Svetlost je nestala

Prvi januar je. Pola pet popodne. Noć i dalje objavljuje dan, za koji čas purpurni sev počeće oprezno da spira mrak. Pegi Gugenhajm došla je ovde da sačeka smrt, kao i toliki drugi, ali i da joj se potpuno prtibliži, da stane kraj nje. Svi znamo – Venecija je predgrađe onog sveta.

Prvi stepenik. Pegi je poslednja žiteljka ovog grada koja je imala ličnu gondolu - taksi, koji ju je prevozio ispod baroknih i gotskih fasada čiji odrazi podrhtavaju i beskonačno dugo rone kasnije, u mutnom, trzavom snu, kakvi se sanjaju, ukoliko se usudite da zimi zanoćite ovde.

"Ja nisam kolekcionar umetničkih dela. Ja sam muzej", tvrdila je Gugenhajm.

Muzej – ranije Palaco Venijer dei Leoni iz 18. veka, vidljiva je građevina iz vode, sa privatnih brodova, kao i sa vaporeta, brodića koji prevozi putnike duž Velikog kanala. Gor Vidal je govorio: "Počinjem o Pegi Gugenhajm da razmišljam kao o poslednjoj od junakinja Henrija Džejmsa." Palaco koji je kupila nije najprefinjenija građevina koja se mogla pazariti u Veneciji u vreme kada je tražila stanište za svoje slike – ali je ipak izabrana nepogrešivo. Pre slika, Pegi je, naime, kupovala kuće i osetila je snažni genius loci baš na prostoru ove palate.

Danas je ovo jedna od najvećih svetskih zbirki savremene umetnosti. Pegi Gugenhajm bila je sve , osim uobičajena kolekcionarka. Za “Tajm” je izjavila da je "zabavnije pisati nego biti žena" (uzgred budi rečeno, pisala je isključivo zelenim mastilom).

Kada je odlučila da počne da formira zbirku moderne umetnosti krenula je da kupuje sliku na dan, pa i onog dana kada je Hitler ušao u Norvešku: "Ušla sam, tog dana, u Ležeov atelje i kupila prelepu sliku iz 1919. godine." 

Prvi muž će je kasnije nagovoriti da svoju zbirku ne pokloni Tejt muzeju u Londonu, već da je zadrži u Veneciji.

Za ljude oko sebe imala je jednostavan test – da li vole Prusta. One koji ga nisu čitali sa uživanjem, zauvek je odbacivala. Platila je pet stotina dolara za objavljivanje časopisa "Litl rivju", gde je u nastavcima objavljivan "Uliks" Džejmsa Džojsa.

U autobiografiji "Ka novom veku",iako se okolina zgražavala, detaljno  je opisala hirurški prekid trudnoće koji joj  je obavio doktor Popov, u manastiru. Imala je dvoje dece iz prvog braka, rat se spremao, a i "rođena je sa pobudom da nervno rastroji svet."

Kada u brzini, bežeći od Nemaca, napušta Francusku, sa bivšim mužem, decom, budućim suprugom - slikarom Maksom Ernstom i njegovom ženom, vidi da joj je viza u pasošu istekla – brzo, ne misleći, sama menja datum u pasošu.

Muzeju Luvr nudi na čuvanje svoju do tada sakupljenu zbirku. Uprava muzeja je izrazila žaljenje i mišljenje da su dela za koje je Pegi zamolila da ih čuvaju suviše savremena da bi bila vredna spasavanja. Evo imena slikara čija dela je Luvr odbio da sačuva: Kandinski, Kle, Brak, Miro, Maks Ernst, De Kiriko, Magrit, Dali, Glis, Leže, Glez,  Delone, Mondrijan, skulpture Brankuzija, Mura, Arpa, Đakometija, Lipšica… Ovih 150 radova otputovalo je sa Pegi u Njujork, taj toplokrvni grad, senzualan, bezdušno samozaljubljen... Većina ovih dela dom će decenijama kasnije naći u Gugenhajm muzeju u Veneciji. (Dišan je uspeo da sa zbirkom prebaci i pedesetak kutija na kojima je tek planirao da radi.)

Sama Pegi je, čitavog života seks smatrala "analgetikom", imala je podugačak spisak ljubavnika među kojima je izdvajala večne noći sa bocama punim zvezda u naručju Beketa, Tangija ili Arpa. Razgovarala je sa Brankuzijem o venčanju.

"Htela sam da postanem na brzinu vlasnica svih njegovih skulptura, venčanje je bilo najbrži način", ali su se ipak oboje predomislili.

Otac joj je završio na Titaniku – zar je čudno što će i sama kraj života čekati na vodi?

