Profesionalni voajer

U bečkom kvartu gde su otmeni butici s najskupljom, otmenom odećom što krije neku tugu, lutamo do Kunstforuma, mesta gde je možda moguće umiriti oči, noćas osvetljenim vlažnom mesečinom. Čitav Beč, onaj umetnički, usamljenički, osetljiv stoji u redu da se utopi u zvezdama optočenim telima, koja su mora požude, fetiša, uzbuđenja, na fotografijama gde je iza objektiva stajao on, božanski glasnik fotografije Helmut Njutn (1920–2004).

Njutn je lebdeo između nežnog voajerizma i opskurnog fetišizma. Sebe je voleo da zove "profesionalnim voajerom".

Pa ipak, noćas ja sam bolno svesna da je "sloboda samo razdaljina između lovca i njegovog plena" i to smanjenje udaljenosti, približavanje oštrice srcu, ono je što magnetski privlači ovim mahom crno-belim fotografijama, kojima vladaju svetlost i Eros, surov u svojoj lepoti i moći.

A lepota povređuje uvek, ako nikog drugog, onda onog ko je poseduje. Uostalom, lepotu pozajmljujemo, kao i život.

Uvek dolazi trenutak kada se izlizani žetoni bacaju na dno prazne fontane. Sam Njutn nije mogao da izdrži usporenost tog trenutka predaje i izabrao je džejmsdinovsku smrt. Trenutak vrtoglave brzine na losanđeleskim putevima lišenim anđela. Smrt kao način da se sklizne u svetlost.

A pre toga? Sve decenije pre toga, život kao šala... prekoračenje... Modna fotografija doživljena kao umetničko delo koje se piše "neuronima, snagom, žilama..." Isprva, on se i trudi, radeći šezdesetih godina dvadesetog veka za francuski "Vog"... Žene koje fotografiše su mlade, moderne Venere, s licima kao netaknutim breskvama, na temenima im leže gotovo horizontalni šeširi.

Njihove trepavice šapuću nešto međusobno, one su u nekakvoj žurbi... A onda fotografiše manekenke onim istim foto-aparatom koji je koristio Josip Broz "SX-70", ali i Endi Vorhol, i pita se šta oseća telo, da li je naježeno pod tom tkaninom belom, krutom kao da je ona sama otkrila žeđ.

I zato prvo fotografiše odevene, uvek usamljene žene, mišića i stasa metalno čvrstih, kao u snu Leni Rifenštal, puti nestvarne i sjajne kao dah, a zatim ta ista tela lišena odeće, oslobođena uloge koju odeća donosi, uvek u vrtoglavo visokim štiklama, jer on ne odustaje od postulata da je život teatar. Ta naga lica su ista, u prostoru opasnosti, jer "kad ne postoji privatni prostor, ne postoji ni bezbedan", te bradavice kao cvrčci, uspravljene, nišane nevidljivu metu, one love. Goli bokovi kao za nijansu zamrljani magmom lave magnezijumskog bljeska.

"Erotska fotografija je prešla zanimljiv i dug put još od prvih dagerotipija (nazvanih po Luju Dageru), urađenih četrdesetih i pedesetih godina devetnaestog veka. Jasno je da se slika žene kao ’predmeta želje’ javila veoma rano, i da je nosila u sebi određene pretpostavke, koje su mahom bile uslovljene klasnim i društvenim položajem žena. Još u vreme renesanse, a naročito baroka, u klasičnoj umetnosti su definisani osnovni ikonografski modeli prikazivanja nagog ženskog tela, što je bio slučaj i s devetnaestovekovnom fotografijom u povoju. Umetnici modernizma, međutim, donose promenu koja se ogleda, pre svega, u činjenici da su erotsku fotografiju preneli u polje javnog i, u izvesnom smislu, egzibicionističkog, za šta je eklatantni primer Man Rej."

