Muzika za Oskara

Miriše na šampanj, bašunastu krv, prženi šećer, zlatnu boju, ljudsko meso, uživanje, kao i uvek kada je čudo blizu. Duša to ponekad šapne srcu, a usne izdajice to ćute do samog kraja. Večeras je koncert, nastupa italijanski orkestar Le Muse. Naziv koncerta je "Omaž Morikoneu: Muzika za Oskara."

Dirigovaće Andrea Albertini, koji će svirati i klavir. Već  je izlazak na binu trijumf – isključivo Morikoneove muzičarke, koje su godinama nastupale po svetu sa Maestrom, sve do njegove smrti (jul, 2020), nosile su instrumente kao ljudska tela sa samo jednim čulom – glasom.

Orkestar beše isključivo ženski, sa dve solistkinje –Danijelom Plači (glas pun zvezda) i  Morikoneovom divom, muzom i inspiracijom - Suzanom Rigači, koja je sa njim nastupala preko dvadeset godina.

Njen glas je dokaz da se život ovde ne završava. Zvučala je kao neopozivi blesak nekog nemuštog nebeskog naređenja. Sve vreme su tokom izvođenja Morikoneove muzike na velikom platnu emitovani svi oni filmovi koji su zavrteli poetičku memoriju dvadesetom veku, a za koje je muziku pisao Morikone: "Za šaku dolara", "Dobar, loš , zao", "Sinema Paradizo", "Bilo jednom na Divljem zapadu", "Bilo jednom u Americi", "Misija"…

Enio Morikone je najslavniji kompozitor filmske muzike u dvadesetom veku, komponovao je muziku za više od 500 filmskih i televizijskih naslova, kao i više od stotinu klasičnih dela. Pisao je za stolom, olovkom, godišnje u proseku muziku za više od dvadeset filmova.

"Spram Mocarta i Palestrine, to baš i nije nešto”, govorio je. Učio je da svira od oca, koji je bio džez muzičar.

Serđa Leonea je upoznao još u osnovnoj školi. Rim, puste avenije, palme koje sanjaju u zoru. Njih dvojica se osmehuju, zagrljeni na crno-beloj fotografiji. Bog je na obojicu stavio prst. Legenda počinje filmom "Za šaku dolara" u režiji Serđa Leonea. (On je karijeru počeo od gornjeg do – radio je kao saradnik sa de Sikom na filmu "Kradljivci bicikla".)

Budžet za film "Za šaku dolara" je - nula. Jer to su šezdesete godine dvadesetog veka, kada vestern u Americi umire. Ali se špageti vestern rađa.

U filmu igra svetu potpuno nepoznat glumac – Klint Istvud – njemu će obući čuveni plašt. Ali ovom filmu čaroliju je darovao – zvuk. Prvi put, jedan kompozitor se usudio da u filmu muzika konkuriše glumcima. Leone je od tada počeo da scene snima prema Morikoneovoj muzici.

U ovom ostvarenju jasno se čuje odbrojavanje džepnog sata, zvuk znaka koji se klima na vetru suvom i belom, zujanje muva, reski zvižduci, a pucnjava traje paralelno sa zvukom – okarine. Numera iz filma, "Dobar, loš, zao", "The ectasy of gold" jedna je od najpoznatijih filmskih numera svih vremena i izvodili su je čelista Jo Jo Maa, ali i rok bendovi Metalika i Ramonsi.

Morikone je spajao nemoguće  – mešao je zvuke harmonike, okarine, oboe (to mu je bio omiljeni instrument), uz zvižduke, kravlja zvona, fijuk vetra i talasa, dobijajući melodiju od koje podilazi jeza.

Tokom koncerta u Kolarcu, na licima muzičara behu suze, publika tonuše u vir pun neke gorko-slatke mesečine. U filmu "Bilo jednom na Divljem zapadu", Klaudija Kardinale molila je Leonea za dublove, jer muzika tako delovaše na nju da nije uspevala da kontroliše plač. (Na platnu sijaju njene otomanske oči, usne – pulpa narandže, čiji krajevi podrhtavaju).

U ovom filmu pojavljuje se i jedan pravi kostur. Leone, želeći da sve u filmu bude originalno, pronašao je kćer španske glumice koja je zavetovala svoje telo da i posle smrti učestvuje u filmovima. A Morikone je od muzike za taj film, napravio i opersku partituru.

Na beogradskom koncertu, Albertini je, izvodeći čuvenu ljubavnu temu iz filma "Legenda o pijanisti na okeanu" (po knjizi Aleksandra Barikoa), svirao po klavijaturi, a zatim i po drvenom delu koncertnog "stenveja" udarao ritam. Uklopilo se. Tokom izvođenja muzike iz filma "Misija", publika se uverila da je hadski zvuk hora slavuja skriven u oboi, kao i u tačnost opaske jednog kritičara da je u "Misiji" muzika jednako duboka i lepa kao sam film.

