju Makedonije, u  sjajnoj, mirisavoj seni Ohrida, prosi je. Na prst joj stavlja ruski, starinski prsten. Možemo ga primetiti na njenom portretu, gde Ljupka podseću na nagnutu, setnu anemonu.

U Ohridu nastaje novi ciklus slika. A zatim će skliznuti u plavu, modru, tamnoljubičastu fazu. Svet najednom postaje "kloaka, centralni zatvor, bordel i buvlja pijaca..." Slika u bojama talasa ledenog akvamarina. To beše boja očiju onih leševa na Savi.

Kad sazna da je Ljupka trudna, čašćava čitav grad, iako siromašan. Određuje  ime za dete–Aleksej ako je dečak, Marija, ako je devojčica. Slika platna koja plutaju u crnoj apokalipsi lepote odlaska. Vasiljev slika sve što mu nesvesno diktira – i svoj autoportret sa kosturom. Linija njegovog crteža ruoovski je snažna , no vangogovski drhtava i krivudava. Tone u sve nijanse mastiljavoplave. Slikama ubrzano piše pismo nebesima. 

Onda dolazi do poziva na izlet u Ravanicu sa koga se neće vratiti. On je već naslikao plavu sliku vode, leš koji pluta, nebo puno crnih i oteklih modrica… Nema do današnjeg dana rešenja misterije o njegovoj smrti. Supruga Ljupka tvrdi da samoubistvo nikada nije spominjao, da je na ekskurziju otišao veseo, da se verovatno pentrao po vozu, pao, udario glavom, potiljkom, smrtonosnu ranu sebi zadao (rana na potiljku je nađena) i pao u reku.

No, genijalni umetnik bivši je uhapšenik…Nerešena misterija o njegovom kraju je ostala. Imao je 25 godina u trenutku smrti i naslikao je bezbroj crteža i oko 400 slika. Ponekad, tri na dan.

Po toj žurbi, neko u njemu slutio je kraj. Boš, Brojgel, Difi, Ruso,Van Gog, Goja, behu njegovi idoli. Kada je nađen u plitkoj crnoj vodi, ispod mosta, a most je simbol onoga što spaja ovaj i onaj svet, mesec je osvetlio mokra, visoka nebesa. Ležeći dole, u vodi, izgledao je kao voće koje se na zemlji pojavilo i procvalo prvi i jedini put.