Iznad ambisa, na trapezu

Čudesno je što je najveći pisac na srpskom jeziku, Miloš Crnjanski, istovremeno bio i najaktivniji sportista. On se bavio i pisao o više od četrdeset četiri sporta. Divio se  akrobatici. U jesen 1913, u Beču, boraveći kod ujaka Vase Vujića, na školskom raspustu je bežao iz njegove kuće, kroz sneg, pod šatru, u cirkus.

"Miris strugotine još mi je u sećanju, a još više vrtlog gimnastičara na trapezu. Kad bi žena poletela, glavačke, u dubinu, a muškarac je dočekao na trapezu, na ruke, uzviknuv hep, to mi se osobito dopadalo..."

Ali će se cirkusa dosetiti Crnjanski i na jednoj diplomatskoj večeri, kod Viktora Emanuela Trećeg, "kada je knez Pavle u svom govoru spomenuo Musolinija, a Musolini će ustati, pri večeri, i pokloniti se, lako, kao što se rvač u cirkusu, kad ga pomenu, klanja."

A kasnije, u Londonu će dugo gledati suprugu u snu i jednu majušnu venu od žada, kako odbrojava na njenom čelu. "Rjepninu se učinilo da je izvesna gospođa Kirilov bila odevena kao neka gimnastičarka sišla sa trapeza..."

Crnjanski je čitavog života bio sklon fudbalu. Bio je navijač "Crvene zvezde" i u šali je jednom rekao da "sve što je napisao ne vredi kao jedna valjana fudbalska utakmica."

Malo je poznato da je baš Miloš Crnjanski obezbedio dozvolu da se Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion Rijeke. Taj zadatak mu je tajno poverila uprava kluba, jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio njegov rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački "Građanski".

Kao gimnazist u Temišvaru, bled i mlad, igrao je centarfora ili levu polutku, u profesionalnom klubu železničara "Kinjiži", gde ih je, sećao se,"trener Sidon učio neverovatnim grifovima".

Pre Velikog rata, kao student, igrao je u Sušačkoj "Viktoriji" i Novom Sadu, a posle u Beogradu i Pančevu. Beše slavan, već je napisao "Liriku Itake" i "Dnevnik o Čarnojeviću", a bio je kapiten, registrovani fudbaler pančevačkog "Banata".

Kao veteran igrao je za old-boj tim Jugoslavije. U ovom klubu su igrali njegovi đaci iz Četvrte muške gimnazije (Milutinac, Đokić, Hrnjišek – putovali su u Montevideo.)

Kao fudbaler, u Pančevu je upamćen kao igrač "elegantnih, inteligentnih, efektnih poteza". Naravno da je prema sudijama bio – žustar.

Pre mnogih naših zaljubljenika u fudbal gledao je čuvene timove – Ferencvaroš, Seltik, Rapid... A onda, po povratku u zemlju Crnjanski je retko išao na stadione, (jednom je Miljanić poslao auto po njega), no uvek se interesovao za Zvezdu. Posebno je voleo igrača Dušana Savića, svrstavao ga je u rasne centarfore, nalik na engleske: "Lepo građen, lepog izgleda i lepo vaspitan".

U "Zvezdu"se zaljubio na Hajberiju, starom Arsenalovom stadionu, gde je Crnjanski "prepoznao visoku kulturu sporta" i zamolio da se upozna sa svim njenim igračima. Aca Obradović je tada bio u Londonu i to mu je omogućio. Pisac to nikada nije zaboravio.

Vozačka dozvola na ime Miloša Crnjanskog čuva se u njegovoj zaostavštini u Narodnoj biblioteci Srbije. Pisac je strasno želeo da uđe u tajne vozačke veštine. Privlačila ga je brzina. Učio je da šofira u Italiji, u Rimu. Na ulicama behu gungula i – svađa među vozačima. Pisac je to komentarisao: "Nastaje svađa. Jedna od onih polemika, ciceronskih, kojima u Rimu nema kraja".

No, na ozbiljnu opsesiju automobilima naleteo je u Berlinu, gde su odasvud, sa svih zidova, vikale reklame: "Kupujte nemačka kola, opel." Crnjanski se seća: "Automobil, pošto su putevi u Nemačkoj odlični, postao je beskrajno omiljen. Amerikanske fabrike, osvojile su Nemačku, ali daju svoju robu na otplatu. Za vreme nedelje svetlosti, kraj svojih i vilhelminskih, patriotskih spomenika od mramora, ratovima, pobedama, generalima, Berlin je digao, privremeno, još jedan, vrlo zapažen i pozdravljen spomenik: automobil dignut u najsvečanijem, pruskom kraju varoši, na Pariskom trgu, kod Brandendurške, trijumfalne kapije i francuske ambasade."

Reflektori su ga obasjavali. Pisac je ovde naišao i na potpunu opsesiju automobilima: "Auto - zmaj iz bajke. Berlinke drhćući čeznu za njim. Nikada ne videh devojačko oko da tako zaplamti, kao kad mlade Berlinke kažu: Ach, ein Horch (jedna od luksuznih nemačkih vrsta)."

Crnjanski je strasno igrao i bilijar: "Vest da je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik, stigla je do nas, tog sunčanog dana, u Beč - koji je osvanuo bez ijednog oblačka - posle ručka. Stigla je u našu kafanu (Kafe Menil), u blizini tornja Sv. Stefana, za vreme partije bilijara".