Pa ipak, Njutn je najinteresantniji kada je eksperimentator. On fotografiše sopstveni autoportret bez ijednog komada odeće dok prima elektrošok (nag posmatra sebe u ogledalu i tako nastaje ova nadasve hrabra i oneobičavajuća fotografija, daleko od plitke samoidolatrije selfija) ili onda kada na specifičan način fotografiše slavne ličnosti.

Sasvim mlada i putena Nastasja Kinski na njegovoj fotografiji doji i to – lutku, njena majušna dojka doji još manju lutku, smeštenu u sam ugao fotografije – duboka studija o detetu u nama kome retko dajemo da izađe na površinu – preosetljivo je, suviše je opasno pustiti ga u surovi svet.

Takođe, Katrin Denev je na njegovom snimku erotična dama u crnom, gotovo domino pogleda, sa cigaretom zalepljenom na kraju usana, nešto opasno je u njoj, blesak tigrice u oku, kao da briše i "Majerling" i "Šerburške kišobrane".

Vorhol na njegovoj fotografiji sanja neke daleke, polarne snove u kojima se šumno vole predmeti, a ne ljudi, njegov san lebdi veoma visoko. (Kasnije će u snu i preminuti, za vreme banalne lekarske intervencije.)

"Estetika Helmuta Njutna je svakako zavisna od kulta seksa i nasilja, koji se mogu tumačiti kao neodvojivi deo patrijarhalne dominacije muškarca nad ženom, premda mnoge fotografije ilustruju i prevlast žene nad muškarcem. Upravo se u tome krije ambivalentnost Njutnovih fotografija. Mačizam i svojevrsni seksizam su feministkinje kritikovale i napale, uz tvrdnju da su Njutnove žene samo naizgled stamene, samosvesne i samouverene; a da su, zapravo, maskirane emancipatorskim aksesoarom koji njegove modele stavljaju u kontekst samopouzdane moderne žene", mišljenja su teoretičara.

Pa ipak, baš kao i njegove fotografije, sam Helmut Njutn izmicao je definisanju. Jevrejin koji je s majkom pobegao od fašista i promenio prezime čim je stupio na bezbedno tlo Australije, bio je ravno šezdeset godina u braku sa istom ženom – Džun.

Nije mu smetalo da mu lepe etikete "porno šik" fotografa ili "kralja perverzije". Zapravo, bio je istinski homo ludens. Smatrao je da modna fotografija može da liči na sve – osim na modnu. Tako je tvrdio da su mu inspirativne agresivne nemačke policijske jedinice i da obožava da u romantično okruženje postavi ženu u strogom, muškom odelu, gotovo uniformi.

Slikao je homoseksualca Iv Sen Lorana kako namešta model, držeći u ruci njenu dojku kao malu krišku dinje.

"Kada je u baru želeo da slika model bez majice, plaćao je barmenu da se okrene, ipak je, nećete verovati, bio i konzervativan", govorila je njegova supruga Džun i dodavala: "rođen je u doba kada žene nisu imale pravo glasa, za dlaku je izbegao Holokaust, zar je onda čudno što je hteo da izvrne svet naopako, kao rukavicu..."

I uspeo je u tome. Jer ogromno oko, sa suzom koja samo što nije prsnula gledaocu u lice, muškarac odeven u nešto tamno koji grubo na nagom ramenu žene piše flomasterom na brzinu "I love you" Mik Džeger, koji zauvek mlad požudno gleda u vas otomanskim očima, čine da neki sneg počinje da "polagano veje u vama i podiže se poplava sećanja".

Kasnije, na ulici, nebo je boje indiga, "od znoja, drhtaja i kiše". Lutamo ulicama, ulična svetla udaraju naša lica vrelim dahom ranjivog vremena, u gradu što u tami podseća na groblje stvarnog života, posle Njutnovih estetskih teorema. Dodirnuo je na fotografijama ono neopisivo, sasvim rilkeovski, jer lepota koju je lovio objektivom beše početak užasa.