Dok je živela u Americi, posle Drugog svetskog rata, upoznala je i Fridu Kalo, Džordžiju o Kif, Džozefa Kornela, a pred sam povratak u Veneciju i konceptualnu umetnicu – Joko Ono. Otkrila je i Džeksona Poloka. Davala mu je mesečnu platu da bi slikao.

Kada se doselila u Veneciju, postala je domaćica nezaboravnih zabava i večera, na koje su redovno dolazili princ Filip, Tenesi Vilijams, Đakometi, Truman Kapoti, koji je kod nje proveo dva meseca,  sastavljajući knjigu "Muze su se čule".

Princeza Pinjateli savetovala joj je da sve te užasne slike pobaca u Veliki kanal i da stekne tako najlepšu kući u Veneciji. Pegi je, kao i uvek, uradila suprotno: "Na mestu gde je stajao venecijanski stakleni luster, okačila sam Kolderov mobil koji je bio napravljen od razbijenog stakla i izgledao je kao da je bio donet pravo sa đubrišta." Kolderov mobil i danas stoji na istom mestu. U dvorištu je skulptura u bronzi Marina Marinija, nalazi se na samom ulazi u kuću. To je jahač u ekstazi, sa falusom u erekciji. "Penis je okrenut u pravcu rečnog saobraćaja, čamaca i putnika koji prelaze preko Velikog kanala… U memoarima Pegi je tvrdila da je Marini osmislio svoje delo tako da se falus može skinuti, a da ga je ona stavljala na kip samo onda kad je znala da tu mogu proći kaluđerice…" Danas se falus više ne pomera. Zavaren je. I najveći broj posetilaca fotografiše se upravo tu.

No, čija to sen luta, u haljinama od svetlosti i preludijumskih potkazivanja, zagledana u noć Magritovu, u ples malih lasta u kutijama Džozefa Kornela? Sa čijim se to nemirnim, patničkim licem, pogledom ljubičastim, zenicama boje Kanaletove dijamantske sumaglice, redovno u kući mimoilazimo? To je Pidžin Vejl, starija Pegina kćer, darovita slikarka, nežnog profila, Psiha, Ofelija duge, svetle kose, sa džepovima punim tableta…

Dve sobe u Muzeju Pegi Gugenhajm njoj su posvećene. Čini se da se njena biljurna sen, netaknute pozlate, najduže i zadržava baš ovde, u sobama koje svetlost puni vlažnim tirkizom. Gledaju na more. Ovde su dela Pidžin Vejl, nežne slike nalik na ženskog Matisa, slikane u najvrelijim godinama rane mladosti…

Pidžin je prisustvovala ljubavnim raspravama oca i majke, lutala sa njom i bratom Sinbadom po svetu, preskakala pijane umetnike po kuhinji želeći da napravi doručak pre odlaska u školu. Ali, kada su svi oko tebe tako pohotno genijalni, oko dece nastaje talas nesigurnosti, koji uvek preti da ih potopi…

Umetnički svet je surovo bezdetan. Premijere i otvaranja izložbi se besramno poklapaju sa satima u kojima valja podojiti bebu ili staviti dete na počinak. Pidžin je bila fragilna, lepa, darovita, ali kada je to ženi bilo dovoljno da bi uspela? Ona nije uspela čak ni da opstane.

Pegi je, putujući za Meksiko, upalila sveću za zdravlje Pidžin, zbog koje je brinula - i baš tada su joj u ruke stavili telegram: "Pidžin je preminula. Smesta dođite u Pariz."

Imala je nešto više od četrdeset godina, tri sina, početak blistave slikarske karijere. Pegi Gugenhajm je o njoj napisala: "Moja draga Pidžin, koja je bila ne samo moja ćerka, već i nečija majka, prijateljica i sestra. Naš odnos ličio je na neku dugačku ljubavnu vezu. Njena prevremena i tajanstvena smrt ostavila me je u potpunoj samoći. Nije bilo nikoga na svetu koga sam toliko volela. Osećala sam da je svetlost nestala iz mog života. Pidžin je bila veoma talentovana za naivno slikarstvo. Godinama sam podsticala njenu nadarenost i prodavala njene slike. Ona je tek počela da stiče pravi uspeh…"

U dvorištu kuće Pegi Gugenhajm je i kameni presto. Noću, čini se da neko nečujno seda tu. Prilazim, ali to je tek ptičica koja povlači glavu u svoje grudi, crvenog kljuna, poput velike rane, koja prhne u nebesku dioramu – ogoljeno zimsko drveće i samo jedno teško, smaragdno dugme: fetus meseca.