Kao i Šo, Kokto, Džek London, Hemingvej, Morijak, Bukovski, Henri Miler - i Crnjanski je voleo boks. Trenirao je u bokserskoj školi Milorada Gakovića, profesionalnog prvaka Beograda 1924. godine. On je tvrdio da je od svih mladića koji su kod njega trenirali najviše očekivao od Koče Popovića, ali da je najtalentovaniji bio – Crnjanski.

Sam Crnjanski nikada nije umeo da stoji po strani: "Uživanje je jedno pesnicom udariti, jedno je od najvećih muških uživanja..." Ovo je svoj odjek našlo i u literaturi. Major Božić će reći Pavlu Isakoviču: "Još ja, kapetane, imam šaku čvrstu, za britvu... A čvrsta je šaka jedina radost u životu.“

Crnjanski je tvrdio da voli opasnost, da voli da se bije, da se retko koga boji, a da što je neko veći i krupniji od njega, to mu je veći izazov da odmere snage. Pisac boks spominje i u drami "Tesla". Katkada se događalo i da se potuče sa prijateljima: "Krleža i ja smo bili prijatelji, kada sam došao u Beograd i bio u Zagrebu... Ivo Andrić je bio moj prijatelj pedeset godina, ali Krleža liči mnogo više na mene, jer on se stalno borio. I literarno, i politički, i privatno. Ja sam se sa njim potukao u kafani..."

Prvi put je 1921. opisao nokaut: "Videh jedan nož da sevnu u vis ali odmah zatim jedno prštanje puče i mladić pade od strašnog udarca u vilicu, kao džak na zemlju..."

Pored fudbala, veslanje je Crnjanskom prva "sportska ljubav". Veslao je na Begeju. Pančevo ne pamti samo po strahotnom – tu mu je mati preminula, već i po Tamišu: "Kad su me premestili u Beograd iz Pančeva, izgubio sam Tamiš i ostrvo pred utokom Tamiša u Dunav. Zahvalan sam Pančevu za taj čamac i to ostrvo..."

Veslajući, godine 1921. na Hvaru, pisac je umalo izgubio život: "U leto 1921, po povratku iz Pariza,u leto sam stanovao kod Miličića na Hvaru, u njegovoj ribarskoj kući, na Lučištu. Sa nama je bio i Petar Dobrović. Jednog dana, da bismo čitali Hektorovića na moru, pošli smo sa Hvara na Vis, u čamcu jednog mladog inženjera sa Brača. U podne, sunce je bilo pripeklo, a vetar pao. Veslali smo i Petar nije vukao. Pobesneo sam i malo ga nisam udario. Stigli smo u svađi , pred luku na Visu. Međutim, bura je već tada bila tako jaka, talasi toliki, da nismo uspeli, do ponoći, da u luku uđemo. Da je došlo do najgoreg, Sibe bi možda, kažem možda, isplivao. Petar ne. Ja, sasvim sigurno, ne..."

Kasnije, veslanje će voleti niko drugi do Rjepnin: "Sunce je, međutim, blještalo, celog avgusta i kao da je u Kornualiji, Rjepnin je, svako jutro, odlazio na jezero, u Hajd Park, da pliva, i da odvesla, u čamcu, nekoliko puta, do tada zvanog Talijanskog vrta..."

Crnjanski je pisao i o gondolama: "Ja volim gondolu jer liči na preistorijske čunove, jer ima u sebi nečeg polinezijskog .Kao morski konjići u akvarijumu."

I mačevanje beše omiljen sport Crnjanskog. Voleo je poslovicu: "Ako ti je sablja kratka-pristupi korak bliže". Trenirao je mačevanje kod ujaka, u Opatiji. Kao devetnaestogodišnji momčić i već afirmisani fudbaler, saznaje da se tu redovno održavaju čuvene utakmice mačevalaca. Piše: "Ja sam, u Temišvaru, ludovao za mačevanjem i uzimao časove mačevanja kod jednog profesora (Perčića) koji je bio šampion. Sa floretom u ruci, imam brzinu ludaka, iako nisam visokog rasta ni dugih ruku." Predviđali su mu veliku karijeru...

U Španiji, Crnjanski je obožavao koridu i o tome zaneseno pisao: "Mladić, lepi torero, pred crnim bikom koji ga gleda zakrvavljenim očima, zapenušane njuške i oblivene krvlju, spušta se prvo na jedno, a zatim na oba kolena i mami bika elegantnim mahanjem crvene kapote. Grobna je tišina, što odmah zatim prelazi u urnebesno klicanje. Ime torera ori se iz hiljade i hiljade grla. I kad bika ubije, posle jednog neuspelog uboda, zbog kojeg samog sebe grize u ruku, torero dugo ne može da se smiri. Klicanje, kao ogroman talas, zapljuskuje arenu, gomila mu baca cveće, cigare i radničke kape, koje elegantnim pozdravom vraća. Onda odmor od deset minuta, dok muzika svira, dok oranžade, sa krupnim komadima leda, raznose, i krvav pesak grabuljaju i polivaju...“

Zašto me upravo taj pesak i surova, iako elegantna borba upravo podsećaju na životnu arenu samog Crnjanskog, čiji glas, dok recituje "Lament nad Beogradom", "sija kao oštrica u isprebijanom vazduhu ranog leta?"