Blago varničenje se u sali osetilo pred izvođenje numere iz filma "Bilo jednom u Americi", čudesnog ostvarenja na kome je Serđo Leone radio trinaest leta, na osnovu memoara "Susedstva", bivšeg mafijaša Harija Greja. Da bi radio na ovom filmu, Leone je odbio da režira jedan drugi film: "Kum".

U muziku ovog ostvarenja Morikone unosi smelo džez varijacije i u filmu o američkoj mitologiji, osvaja svet zvukom bluza koji klizi kao crno mleko u naš sluh. Ova muzika je u tihoj korelaciji sa snom koji sanja svetlost.

Kada u Americi ovaj film producenti skrate na dva sata, biva proglašen za najveći filmski promašaj 1984, a kada je pušten na Kanskom festivalu u punoj dužini, ovacije traju dvadeset minuta, čuju se i u baštama Kroazete. Film je definisan kao "poema o nasilju i pohlepi".

Leone više neće snimiti nijedan film. Smrt beše brža. A planirao je rimejk filma "Prohujalo sa vihorom", "Don Kihota" i – do poslednjeg trenutka sanjao je o filmu gde je glavna ličnost američki ratni fotograf (De Niro), koji se u opkoljenom Lenjingradu zaljubljuje u lepu Ruskinju.

Filmu je 1989. odobreno 100 miliona dolara budžeta, Morikone je potpisao učešće. Na samom početku, reporter umire na dan oslobođenja Lenjingrada, dok snima trenutak predaje nemačkih vojnika (scenario je po istinitoj, dokumentarnoj knjizi Salizberija), a njegova draga će za to saznati slučajno, dok bude gledala filmski žurnal.

Spram 532 filma D. V. Grifita, 140 Džona Forda, Hičkokovih 60, Leone je snimio samo sedam - ali onih sedam koji su naterali Tarantina da postane reditelj. Gledajući "Bilo jednom na Divljem zapadu", shvatio je da je film njegov svet.

Drugog Oskara Morikone je dobio 2016. za muziku iz Tarantinovog filma "Omražena osmorka", a prvog za životno delo 2007. Ali ni on, ni Serđo Leone za nagrade kao da nisu marili. One su za merljiva dostignuća. Ova dva školska druga kladila su se na večnost. Iako je svetsku slavu Morikone stekao muzikom za film "Dobar, loš, zao" iz 1966, kada je slio u jedinstvenu melodiju zvuke kojota, potmuli ritam bubnjeva i brundanje bas gitare (prvo mesto na top listi u Britaniji 1968).

Morikone nije voleo da napušta Italiju, a engleski jezik nikada nije naučio. Režiser Erik Rajt tvrdio je da je "Morikone od prosečnog filma mogao da napravi hit, dobar film da pretvori u umetnost, a od velikog filma da načini kultno ostvarenje". Spisateljica Džoana Haris naletela je na Morikonea na dodeli Bafta nagrada, zbunjena mu prišla i šapnula: Sono una fan –Ja sam vaša obožavateljka.

Na bis, na beogradskom koncertu, orkestar Le Muse izveo je poznate numere koje je Morikone napisao za pevačicu Minu ("Se telefonado"). Tokom karijere, Morikone će sarađivati i sa Polom Enkom i Džoan Baez.

I posle bisa, beogradska publika i orkestar su se teško rastajali. Dirigent i pijanista klanjao se i dodirivao lako usne – krhotine poljubaca razduvavale su se salom – leptiri noći.

Čudesna beše ta noć. Čitav naš život  bio je zatvoren u čaroliju te tamne, melodiozne raskoši Morikoneove muzike. Volela bih da je maestro znao da su te večeri sve nas u publici, pod tankim materijama haljina i košulja – žuljala krila.

Te nezemaljske noći, u publici sedaše i živi i oni koje zovemo mrtvima – ali mrtvi su jači od živih, odsutnost je najsnažniji oblik prisustva.

Kasnije, napolju, mesec se ljuljao u plavom vazduhu kao vlažni notni zapis. Prepoznah oblak ruža- zvezde. Očekivah da će se oglasiti, ti svici tuge. Ali nisu. Sjaj farova ljubio je veče. Vazduh u zoru beše purpuran. Kao pretučen. Mislila sam na jedan grad u provinciji gde su se zatvarali kafei da bi se u potpunom miru gledao film "Bilo jednom u Americi", na jednog čoveka koji je kao dečak sedeo na podu i nije gledao film, već tolio žeđ. Možda ja bejah mesto na kojem je cvetao.

Nekada, pre smrti, pevali smo uz Morikoneovu muziku da ne bismo pali, sričući balkansku azbuku življenja, sačinjenu od surovosti, neurona, želje, krvi i kasnojesenjeg zanosa. Od toga kao da je i sačinjena muzika koju je pisao Enio Morikone, u Rimu, u poplavi sećanja, u kojoj nisu kucali, već odbrojavali ritam oboe i rastavljeni časovnici.